24. 1. 2015.

Nekad i sad





Sutra mi je rođendan. Red je, da tom prigodom, u čast svoga života nešto otkuckam.
A da sam vam pametna šta o tome danas, posle 49 nepravilno iscepkanih komada vremena, reći – Nisam!
Kišan je dan. Opet mi zaleg'o za vrat. Znate da ovakvim danima teško zborim bilo šta...

Samo sam u jedno potpuno sigurna i životom garantujem da je to istina: Ništa više nije kao nekada!

Nema više onih velikih, dubokih i belih snegova što su januarima nekih mlađih godina, danima okivali okućnice i vrata. Nema više onog čistog, hladnog vazduha što je lebdeo iznad tih nepomičnih, caklećih na suncu, smetova. 
Nego omorina u sred zime pritisla?!

Na nasipu, odnosno njegovoj levoj strani kada gledate prema Plavni, onoj strmini što se spušta prema Dunavcu, obraslom popucalim, ostarelim vrbama i u zavežljaje upletenim divljim kupinama, nekada je rasla gusta trava i raznobojno poljsko cveće. Uvek ste mogli da legnete bokom na sam vrh te strme livade i ruku pruženih iznad glave, pustite da se otkotrljate skroz do dole... 
Prevrćete se sve brže, sa boka na bok, čvrsto žmureći i stiskajući veđe, zastrašeni travkama i cvetovima što vas po licu peckavo šibaju, zaustavljajući se tek na onoj zaravni gde, za dobrih godina, pesak a ne glibavo, žuto blato, počinje. Tu ležite još tren ili dva, dok vam se u glavi sve ne posloži na svoje staro mesto.

Možda je neko o toj livadi brinuo, a da ja to ne znam? Možda su se čobani što su danju ovce po toj strmini pred sobom terali, noću, nekom magijom u vrtlare pretvarali, pa sadili sve one žute ljutiće, plave različke i bledo ružičaste zečije usne?! Znate one zevalice što kada im cvet među prstima stisnete, on njuškicu otvori i kao da vam govori? Možda je onaj zrikavi, što sam ga se uvek bojala pa mu se ni imena ne sećam – čim njega sa ovcama vidim kući bežim, noću, iz one masne i prljave torbe, seme kamilice, bele rade i popinog praseta, u povratku, po toj istoj strmini, pažljivo sejao? 
Možda su je ona naša dva stara ribara, Braca i Ivan, što su im kuće, jedna uz drugu, na ovu našu, seosku stranu nasipa, gledale, krišom kosili? Danju, iz čamaca mreže krcate ribom, uz nju, nemilice vukli prljajući je onim slinavim krljuštima, a noću je, u potaji, srpovima što blješte na mesečini, brijali i negovali?

Ne znam... Ali, ona je svako novo proleće bujala i rasla! Zelena, mirisava i izazovna!

Pre neku godinu, posle nebrojeno vremena, popnem se na nasip. Da vidim kako livada moga detinjstva? Da vidim je li i ona ostarela? Da sebe izmerim: „Bil’ se smela opet niz nju pustiti?“
Ja gore žurim, uzbuđena zbog ponovnog susreta, kad’ tamo?! Nje nema?! Ni travka od nje nije ostala!

Umesto nje nikla samo gologlava i ćelava, žuta zemlja! Jul je, pa je od nemilog sunca sva spržena. Pravilno, u mnogouglove, iscepkana brazdama što na otvorene ali već suve rane liče. Samo je dijagonalno, dugim otiscima traktorskih guma, na dva trougla podeljena – duboko iscrtana rebra, slikana još proletos dok je žuto, mekano, blato bila!
Kako umiru livade? Kako je ta moja mogla nestati? I kako se to desilo? Ko je, ovaj put ne krišom, nego otvoreno pred svima, u sred bela dana, ubio travu? Nigde kupine, nigde kamilice...

Kako starim, sve češće se sećam detinjstva. Kako odmičem od svojih najstarijih sećanja, sve su mi bliža i jasnija!

„Živim život Bendžamina Batona!“, kažem ja mojim devojkama u kancelariji, neki dan. „Sve što sam starija, ja sam mlađa!“, misleći pri tom ovo što vam sada pričam.

Godinama zaboravljeni i potisnuti likovi iz moga rodnog Bačkog Novog Sela, počeše da vaskrsavaju i da žive ponovo u mojim rečima. Što sam starija, to ih bolje i preciznije vidim – ne kao zamagljene dečije uspomene, nego žive ljude od krvi i mesa!

Nasuprot mladosti u kojoj samo hrlite, starost ima tu nesagledivu prednost – sve scene u kojima ste, kadgod, samo posmatrač ili akter bili, sada možete da iz sećanja izvučete, pustite da teku kao film:

Sednete, zapalite cigaretu, pijuckate kafu...
Gledate to „nekada“, ne sa setom i nostalgijom, već željom da ga ponovo dostignete. Da budete ponovo ono što već dugo niste bili – detinje jednostavni i spontani, očišćeni i oslobođeni svega čime vas je život zaprljao. Veseli i rasterećeni od briga.

Da samo zažmurite i zakotrljate se...






Нема коментара:

Постави коментар