"Pepeljuga"

Živela je ona u bajci.

Imala je sve ono o čemu je od detinjstva sanjala: Svirala na crno-belim dirkama, pevala francuske šansone na radio-audicijama, slikala akvarelima i uljanim bojama, štrikala kašmirskim vunama, španske čipke vezla, hodala po ćilimima od milijardi čvorova, hladila se japanskim, crveno vezenim, velikim lepezama, svilene ešarpe i mašne za kosu sebi krojila i herbarijume od retkih cvetova, samo za svoju dušu, pravila.

Ona, u ovoj bajci, nikada ništa nije morala! Osim ono što je htela.

Sujevera

Rešila sam, ovih zadnjih dana, da postanem sujeverna.

Verovatno sam to oduvek i bila, samo o tome nisam mislila. Čak nisam ni sigurna šta bi se od svih mojih rabota, premišljanja ili nasumičnih pokreta, dalo podvesti pod taj pojam. Sujevera.

Naizgled je, kada pogledate reč, u pitanju sujeta i vera.

Sujetna jesam, što jeste-jeste! Jako držim do sebe kada je u pitanju nešto u šta sam potpuno sigurna jer je potkovano radom, znanjem, učenjem ili iskustvom. /Zato vrlo često u svojim tekstovima, nepristojno, koristim reč "znam" koju svi pisci izbegavaju. Uvek je lakše dodvoriti se čitaocu nekim mekšim izrazom tipa: mislim, osećam, slutim.../

Kurva

Juče je ponovo na to pomislila. 

Sa svojih šezdeset, uvek je uspešno izbegavala tu misao. Kada joj naiđe, poterala bi je nekim drugim mislima. Nego juče pogleda taj film! Inače je brzo smenjivanje ljubavnih slika izbegavala, ali praznici nas uvek načine otvorenijim i prijemčivijim za razne boli. Uvek nas načine popustljivijima.

„Prokleta Nova godina!“, ogorčenost joj je poput suza kapala u testo za štrudlu. Sa orasima, kako oba zeta vole. Ima još par sati vremena za svoje misli, pre nego se cela kuća, poremećena cikom unuka, ne pretvori u igraonicu.

Nedelja

Probudio se umoran.

Sam pogled na oguljene, masno-sivom bojom omalane zidove izazivao je gađenje u njemu. Nije znao na koji bok da se okrene. Ako legne desno, video bi ludaka na susednom krevetu kako, iskeženog lica spava, slineći u snu po prljavom, zgužvanom jastuku. Okretanje na levo nametalo je sliku zamašćenog lavaboa iznad koga je visilo polupano ogledalo, a ispod je stajala korpa prepuna đubreta što je i naokolo ležalo razbacano po iskrzanim keramičkim pločicama. Slinave maramice, opušci, prazni tetrapakovi... Za sve vreme njegovog boravka ovde, samo jednom je spremačica u plavom mantilu, pušeći cigaretu zalepljenu za donju usnu, škiljeći na levo oko, pokupila sav taj strv trpajući ga u crnu kesu i partvišom umočenim u tamno sivu vodu, obrisala pločice. Lavabo prepun pepela i dlaka, samo je polila vodom.

Knedla

Koje bre, ovo crno vreme došlo da inspiracije imam na sve strane?!

Čak sam počela da nosim notes i olovku sa sobom, da u toku dana, gde god se zadesim, kada čujem nešto zanimljivo, ja zapisujem, šiframa i skraćeno, neke glavne odrednice buduće priče. /Postom zovem samo one kratke zapise, napisane u dahu i na brzinu, koje odmah delim./ Više mi se sviđa da pišem priče, u kojima se lepo, ko čovek, možeš rasplinuti, svega bitnog i važnog se setiti i priču skuvati! Jer, priče su vam isto što i paprikaši!

Drugarica

On ne bi priznao, ni da ga kolju il’ razapinju, da nju voli?! Ni mrtav!

Jer on je nadrkana „Crnogorčina sa zlatnom kajlom oko vrata“, kada je u pitanju držanje glave i nosa visoko pod oblacima, povrh masivnog vrata usađenog među četvrtastim i pozamašnim ramenima, a „jebozovni Bokelj“ dok te po svaku cenu u krevet ne ugura ili ti se pod suknju ne zavuče?! A, u stvari, nije ni jedno ni drugo, nego neka potpuno obična, južno-srbijansko-bosanska mešavina. Svakako ništa toliko opozitno da bi krvlju izrodilo jedno takvo arogantno i umišljeno muško pašče?!

Tetka

Jebo mamu?! Kakav dan?!

Počelo je sve još juče ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog, prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno, status quo.  BO... Redovna sranja, koja se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love; Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?

Kockarka

Nezainteresovano je ušla u kafanu koja je bila skoro puna. Za jednim velikim stolom je društvo, sudeći po torti i gomilama buketa, slavilo rođendan, a za ostalim stolovima su sedeli uglavnom muškarci. Po trojica, četvorica... Pili, pevali i plaćali muziku da im svira neku iz rodnoga kraja!

I njenu ekipu su čekala dva spojena stola. Izabrala je mesto na samom ćošku tog pravougla za desetoro, tik do ulaznih vrata, jer se uvek plašila da će, nekim povodom, u jednom trenu ostati bez vazduha. Znala je da u kafanama kiseonik troše cigarete, piće, duboki uzdasi ili suze izazvane nekom narodnom, što nas u dušu dira... Zato je uvek pazila. Čist vazduh je jedina stvar bez koje nikada ne sme ostati. Morala je, uvek, disati punim plućima!

U raljama bloga

Zaista se nekada zapitam šta mi je sve ovo trebalo?! Mislim, ovo blogovanje i pisanje!

Sve je to super i lepo, jer pisanje je moja velika ljubav i u njemu istinski, i od srca, uživam! Pričanje tih mojih, svakojakih pričica, donosi mi rasterećenje od problema, čini dane zanimljivijim i ispunjenijim, i uopšte, ovom mom, već uveliko praznom socijalnom životu, daje svrhu, obogaćuje ga i boji nekim lepšim, vedrijim bojama.

Uvek sam bila stroga pri odabiru ljudi sa kojima provodim vreme. Ne zato što sam arogantna ili umišljena kučka, nego prosto, svaki sekund mog života previše mi je dragocen da bih ga zalud, na pogrešne ljude, trošila! Istinski sam čovekoljubac i baš zato sa ne-čovecima ne volim posla da imam. Kada volim ljude, maksimalno se dajem, očekujući da za uzvrat dobijem bar delić toga što nudim. Pošteno?

Udavača

Celo selo je odahnulo kad se pročulo da se ona udala!

„Hvala Bogu da smo je se rešili!“, kamen im sa srca pao. „Vazda je naopaka bila! Po svome terala! Nikog nije fermala!? Nego sve uz očin!“

Mnogo godina kasnije, kada su joj sve njene mladalačke grehe već oprostili i zaboravili, zabavljeni nečijim novim, gorim i strašnijim nedelima, put ju je naneo u rodno selo.

Namernu da ne skine nogu sa gasa. Da samo prođe bez zastajanja, kao što je to već godinama unazad činila. Igrom slučaja, retko njenom voljom, često je kroz svoje selo prolazila. Vozeći se polako, uz glasnu muziku, samo je razgledala:

„Eno ga! Poraslo ono drvo na kome se Zoki obesio! Onda je bilo mladica! A vidi stepenice što vode u kancelariju mesne zajednice!?“, sa osmehom se prisećala, paleći cigaretu laktom oslonjena na volan.