Seljanka

Nije neko čudo da sam na početku svoje starosti, završila živeći na selu. Na selu sam se i rodila, i verovatno je neki Božiji red, da u njemu i skončam?!

Da se nešto odmah, na početku razumemo! Seljak je uvek seljak, ma gde ga život odveo! Nema tog novca, raskoši ni sjaja iza koga se seljak može sakriti! Ma obuci ga u Armanija ili Dolčea?! Nauči ga sve strane jezike?! Obrazuj ga i napravi gospodina čoveka što ljubi damske ruke, pridržava vrata, recituje poeziju... Sve manire ima i zna?!

Zapeta vremena

Čujem, pre neki dan, novi trač...

A nisam vam ja neka tračara! Te se zanimacije uglavnom gnušam. Gadim je se i prezirem ljude koji se njome bave, jer svaki trač je u osnovi obična životna priča koja bilo kome od nas može da se desi, ali obojena zlobom ili zavišću pakosnika što je slušaocima prenosi, postaje ružna, neprijatna i zlurada vest! Od poučne basne iz koje bi se nešto dalo naučiti, tračare naprave sočnu bljuvotinu – Tek da bi imali o čemu da pričaju, jer bez tračarenja su samo praznoglavi i šuplji sagovornici. Oni što o sebi ni jednu ne umeju da progovore, samo druge vide i samo o njima umeju da trućaju. Pa još na tuđu muku i nevolju očima prevrću, sablažnjavaju se i, tobože, zgražavaju, kao da u svoja četiri zida nikakva govna ne kusaju?! Njih muževi ne varaju, deca ne lažu i majmunišu već žive u svili i kadifi! Bez ikakvih problema?!

Logika

Nešto se mislim... Dokona.

Zašto je starosnim penzionerima dozvoljeno da se zapošljavaju u preduzećima koja se finansiraju iz budžeta?!

Nemamo mladih i školovanih kadrova na birou za zapošljavanje kojima bi bilo sevap dati koji, ovaj, kažu slatki i lako zarađeni, državni dinar?

Kad smo kod toga, moram još nešto da dodam - Državni dinar nikada nije bio gorči i krvaviji no što je danas! Svaki vam presedne i na nos izađe!

Posejana

Podelim, malo pre, neke moje stare postove...

O muškarcima, ženama, ljubavi, usamljenosti...

Neke priče od prošle zime koje nisu imale imena, nego su rednim brojevima krštene. Cifre njihovih imena često su mi služile kao inspiracija i uvod u priču, potvrđujući moju celoživotnu opsednutost brojevima. I ne samo njima!

Robija

Ta moja infekcija mozga, krenula je poodavno. Ima tu godina... Dugo ona mene tišti.

Ako bih pokušala da napravim njenu anamnezu, sam početak mog bolovanja od nje bio bi, sigurno, još ludih osamdesetih, kada su žene u predklimakteričnom dobu, masovno obožavale Slobu praveći od njega seksualnu ikonu, što je mom, tada još celom i zdravom, seoskom mozgu, bilo potpuno neshvatljivo:

„Ako nešto znam, znam šta je dobar frajer?!“, sa čuđenjem sam ih zagledala, dok su krišom, ispod kancelarijskog stola, jedna drugoj dodavale u novinske listove umotanu knjigu u kojoj je pomenuti objavio svoju srceparajuću i očito, ženama tek oslobođenim od jarma komunizma, jebozovnu biografiju.

Pesma III

Nema sam

Slepa i gluva

Prazna vreća izgubljenih

i usahlih nadanja

Odsanjanih snova i potrošenih maštanja

Suvih poljubaca i izlizanih dodira

Pun džak ustajalog mesa

i oglodanih kostiju

Izleglih jaja i mrtvoga semena

Sečena pa krpljena!

Nema me

Svuda je tmina

Mona Lisa Sjevera

Kaže mi sinoć, da mi je, kao ljubitelju slikarstva, spremila jednu priču. Za mene ju je pisala, o meni je mislila dok ju je plela, zamišljajući me zabrinutu, sa glavom među rukama. Kao da me vidi i gleda...

Čim sam počela da je čitam, već negde kod reči „ljepota“, znala sam koju mi je namenila! Znala sam da je pogodila!