Gospođa

  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

  „Bogatstvo mora da se čuva“, objašnjavala bi ćerkama koje su je samo nemo i zastrašeno gledale preko ručka od krompir-čorbe i testa ’na suvo’, začuđene što je majka, osim kletvi, išta drugo i progovorila.

  Zbog ljubavi prema glatkom i sjajnom porcelanu, gospođino lice je bilo potpuno bez bora. Zahvaljujući tim kristalnim čašama ili figuricama anđela, rađenih slobodnom rukom neke češke maloplaćene domaćice, njena bleda koža je bila savršeno zategnuta, praveći od njenog lica masku što je morala skriti seljačko i nepedigrirano joj poreklo, koje ni besprekorni mađarski njene babe nije mogao popraviti:

  „Udajom ćemo to rešiti“, o’mama je još planirala, polažući sve nade u svoju mezimicu, koja je odavno, već kao gimnazijalka, prezrivo stisnute usne pružala sirotinji i tako dokazivala posvećenost babinoj misiji:

  – Bar unuku pametno i dobro udati, kada su već i ona i kći, napravile silne propuste pomešavši se sa nekom dođoškom krvi!

  Od gospođice se očekivalo, da poučena svakodnevnim jadikovkama mame i babe, izabere finog, dobrodušnog momčića iz neke stare vojvođanske porodice i tako povrati, po babinoj priči, davno zagubljenu plavu krv. Da postane gospođa!

  Ali život je i onda, kao i sada, igrao neke svoje igre.

* *  *

  

  Ovoga očima nije mogla da gleda, jer je bio kriv za sve njene srušene nade i planove - Zbog njega se ne šeta uz Tisu, po Kanjiži, sa heklanim rukavicama, nego obilazi njegove, negde oko Kuršumlije, držeći neprekidno maramicu pod nosom, uverena da će joj sam miris siromaštva tu gadnu bolest preneti. Grizla se i kajala zbog trena kada mu se prvi put podala, zaboravljajući sve o’mamine savete. Zato danas ne popušta ni pred jednom emocijom, čak i kada su u pitanju one dve šmrcavice, što su sve povukle na oca, pa se ni trena nije pouzdala da će ijedna naslediti išta od te njene plemenite loze:

  „Naći ćete neke seljačine i budale, kakve ste i same!“, večito je ponavljala, još od vremena dok nisu ni znale na čega mama tačno misli. „I onda je sav ovaj moj trud, zalud!“

* * *

  Sve je i bilo kako je očekivala.

  Sa zetovima se ni reč nije dala progovoriti, jer prostaci nikada nisu savladali prepoznavanje razlika između Kajzerovog i Žolnai porcelana. A i bahato su razbacivali sav zarađeni novac, umesto da ga pretvore u neku čvrstu, pouzdanu valutu, na kakve se i sama ceo život oslanjala, i smeštaju u sef u banci. Potpuno neupotrebljivi!

  „Zašto prost svet uvek ima potrebu za koćenjem?“, pitala se u onim retkim prilikama kada su joj ćerke sa muževima i silnom decom, dolazile u stan. „Samo da bi po orahovini ostavljali masne fleke od ruku...“, grickala bi donju usnu, posmatrajući ih kako se kližu po glatkom, blistavom parketu, uz pomoć njenih, teško stečenih persijanera.

* * *

  Skot je, na njenu sreću, još od vremena kada je radio na sjajnoj, komunističkoj funkciji i tako zaradio ogroman stan u centru grada, imao svoju spavaću sobu. Zato je u miru mogla, s’ večeri, da sedi na svojoj polovini nerazmeštenog, praznog kreveta, iščetkava kosu i prebrojava ciste i tumore koji su rasli kojekuda po njenom izmučenom telu:

  

  „A godinama sam ga čuvala od bilo kakvih, prljavih dodira...“, prepuštajući ga samo belim mantilima.

Pojava smrti ne bi je toliko zgrozila, koliko pomisao da će jednom, neko, sve o čemu se ceo život brižno starala, položiti u vatru, potrošiti ili polupati, ne obraćajući pažnju na sve njene podnete žrtve.

Zbog toga je najviše i umirala.

Omaž mom poštovanom Andriću, čija me „Gospođica“ mnogome poučila. 

Photo by Alex