8 sati

Navalile ove žene na mene! Ove blogerke!

„Piši knjigu! Izdaj knjigu!“

Te ide mi pisanje, te unucima treba ostaviti nešto „u papiru“ a da novci nisu!? 

Samo mi nepotrebne brige zadaju? Povrh svega što ovih dana imam na umu, još o sebi kao piscu treba da dumam?! Sto briga već imam na vratu! 

Opet se školujem, januarski praznici tj. ispitni rokovi mi se bliže? Svi ’oće neke seminarske...  Ovi na poslu me naterali, da na kraju i koncu svega, još i ISO za podproces „Računovodstvo“ pišem?!

Uprkos svim mojim opiranjima, poginuh i ja u standardizaciji. Molim da me upišu u knjigu žrtava evropeizacije i da mi ime bude uklesano na, bar nekom, virtualnom spomeniku isprogramiranom u čast svih onih zdravog i pravog razuma, koji su pred glupošću, nemoćno, poklekli! 

Stali, skinuli šešir i duboko joj se naklonili  – „Izvol’te napolje, ludnica je širom otvorena! Pameti zbogom, tugo dobar dan!“

Ja spavam kao beba. Minimum 8 sati. Dozvolite, meni toliko treba!

8 sati radim. I šta?! Ostane mi još samo tih, jebenih, osam u koje treba sve drugarice, frizerke, kafe, pića, šetnje po gradu, komšije i virtualne ljubavnike da uguram?! Pa viđanje sa detetom na nekoj restoranskoj klopi?! Da bar još ponekad, uprkos življenju na različitim mestima, zajedno, za stolom, kao porodica nešto pojedemo, jer moj sin nema vremena od silnih obaveza da dođe kod majke na ručak?! Tačnije, on je budan onih osam koje ja prespavam, pa se teško susretnemo!

U onih preostalih mojih osam su i sve depilacije, lakiranje noktiju, kišeljenje kupusa, pranje automobila, odlazak na „crni“ posao, farbanje kose, cepkanje drva za potpalu, povremeni odlasci u kafanu, cunjanje po Fejsu i društvenim mrežama, čitanje i pisanje blogova, telefonski razgovori...

Još na sve to o knjizi da mislim? Na tu moju davnašnju, dečiju želju „pisac biti“, da se podsećam?

Od kada sam se rodila, spremana sam za ekonomiju. Nisam ni hodala čestito, a sabirala brojeve na mehaničkoj, računskoj mašini koju je otac iz kancelarije, kući donosio? Množila na onoj u obliku kovčežića i ručkom sa strane, nalik na kurblu, koju kada okrenete u jednom punom krugu proizvod zadatih brojeva dobijete! 

Gledala kako se, grafitnom olovkom, popunjava „završni račun“. Ni u zabavište nisam krenula, a znala da se bilans piše u hiljadama dinara?!

Celo detinjstvo sam slušala da postoji neka štedna knjižica na kojoj se skupljaju novci „Sneži za fakultet“, koja je posle netragom nestala? U vrtlogu razvoda mojih roditelja! 

Što je ona nestala, ni po jada?! Nego je muka što sam se za taj fakultet uvek odricala! Unapred!

Nema novca za ovo! Nema za ono! Mora da se štedi, Sneži za fakultet! – Svakodnevna je mantra moga oca! Te ne može novi kaput, nema za cipele! Preskupe su „Levis“-ke! Odreci se svega!

I na kraju, cvrc! Nigde ni knjižice, ni Sneže, ni fakulteta?!

Sreća, pa ja za ambicije nisam ni marila! Volim ja matematiku i brojeve, mogla sam ekonomista biti...

Ali, ja samo o pisanju maštam.

„Kako bih tu školu mogla naučiti?“ večito se pitam.

Mama mi, onomad, zabranila da čitam noću.

„Čitaš po ceo Božiji dan! Tu knjigu ni za ručkom iz ruke na ispuštaš! Ne može čovek sa tobom reči progovoriti?!“, kao da je sada slušam.

*Iste te reči sam mome sinu ponovila, pre dva meseca na našem, nakon dugo vremena, zajedničkom vikendu, na Zlatiboru. Za tri dana boravka, poneo tri knjige! A četvrtu sam morala tamo da mu kupim! Siti se ispričasmo, ljubi ga majka!*

Podvučem se pod jorgan sa lampom u ruci.

„Nema spavanja dok ovaj deo „Gričke viještice“, noćas ne dovršim! Moram stići do pravičnog raspleta!“

Za rođendan mi majka kupi komplet od Remarka, a posle me vitla varjačom jer ja moram odmah i sve da pročitam! Tek zbog „Mir-Jam“ sam ljuto fasovala!

Ali, briga mene!

Kada mi se od škiljavog svetla, posle sat ili dva oči umore, ja ih sklopim. Pustim scene onoga što sam malo pre pročitala, da mi se smenjuju. Vidim Krinku u beloj i Lolu u žutoj haljini kako šetaju venecijanskim Lidom! Mirišem snene vile na Senjaku i guste drvorede na Topčideru! Žalim siromašne beogradske studente i zavidim gazdaricama što ih, tako lepe i mlade, gledaju! Slušam pucanj ladoleža i žrvanj vodeničnog mlina, što negde u Šumadiji, žito melje!

„Kako je pisanje čarobna veština! Rečima dočarana i ispričana slika?! Treba to umeti i znati? Treba se za to roditi!“

A ja još uvek, do danas, ne znam zašto sam se rodila? Ja još ne znam koja mi je svrha? Zašto se meni baš sve tako i tim redosledom u životu, dešava? Zašto živim „Snežanu u zemlji patuljaka“? Šta je to po čemu treba da me pamte i da me se sećaju? Da l’ sam majka, žena, knjigovođa, kuvarica, inženjer ili pisac blogova i romana? Ne znam, još otkrivam...

Sigurna sam da ću jednom sve saznati, ali nisam radoznala kao nekad! Ima dana...

Mladost hrli u zagrljaj odgovorima, a starost, kupujući vreme, sve više čezne za pitanjima.

photo credit: www.b92.net