Pitanje je da li bi ovaj post ikada bio objavljen, da večeras ne pročitah ovu priču o filmu:
Ne volim ni da
mislim o mržnji. A već danima na tu reč nalećem.
Ne zanima me ni njena stručna, psihološka definicija. Ne želim nikada ni da spoznam tu emociju. Nigde ne volim očima da je vidim! Ne pišem je ni u jednom imeničnom joj ili glagolskom obliku! Niti je govorim! Čak ne mogu ni da je kažem, duhovito, kao dosetku iz crtanog filma:
Ne zanima me ni njena stručna, psihološka definicija. Ne želim nikada ni da spoznam tu emociju. Nigde ne volim očima da je vidim! Ne pišem je ni u jednom imeničnom joj ili glagolskom obliku! Niti je govorim! Čak ne mogu ni da je kažem, duhovito, kao dosetku iz crtanog filma:
„Mrzim da
mrzim!“
Nikako tu
reč ne volim.
Mržnju
obilazim u širokom luku i pominjem je u svim mojim ispričanim ili napisanim
pričama, samo kad baš moram. Kada je neophodno i svrsishodno čitaocu ili
slušaocu nešto ubedljivo pojasniti i dočarati – Uvek su moji pasusi u kojima se
ta reč pominje, sigurno, neka teška govna i jezive životne situacije. Jer samo
takve, ta reč dočarava i jasnijima čini.
Više volim
da volim. To je mnogo lakše, lepše i korisnije... A i donosi više zadovoljstva.
Umem da ne volim, da budem tužna, besna, ogorčena ili ljutita... Čak i
ravnodušna, ponekad.
Ali, mrzeti?! Sreća moja, takav se nije još rodio! I ne d’o
mi ga Bog, nikada!
Mržnja je
preskupa emocija da bi se tako lako njome razbacivalo?! Nije ona nama, malim
luzerima, namenjena! Ona je, kao Vip loža, rezervisana samo pravim i velikim
gubitnicima, a ne nama, njonjavcima, što za promašenim ljubavima, sahranjenim
muževima, očevima ili majkama kukamo! Nemamo mi rašta da mrzimo?! Samo na tugu i jad pravo imamo.
Mržnjom svoj
bol plaćaju samo oni što ih je veliko i jako, bolelo! Samo su oni stekli to
luksuzno pravo i slobodu da smeju da je osećaju! Da je pominju, pišu ili
govore! Da se njome razmahuju!
Samo majke
što su im čeda, na njihove oči ili iza leđa, otimali, silovali, klali ili od
batina, do smrti, prebijali! Samo očevi što su im sinovi jedinci, po ratištima,
sami, bez ikoga svoga, dugo i sporo umirali! Samo oni što su svoju decu
sahranjivali pravo da mrze imaju – Počinitelje, komšije, narode, ceo svet ili
samog Gospoda Boga, ako drugog krivca nemaju!
Dete nam je jedina bol koja mržnju
opravdava i samo onoga ko nam u dete dirne smemo mrzeti. Sve druge boli su
premale da bi se mržnjom lečile...
Zato ne
smemo svoje boli olako u mržnju pretvarati. Nego ljubav u sebi, po svaku cenu, sačuvati.
Gde i zrna ljubavi ima, seme mržnje ne mo’’š posejati!
A mi? Ljubav
ubili! Ili je samo, skrštenih ruku, pustili da bespomoćno umire u nama.
Naopaki
smo ti mi, ljudi...
Kako smo
prestajali da se volimo, tako smo počinjali da se mrzimo: Muškarci i žene, srbi
i hrvati, partizanovci i zvezdaši, pederi i popovi, deca po ulici... Mrze se
ljudi, a nikada jedni drugima ni oči nisu videli?! Mrze se, a nikada se preko
nišana nisu gledali?! U stanju da biju i ubiju nekoga ko im se nikada, ni za
šta, nije zamerio?! Ljudi naopaki!
Ma, ne volim
o mržnji ni misliti! Kamo li je pominjati?! Kako ne naleteh danas na neku vedru objavu? Neku o ljubavi...
photo credit: http://pozadine.biz/
Нема коментара:
Постави коментар