Taman
se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala
je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!
Poradovala
se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe,
zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene
životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog
smisla!
Uopšte
nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od
predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako
važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje
kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od
silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči
objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na
časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog
psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno,
od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:
1.
Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac
Tako je izgledala njena lista.
