Čudnog li dana?

Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!

Tetka

Jebo mamu?! Kakav dan?!

Počelo je sve još juče ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog, prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno, status quo.  BO... Redovna sranja, koja se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love; Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?

U raljama bloga

Zaista se nekada zapitam šta mi je sve ovo trebalo?! Mislim, ovo blogovanje i pisanje!

Sve je to super i lepo, jer pisanje je moja velika ljubav i u njemu istinski, i od srca, uživam! Pričanje tih mojih, svakojakih pričica, donosi mi rasterećenje od problema, čini dane zanimljivijim i ispunjenijim, i uopšte, ovom mom, već uveliko praznom socijalnom životu, daje svrhu, obogaćuje ga i boji nekim lepšim, vedrijim bojama.

Uvek sam bila stroga pri odabiru ljudi sa kojima provodim vreme. Ne zato što sam arogantna ili umišljena kučka, nego prosto, svaki sekund mog života previše mi je dragocen da bih ga zalud, na pogrešne ljude, trošila! Istinski sam čovekoljubac i baš zato sa ne-čovecima ne volim posla da imam. Kada volim ljude, maksimalno se dajem, očekujući da za uzvrat dobijem bar delić toga što nudim. Pošteno?

Posejana

Podelim, malo pre, neke moje stare postove...

O muškarcima, ženama, ljubavi, usamljenosti...

Neke priče od prošle zime koje nisu imale imena, nego su rednim brojevima krštene. Cifre njihovih imena često su mi služile kao inspiracija i uvod u priču, potvrđujući moju celoživotnu opsednutost brojevima. I ne samo njima!

Buk i ja

„Znaš li ti, kevo, onu priču o Bukovskom?“, pita me preksinoć.

Ja sam u sudoperi. Ribam onaj moj omiljeni pleh, sa rupama, koga je najteže u prvobitno, čisto, stanje vratiti.

Okrećem se prema njemu. Mokrom nadlanicom sklanjam kosu sa lica. Ne stižem ni da odgovorim.

8 sati

Navalile ove žene na mene! Ove blogerke!

„Piši knjigu! Izdaj knjigu!“

Te ide mi pisanje, te unucima treba ostaviti nešto „u papiru“ a da novci nisu!? 

Samo mi nepotrebne brige zadaju? Povrh svega što ovih dana imam na umu, još o sebi kao piscu treba da dumam?! Sto briga već imam na vratu! 

Opet se školujem, januarski praznici tj. ispitni rokovi mi se bliže? Svi ’oće neke seminarske...  Ovi na poslu me naterali, da na kraju i koncu svega, još i ISO za podproces „Računovodstvo“ pišem?!

Sam svoj doktor!

Da li nekada zavirite u sebe? Razgrnete se, rašijete, rasparate… I onako se, baš detaljno pregledate? Dijagnostikujete kvar i sami smislite popravku istog?

Sa psihologijom nikakve veze ja nemam. Ne čitam knjige o tome kako naći pravi put ili doživeti savršenstvo i nirvanu! Ne čitam tekstove o lečenju stresa, bolesti koja se raširila više od kancera i koja preti da čovečanstvo dovede do samouništenja! Tek od skora sam za nju i čula, a lično ne poznajem nikoga ko od nje boluje. Tako da sam i za to potpuno nezainteresovana. Znači, skroz sam anti-psihologična, ako ne računam činjenicu da sam u jednog zgodnog studenta te nauke, bila, po mom običaju, smrtno zaljubljena! Za one koji me ne poznaju – Ja se uvek zaljubljujem samo smrtno! Ni manje ni više?! Sve manje je čisto gubljenje vremena, a više?! Pa, više do smrti, voleti je nemoguće!

Doduše, imala sam još neke dodire sa psiholozima. I sa njima sam se, kao i uvek, živa izblamirala! Kao i sa svim doktorima… Jer, ja njih u tu branšu svrstavam. Čim te od nečega leče, doktori su! A sa belim mantilima, uvek zgode i nezgode, imam! Da vam ne dužim priču…

Moga sina boli glava. Možda je bio treći osnovne?! Smeta mu zvuk, svetlost… Zabrinem se ja.

U početku sam bila ubeđena da me folira. Mrzi ga da ide u školu, mrzi ga da iz kreveta ustaje… A i stigao je željno čekani, godinu dana unapred plaćeni, sveže preveden i odštampan, najnoviji deo „Hari Poter“-a! Naravno, ja mu majčinski i džentlmenski, prepuštam knjigu da je on prvi čita i namerno, svesno, gutam njegove laži, puštam ga da ostane kod kuće, da pobegne iz škole… Zdušno mu još pomažem u tome! A sve u cilju da on dobije dovoljno slobodnog vremena, da što pre pročita, da mogu, napokon, ja u ruke da je uzmem! Da vidim šta je bilo posle?

Danima pre nego je poštar taj paket i doneo, mi smo se raspravljali i dogovarali ko će prvi da je čita! Ja kukam:

„ A jao, blago vama! E, zašto ja kada sam bila mala takvu bajku, sa sve krimi zapletom i trilerovskim obrtom, nisam imala?! Meni samo one obične, a vama Hari?!“

On ne popušta. Šta ću? Razmislim i ja popustim.

Njega, kao, boli glava, ja sve, kao, na prstima hodam. Kroz spuštene roletne samo lenji zraci sunca probijaju. Sumračno je u sobi… A on čita li čita! Dva lista odjednom!

„Ljubi ga majka! Majkino dete! Brzo će on to pročitati!“

Jednom… Boli ga glava, ali sada više ne čita. Vidim ja da je đavo odn’o šalu. Krenemo mi po lekarima. Neurolozi, ovi, oni… Svi ga ispregledali. Kažu, sve je u redu! Jedan doktor ga pita čime se, osim škole, bavi?

„Sviram klavir, slušam muziku, čitam knjige…“, kaže moj mali. Doktor predlaže neki sport, jer nezdravo je toliko sedenje – objašnjava on meni! Sport je ključan za razvoj dece! Moj sin će na to: „Doktore, a je l’ bi mogao na šah?!“

Ja ne mogu da verujem?! Skontam da me mali radi od prvog dana i već slutim na šta će ovo lečenje, na kakav će blam izaći?! Progutam knedlu.

„Kada si rešila da celu stvar izvedeš na čistinu, onda sada teraj do kraja! Izbij mu sve adute!“

Naravno! Kada sve te zvanične medicinske stručnjake prođete, sa dijagnozom da ste zdravi i da vam ni vlas sa glave ne fali, slede psiholozi! Oni su uvek finalna završnica svakog lečenja u Srbiji, bar kada su u pitanju gornji ekstremiteti. Kada razmislim, Boga mi, i neki donji!

Što se mene tiče, oni tu najviše najebu! Jer kada svi od vas operu ruke, kurtališu se vas i vaših papira, ovi nesretnici, treba nekako da provale koji vam đavo fali? Svi vam organi na mestu, uredno poređani, zdravi i neoštećeni, a vas nešto boli? Težak posao. Onim pravima koji ga znaju, skidam kapu!

Tako mi porodično, sedimo u čekaonici ispred psiho-ordinacije! Nas smo samo dvoje, ali smo i mi porodica. Prozovu nas.

Ja sedim u stolici kod vrata. On sedi preko puta nje. Prijatne crvenokose žene. Ispituje ona njega da joj priča sve od početka – ko je, šta je… U koje škole ide, šta voli da čita, šta ga boli, gde ga boli? Ovaj moj se raspričao ko pravi! Vidim da je žena, jednako kao i ja, oduševljena njegovim vokabularom i šarmom! Smeška mu se blagonaklono.

„A sa kim živiš?“, u jednom momentu ga pita.

„Sa mamom i dvojicom komšija!“

Ja u zemlju da propadnem od bruke! Žena me pogleda, blago namrštenih veđa, složenih u znak pitanja? U očima joj vidim konstataciju – I ne bolela dete glava?! Već ona vrti film o meni bludnici i mom sirotom detetu koje opskurne slike gleda. Počinjem da se smejem, jer hvatam pogled moga sina. On istovremeno i sam nasmejan, objašnjava da su u pitanju dva momka koji žive u stanu pored našeg, u prizemlju kuće, pretvorenom u dva jednosobna, podstanarska, stana.

„Ne, ne! Ne žive oni bukvalno sa nama! Samo ponekad dođu na palačinke ili kada mama pravi kolače!“

I na njenom licu je osmeh olakšanja: „Dobro je, nije veliko sranje! Nisu baš toliko ludi!“

Pita ga dalje o tim momcima. Ko su oni? Čime se bave?

Vidim, naciljala je dobro. Na dobrom je putu. Dete bez oca, nema mušku identifikaciju… Vezuje se za najbliže muškarce. Taman mislim: „Pametna žena! Valjda će mu ona doakati?!“

Kada joj je rekao koliko momci imaju godina, a u pitanju su bile cifre preko 30, ona ispuca:

„Imaju toliko godina a nemaju ni žene ni devojke?!“

Opet pogled prema meni. Opet veđe u znaku pitanja: „Dete se zbližilo sa dva muškarca sumnjivih seksualnih sklonosti! I ne bolela ga glava?!“

Ja se sada već grohotom smejem, ne mogu više da odolim! A majkina ponos i dika:

„Ma ne! Nemojte da mislite da su oni pederi! Ne, ne! Imaju oni neke ribe… Dolaze neke. Ali, samo povremeno!“

Na izlazu iz ambulante, odmah zagrabim u tašnu, nađem cigaretu, zapalim je!

„E, sada sam te po doktorima vodila i nikada više! Mislim?! Na šta me napravi pred ženom?!“

Od tada se ja više sa psihologijom ne petljam. Nego razgrnem po sebi. Sednem pa dobro promislim šta me boli, gde me boli? Od čega bi to moglo biti? Kopanje po sebi može biti vrlo mučno, istina je. Ali je ravno zadovoljstvu guljenja još neformirane kraste na kolenu, ispod koje nekada proviri nežna, ružičasta koža, a nekada krv? Zavisi šta vas taj dan strefi?

Kada bar naslutite gde bi mogao biti defekt, počnete lek da tražite. To, znam sigurno, mora biti nešto kreativno – slikanje, muzika, ručni radovi, glina, pravljenje nakita… Ili kao u mom slučaju, pisanje. Moja pokojna majka se lečila heklanjem. Što je više muke stisnu, ona sve duže i šire zavese, neumorno, šara! Od klupka sa njenog krila, potoci čipke krenu da teku! Što je čipka lepša, to je muka veća.

Kada volite ono što radite, rad je najbolji lek! Ni jedna mu travka ravna nije!

To je lek za sve bolesti kojima pravog uzroka ne znamo. Lek za sav gnev ili ljutnju koju ponekada osećamo. Pronađite sebe u nečemu što volite, što će biti vaših ruku delo i stajati pred vama kao ogledalo u kome možete da vidite svoju sopstvenu dušu. Kada sebe, u bilo kom svome opipljivom delu, pogledate, otkrićete svoju skrivenu i do tada neviđenu lepotu.

Nema prijatnijeg osećaja od ovoga sada. Nosila sam neka drva, pa me ruke bole, jedva kucam. Ali, ispričah vam još jednu moju priču...

photo credit: www.nadarenadeca.com

"Blog terapija"

Ako želite da u svom životu, uprkos okolini u kojoj  silom prilika morate da živite i da se sa njom srodite, postignete izvesni duševni sklad i harmoniju sa samim sobom, neophodno je da uradite par stvari:

Protiv uroka

Dani kao što je ovaj imaju svoje specifičnosti. Toliko se već ravnomerno, dosadnim ritmom, ponavljaju poslednjih godina mog života, da mi već na jetru idu!

Sve je, naizgled, normalno. Danima pre jutros, sve je prijatno. Sunce sija, slušam muziku vozeći se na posao, razvlačeći žvaku po ustima kao neka klinka;  Mažem usta ružem na semaforu, vozim po gradu mnogo brže od 50,  čim ugledam brisani, prazan prostor onog našeg lepog, vojvodjanskog bulevara, koji je prostran k’o ova moja depresivna ravnica pa se za dobru i lepu vožnju, ubio!  Dok vozim, pevušim često, kada čitač cedeova naleti na neku koja mi je baš gotivna!

Pevušenje je bila moja stara navika, od koje me odučio život sa muzičarima, kažu „apsolutnog sluha“ (Jer, ja ga nisam merila?!), koji su moje pevanje vazda kritikovali. Pokojni moj Medan, Bog mu dušu prosti, jedan dan me posadio pred crno bele-dirke i naterao me da intoniram glasom ono što on svira.

„Kevo, savršeno dobro čuješ, ali ne umeš da reprodukuješ. Treba ti vežba!“

„E, da me ne bi još i vežb’o da pevam?!“, mislim se u sebi. „Nemam baš druga posla do toga?!“

Računam u glavi – bolje mi da se tog pevanja po kući okanem, nego da mi rodjeni muž časove drži?! Da se pred izabranikom svoga srca, brukam?!

Mnogo godina kasnije, moj sin kad’ navrati do kujne pa me uhvati „na delu“ da pevam, ne predlaže nikakve lekove ni terapije. Samo prevrne zeleno-plavo-ljubičaste oči naopako, nasmeje je ironično i kaže „Kevo?!“

Šta ću? Zaćutim. „Pa nije me rodila majka da budem pevaljka!“.

Ne mogu da grešim dušu, moji Medani me nisu često rasplakavali, ali su me od pevanja, mislila sam zauvek, odučili. Tek sada skontah da se ta moja, stara a dobra navika, vratila! Jer pevušenje je vesela i plemenita disciplina koja oslobadja od stresa, relaksira vas i čini život lepšim.

Znači, predhodnih dana čak i pevam. Ćaskam veselo sa kolegama ispred lifta u preduzeću, pokušavajući da vratim stara vremena, jer u ovim novim, niko više ni sa kim ne razgovara?!  Napisala, napokon, moj diplomski rad, lekove za čuku redovno uzimam;  Sutra ujutro idem na trodnevni odmor sa mojim sinom... Sve lepa i pozitivna dešavanja, bez ikakve slutnje na pojavu ovog, današnjeg dana!

Namirišem ga jutros čim sam oči otvorila. Odmah ja njega prepoznam.

„E, dobro si došao! Dugo te već nema kod mene. Već sam se zabrinula!“

Dan bez osmeha. Dan koji je tužan i pre nego kiša počne da pada. Dan u kome sve ružno što sam predhodnih dana čula i videla, pa svojim radovanjem  potisnula i zakopala, počne da se budi, da iz groba ustaje! Počne da me opseda!

Kuvam ručak za koji znam da će biti lošeg ukusa, jer u umu mi sve vri od neprijatnih reči koje sam na poslu čula, od neprijatnog osmeha policajca što mi je kaznu neki dan ispisao, od zajedljivih komentara na društvenim mrežama, od malicioznosti vladara kojima pošteno porez plaćam, a oni mi jebu mamu jer znaju da nemam gde da odem...  Sa tim u glavi ni supu iz kesice ne možete, ko svet, skuvati!

Guram ja njega nekako. Sve ima svoj kraj, nadam se...

„Ma, samo kada bih mogla ovaj dan da ispišem! Tako bi mu došla glave i od sebe ga oterala!“

Da ga „na papir“ stavim, da ga se rešim... Jok, ne ide! Rekoh vam davno da pisanje nije rozen torta, pa da ga naručite.

Tumaram po kući. Obilazim oko tastature kao mačka oko vrele kaše. Nikako da sednem. Ma, ni da probam!  A dan se razmahao, sve je gori. Pomognut kišom, preti da me savlada i slomi.

„Ako danas ne budem pisala, nikada više neću to moći!“, aveti ustale iz groba prizivaju sujeverje.

Bude ono malo paganskog što u meni ima, ono malo što mi je u krvi ostalo. Setim se hodžinih zapisa što se u crvenim kesicama nose i moje nene što glavobolju urocima tumači i molitvom leči.

Sedimo na sećiji. Dve nas - Emina, majka moje majke i ja. U Bosni smo, kojoj se ona, posle mnogo godina vojvodjanskog života, vratila. Na siniji, pred našim kolenima, fildžani i kocke šećera. Ibrik sa kafom je u kraj šporeta, da se ne ’ladi. U rerni burek, malo pre ga je koščatim i umornim rukama, vukla. Pušimo, ne gasimo...

Ista krv u drugo spakovana. Ona u dimijama, na meni farmerice. Ona puši plavo-belu „Zetu“ bez filtera, ja sarajevski „Marlboro“. Ja sam tih godina otkrila „Guči 3“ a ona miriše na belo kukuruzno brašno od koga mi hleb, umešen samo sa vrelom vodom, sedeći, mesi. Kada vanglicu odmakne od sebe, zapahne me njen miris, koji već znam – karamela  mešana sa cimetom. Tako joj mirišu ruke, bluze, marame i šamije što ih na glavi nosi...  A ja ne mogu u svemu tome da uživam. Kopam nervozno po tašni, tražeći tabletu. Glava me boli!

„Ma, ne da Nena svoje dijete! Ti pij kafu, pusti Nenu. Samo žmuri...“

Šapuće kroz bezuba joj usta neke čudne reči, možda arapske... Ne znam.  Umre mi, odnesoše mi je proklete devedesete, a ne stigoh da je pitam.  Osetim joj topao dlan iznad moje kičme, kako se brzo spušta na dole. Pa ga nanovo, na moj potiljak vraća, ne prekidavši da mrmlja tu samo njoj znanu pesmicu ili molitvu... Prepuštam se, verujem i njoj i celom tom ritualu.

„Videla sam ja onu kako te urokljivo gleda! Znala sam ja da će na neki belaj izaći! Ali, ne da Nena uroka na moju unuku! Sad’ će to proći!“

Možda se sa ovim danima mora tako boriti.

Kada više razumom ne možete da ga savladate, probate neku sumanutu, sujevernu metodu, kao što je ova moja današnja. Koja me je ovde, pod Drvo, danas ipak dovela.

„Možda da sednem za pisaći sto u Maksimovu, bivšu „dečiju“ sobu?!  Za tim stolom sam zimus, kao i sada, slušala crkvena zvona kroz otvoren prozor i svoje prve priče, neumorno i bez daha, pisala. Za tim stolom sam sedela kada sam blog napravila. Možda je to mesto talično i pogodno za bajanje protiv uroka?! Ako se tamo ovog dana ne kurtališem, nigde neću!“

Oko tog stola su se mnogo puta koplja lomila. Ja hoću da se taj stari sto izbaci i da ga zameni novi, moderniji, praktičniji, lakši i manji. Fioke su na ovome raspadnute ili se zaglavljuju. Bravica na ormariću odavno ne radi. Izguljen je, izgreban i išaran.

„Ruglo u kući!“, grdim ja. Moj sin ni da čuje. On samo ovaj hoće i ni jedan drugi.

„Ne dolazi u obzir, ja drugi sto ne želim!“

Sada otkrijem zašto je lekovit. To nije sto moga sina, iako ga je on, vodjen svojim čulima, spasio od moga prinudnog iseljavanja. U pitanju je moj  pisaći sto, koji su mi roditelji kupili kada sam krenula u drugo polugodište prvog razreda. Niko srećniji od mene nije bio kada sam ga dobila! Uvek pun mirišljavih gumica, cvetno obojenih svesaka, spomenara i razglednica. Ovo je sto na kome sam sve svoje dnevnike, ljubavna pisma, domaće zadatke i stihove, napisala. Tragovi svih mojih olovaka su na njemu. Sva sam na njemu ispisana... Ima li boljeg mesta za borbu protiv uroka?

photo credit: www.bitno.net; www. purtici.myrealboard.com

Jutrošnje pismo

Ja sam vam od onih što vazda nešto kukaju i prave drame ni oko čega! Da li su u pitanju traume iz detinjstva, /ne zbog škripanja kolica, jer ja ih nisam ni imala/, nego prosto i dečije - skretanje pažnje na sebe!

Što bi rekao psihijatar koga sam jednom, mnogo godina pre, posetila. Crn, namrgođen u belom, više mesarskom no doktorskom mantilu. Pita me šta je na stvari? "Apatična sam i nezadovoljna...", ja njemu. "Kako se to manifestuje?", opet će on.

Krenem od početka da mu pričam, a znate da sam ja neumorna kada je to u pitanju. Puši on cigaru, sve mu pepeo po onom, masnom mantilu, pada. Trom je i nepokretan, pa mu pepeljara daleka. Ćuti, skupio veđe i sluša me. 

Ja pričam li pričam! O majstorima što su mi praveći kuću, pune džakove cementa, pod pesak omaškom zatrpavali, a ja svaki dan kupujem nove! O tome kako pušim kao na normu i vičem na svoje pretpostavljene! Kako sam nesrećna u ljubavi a kocku nikada nisam ni probala! Uvek sam nadrkana i nervozna, na rođeno dete, bez potrebe, vičem i galamim! 

Imam "bolesnički", beli, frotirski, otrcani bade-mantil u kome sam u stanju vikend da provedem...

Kada je on dočekao momenat da ja u svom beskrajnom monologu ostanem bez daha, prekinu me! "Gospođo, vi niste slučaj za mene! Vi ste jedna potpuno normalna i zdrava žena, jer sami sebi dajete dijagnoze i terapije predlažete!"

Opet ćorak! Ne uspeh da se dočepam bilo kog papira sa F dijagnozom, koji bi me trajno zaštitio od svih osuda mojih asocijalnih izgreda i nedoličnog ponašanja! Bilo gde, a ponajviše na mom voljenom poslu u Fodu PIO. Ali, ne gubim nadu! Ipak ću ja docu za par godina opet posetiti, jer pisanje bloga može da iznedri ko zna kakve nove priloge za moju, konačnu,  anamnezu?!

Sve ja svoje boljke i mane znam, zato sam zimus i rešila da se preobrazim i postanem nova i drugačija žena. Ide mi, pu, pu... Da ne ureknem! Ali te manije preuveličavanja problema još se nisam rešila.

Tako je sada i sa ovim mojim diplomskim!? Kao da za Nobela treba da pišem?! Nedeljama već kukam kako trebam da se uozbiljim i sednem. Nedeljama mi je taj, tobožnji, naučni rad izgovor za sve ostale nemare. Lamentiram nad njim, lamentiram... Započet je on, ne mogu da kažem. Negde je već na polovini. Smislen je i po mom mišljenju, čak nije ni loš!

Ali, nikako da neki vetar u leđa osetim, nikako da me nešto pogura ka tom kraju, koji treba da bude kruna mog svečanog ulaska u svet inženjera, svet ljudi koji su, čak i sa doktorskim diplomama, u velikoj većini, ostali prirodni i normalni intelektualci. Još jedino inženjeri poštuju i podstiču znanje, rad i kreativnost. Kod svih ostalih, zavladala ljubomora i zavist - na kolege, na dobre đake, na sopstvene studente...

Eto! Ni činjenica da se radujem što ću se tom titulom okititi, ne bi dovoljna da me napred pogura?!

Samo kukam! "Kako ću ja sada to? Ah, ne mogu, izgubila sam nit! Danas je oblačno, sutra ću..."

Na mom trpezarijskom stolu danima stoji moj pasoš. U njemu su udenute avionske karte i potvrda o rezervaciji nekog belog, nevelikog hotela, čije su sve sobe okrenute prema dvorištu. Mračno-zelenom, sa crvenim tufnama nabacanim po njemu, satkanih od cvetova koji ponegde rastu i remete tu hladovinu. Na sredini te bašte je samo jedna suncem okupana površina - bazen optočen sitnim, teget i svetlo plavim, naizmenično u mozaik, lepljenim pločicama. Oko njega je po koja ležaljka..

Tu je i potvrda od lekara koje lekove uzimam, te ih mogu poneti u inostranstvo.

Svi dokazi da će se moje dugo željeno putovanje u drugi svet, u neku egzotičnu oktobarsku bajku, ostvariti, stoje mi tu, svakodnevno pod nosom. Pomerim ih ujutro kada pakujem tašnu za posao. Opet ih dirnem sa mesta kada sednem da jedem. Namerno ih držim na oku, sve čekajući da me jedan dan poteraju i motivišu da radim. Da na to svoje misionarsko putovanje, sa diplomom iza sebe, krenem! *O tome zašto je misionarsko jednom ću vam pričati.

Jutros ustanem odlučna u nameri da ga ovaj vikend završim. Sedim, pijem kafu i osetim je. Opet lenjost za vratom. Bacim pogled prema trpezarijskom stolu, na  bordo, plavo-belu gomilicu papira. 

Ništa mi!  Otvorim poštu na netu.

"Samo da pogledam, pa sedam da pišem!" Dobijem pismo koje vam u celosti, neizmenjeno, prosleđujem. Pročitam ga, ustanem da skuvam drugu kafu i pomislim: 

"Pa zar sama činjenica da imaš nekoga ko ti na ovaj način poželi dobro jutro, nije dovoljna da budeš motivisana za rad?! Glupačo, sram da te bude!"

"Dobro ti jutro draga moja sestrice!

Pretpostavljam da smo na istom poslu - pijuckamo kaficu i luftiramo glavu. U miru. U tišini.

Zar nije tragikomično saznanje koliko malo treba da budemo zadovoljni....

Setila sam se jedne ruske jevrejske narodne priče, jako, jako stare. O Jevrejinu i kozi (Nije čudo što su Staljinu onako puno bili na nišanu, previše su pametni, religija im je dominantna i ne padaju na jeftine popularne, od sistema proklamovane žvake).

Elem, davno jednom živeo je jedan Jevrejin u kolibici sa ženom i sedmoro dece. Dakle, njih devetoro u nekoliko olinjalih kvadrata, prekrivenih slamom koja prokišnjava, sa malim prozorima prekrivenih krpama (Staklo je bilo samo za bogate).

Noć je, žena se premorena onesvestila i tiho hrče pored njega, deca su nekako zaspala, uspeo je da ih ubedi, verovatno i ponekom ćuškom kako nema veze što su glasni, sutra je novi dan (Skarlet), ali on ne može da spava.

 Brine.

 Šta će sutra jesti, čime će zapaliti ono malo vatrice što je sebi mogu dozvoliti, gde naći dronjke da im ne bude hladno....

 I onda se moli.

"O Ti, Ti koji nemaš imena, znam da je greh da Te bez velike potrebe spominjem, sve znam, ali vidiš i sam kako nam je teško. Molim Te, tako Te jako i iz duše molim da mi pomogneš da nađem izlaz iz ovoga!"

I, zamisli, dopru njegove reči na pravo mesto, ta začu glas, niotkuda, začu glas onoga, koji nema imena:

"Kupi kozu!"

Onako iznenađen što mu je molitva imala  odziva, jeretički pomisli kako možda i nije dobro razumeo, jer, pored njih devetoro u to malo prostora još i koza, ali autor naredbe je onaj, čije se naredbe ne preispituju.

Naređeno, učinjeno. Stiže i koza u mali jevrejski raj.

Tek onda muke, te nevolje.....Hajde, ženu kada gunđa, još i može da ućutka. Zalepi joj jednu preko ušiju, zapreti joj da će joj napraviti još koje dete i ona začepi. Decu rešava lako, dohvati prvu motku, kada preteraju i da vidiš kako više niko nema primedaba. Ali koza.... Ne razume i ne sluša, stalno mekeće, piški i brabonja po celoj kolibi, ne možeš ni misli svoje čuti od njene buke i njenog vonja.

Izdrži on tako neko vreme, ali, sve je kraćih živaca. I opet se jedne noći usudi na molitvu:

"Oh, Ti koji si svet stvorio, Ti čije se ime ne izgovara, hvala ti na velikoj milosti što si se uopšte setio nekog tako beznačajnog kao što sam ja. Ali, ja te opet moram moliti za savet, pogledaj kako nam je sada teško, ovo se zaista više ne može izdržati!"

I, zamisli, desi se opet čudo, kroz noćnu tminu i mali prozorčić, prekriven prljavom ponjavom dopre gromki glas:

"PRODAJ KOZU!!!"

Posluša. Niko ne mekeće, kućerak čistiji, i dalje nema hrane ni ogreva, ali je bar tiše i niko ne vonja, bar ne tako jako....

Kroz par dana, pre nego što će utonuti u gladni san, začu glas Onog koji imena nema:

"Kako ti je sada...."

On ustade, pade na kolena i okrenu se prema nevidljivom nebu, pa prozbori:

"Nikad bolje! Doživotni sam Ti dužnik!"

Dakle, dočeka ti kraj priče. Nema potrebe da elaboriram o naravoučeniju.

Valjda je u tome mudrost stečenog mira - kupiti i prodati kozu.

Ljubi te sestra!"

Naravno, rešim da ovo podelim sa vama! Da vam poželim lepo prepodne!

Ja odoh da pišem, kako reče moj mladi kolega sa fakulteta: "Snežana to vam je, kada ga prevedete na engleski, odličan CV, koji vam može pomoći da nađete bolji posao! To što vi znate, negde ume da bude vrlo dobro plaćeno!"

Malo li je motiva za jedan dan?!

photo credit: www.zdravasrbija.com

"Tražim pomilovanje"

Ceo dan mislim o praštanju! Od ranog jutra i prve kafe muvam se po web-u, cunjam po ćoškovima...

Naletim jutros na jednu: „Opraštanje ljubav vodi.“

^*Ja, inače, mnogo volim te poučne postove koji se masovno dele po društvenim mrežama.  Ima tu često baš dobrih i pametnih misli, koje vam u nekom trenutku mogu pomoći, naterati vas da se zamislite nad sobom, čak nešto naučite, ili na sebi kvar, popravite.*

"Dolce Vita" ili priča sa 5*

Danima mi se već mota po glavi jedna naša, prelepa a opet preteška srpska reč!

I ja kao i uvek, isto radim. Sve je teram od sebe, kosom odmahujem! Rukom je, kao dosadnog i upornog komarca, moje krvi željnog, rasterujem!

„Aman, okani me se?! Hoću o nečem lepom misliti!“

Ne vredi... Danima je već tu. Vuče se za mnom kao avet. Rešim sada, malo pre, da je pustim!

„’Ajde, majke ti da vidim šta ti imaš da kažeš i ispričaš! O čemu bi ti?“

Kurtoazna priča

Opet me inspiracija ostavila, napustila, iščezla...

Danima mi je glava prazna.  Ima u njoj reči, nije da nema!?

Ali, sve nešto razbacano, nespojivo, neuhvatljivo... Potpuno jedna šašava situacija?! Reči koje se ne daju napisati?!

Ili je sve to samo posledica dobrog druženja?! Možda, zaista, da bi uspešno i nadahnuto pisali, morate biti potpuno sami?

Bez igde ikog svoga, bez ikoga kome možete nešto lepo ša’nuti... Bez ikoga kome možete sebe pričati! Morate biti potpuno, do gole kože, od svih vaših, ostavljeni...

"Kafanski" post

18.00 h.






Najviše volim ove kafanske postove, koji nisu takvi jer su, ne daj Bože, veseli il' pijani, nego su samo u kafani nastali! Ne u "Word"-u, k'o sve normalne priče, kucani, pa lepljeni, nego direktno u ovu belu masu praznoga posta, unošeni.

Muze

Kažu mi neki prijatelji, za koje nisam ni slutila da su moji, moglo bi se reći, verni čitaoci, da...

„ Nije u redu!! Znaš li ti kada je bio 9-ti april, kada si zadnju priču objavila?! A mi nestrpljivo čekamo!?“

Ljubičaste oči

www.banksy.co.uk

25.12.2013 godine, 10.00


http://youtu.be/N-uyWAe0NhQ







Osvrt na Draganin komentar koji mora ovde u priču,  ne dole!  Tamo nestane i zagubi se...

Ići će te priče moje, osećam ih, sve lakše mi izlaze, sve mi manje treba da me "krene"!

Čim nađem malo daha i vremena,  sednem i počnem, misleći kako nemam pojma šta bih pisala. 

I onda se setim neke reči koju ste rekli, nečega što me odjednom razbudi i to samo krene. 

Vidiš, odvede to mene kojekuda, sve mislim zalutaću, neću znati gde treba da se vratim jer ja ne stajem dok kucam i ne vraćam se unazad da se podsetim ili potvrdim...

Dobošar

Prva priča za moj blog.

Ne... Ovo, u stvari nije Prva priča!

Nije Prva ni ona „prva“, što sam je napisala na Fejsu, pre nepunih dva meseca, negde par dana pre Dana Republike, onog lepog i ponosnog praznika koji smo mi Jugosloveni slavili, u nekoj fb grupi isto tako ponosnog imena „I love PIO“, što u prevodu na naš, srpski jezik znači „Ja volim Penzijsko-Invalidsko osiguranje."