27.08.2021.

Ljubavnik

 

 




Bio sam njen najstariji ljubavnik, kako se kasnije ispostavilo.

Davno je otišla iz našeg sela, mala devojčica sa kikicama, što ih joj je majka svako jutro uplitala. Tek je bila naučila da vozi bicikl i prestala da pije zašećereno mleko. Ima tome skoro 50 godina. Zato sam je potpuno zaboravio, ne sećavši se njenog lika. Da bi mi se sada, iznenada i neočekivano, vratila!

Nisam je ni prepoznao ’na prvu'.

Ostarela, zgužvane leve strane lica, što od redovnog spavanja na levom boku i obrazu, što od nelečenog astigmatizma iz detinjstva, koji joj je očni kapak spuštao na dole čineći  je asimetričnom, nalik jednoj od Pikasovih gospođica iz Avinjona. A do modernog slikarstva nikada nije držao. Zato mu je, na prvi pogled, bila strana i neprivlačna.

Još od maja meseca uporno je  navraćala,  muvajući se vazda negde unaokolo. Merila me, proučavala, zagledala... Bacio bih ovlašan pogled na nju, pitajući se ko je sad pa ova i šta hoće od mene!? Učinila mi se kao još jedna smaračica iz grada, crveno nalakiranih noktiju, na štiklama i slušalicama u ušima.

-          Vid' ovu budalu! Sad kad ugleda zmiju il' žabu, biće vriska i graja!

Ali, ne bi tako.

Jedan dan, asimetrična je izula papuče i uzevši ih u ruku, željno i radosno zakoračila u čistu, gustu i mirišljavu travu. Zapravo, to nije bila trava. Ta strma poljana što se pod kosim uglom spuštala prema vodi, obrasla je niskom detelinom, upletenom sa žutim ljutićima i divljom nanom. Gusto otkani tepih, kroz koji se nije moglo proći razdvojenih prstića na nogama i tako očistiti svu prljavštinu koja se na bosa stopala lepi kao luda. Znala je to od ranog detinjstva, kada je na tom istom mestu provodila vreme. U ritmu muzike koji je samo ona čula, hodala je po toj savršenoj podlozi, gore-dole, levo-desno, uopšte ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Livada je imala prednost.

-          Kakva uživancija! Isto je kao nekad. Divno!

Tačno je znala šta još mora učiniti. Da bi baš sve bilo isto.

Okrenula je glavu uokolo i uverivši se da su on i ona potpuno sami, brzim pokretom svukla haljinu sa sebe i opružila se, tako polu-gola, na taj orošeni tepih, rukama i nogama imitirajući pokrete za pravljenje snežnih anđela. Tim pokretima budila je sve mirise cveća ispod svog tela, terajući ih na gore, gde su lebdeli oko njenog lica. Udisala ih je, duboko i snažno. Mirise svog detinjstva koji su sada, tako zanosni i pomalo čarobni, pravili od nje onu staru devojčicu sa kikicama. Onda se okrenula na svoj, primetio je, oveći trbuh, zagnjurivši celo lice u te opojne mirise. Došlo joj je da ciči od radosti, ali se suzdržala i prepustila tišini i miru koji je oko nje vladao. Samo pevanje ptica i šum lišća sa obližnje vrbe, remetili su taj savršeni tren.

Taj junski dan, prvi put sam je zapazio. Odmah sam uočio tu asimetriju njenog lica. Bila mi je dovoljno blizu, svega na par metara. Kasnije, kada mi se već spustila u naručje, i prepustila mojim, prirodno savršenim milovanjima, primetio sam i sve nedostatke njenog tela.

Bio sam prilično hladan, zato je brzo je pobegla mene i ogrnuvši se velikim frotirom, bacila ponovo na zeleni tepih. Blago je cvokotala sitnim, još njenim sekutićima. Taj zvuk mi se učinio poznat. Kao da sam ga već čuo. Svaki cvokot je jedinstven, unikatni zvuk stvoren spajanjem gornje i donje vilice. Svaki čovek svoj ima.

A taj njen, zagolicao ga je po sećanjima. Pokušavao je da ga dokuči...

Ali, ona se ubrzo  već obukla, natakla na papuče, sela u auto i otišla. Slegao sam ramenima i odagnao svaku misao o njoj.

-          A i nisi neka riba?! Imao sam mnogo boljih od tebe! – ispratio sam je pogledom.

Realno, tog trenutka ni sam se nisam nalazio u zavidnom stanju. Kako su godine prolazile, primetno sam stario. Često zamućen i obrastao, delovao sam zapušteno. Nekih godina falilo mi je kiseonika, pa sam neretko vrlo neprijatno mirisao. Ljudi su znali okretati glavu od mene, ne mareći za moju negdašnju lepotu. Unazad dugo vremena prestali su da obraćaju pažnju na vrline koje sam i dalje posedovao. I dalje sam bio prepun skrivenih mesta obraslim žutim cvećem, stvorenim za ljubljenje daleko od ljudskih pogleda. Ptice su još uvek sletale na moje rame, svijale gnezda pod mojim pazuhom i slobodno letele oko moga tela. Zmije se nedrile u mojim nabujalim preponama. I muškarci su me nevoljno obilazili, pa o ženama tek nije bilo ni govora! Da bi me neka uočila il' primetila? Bože sačuvaj!

Zato sam se, neposredno pred njenu asimetričnu pojavu, već osećao potpuno bedno, promašeno, izgubljeno i besmisleno. Tonuo sam u mulj i glib, kao u živo blato.

Al’ pojavila se ta mala! Mala, koja je sve o meni, staro i dobro zapamtila, a novo brzo uočavala. Mala, koja se isto kao nekad, dve nedelje kasnije čim je otoplilo, a ja se već dobrano za nju zagrejao, prepustila mojim dodirima i zagrljajima. Cela mi se i sva, na moje ogromno zaprepašćenje, dala i predala. Ostao sam zatečen i fasciniran! Nju sam zapravo sve ove godine čekao, nju koja će u meni da uživa.

                                                               * * *

Nije samo njeno lice bilo asimetrično. Nego i telo. Levo rame blago spušteno,  levo koleno uže, list ispod njega tanji od desnog. Sve se završavalo stopalom, primetno manjim, što joj je uvek pravilo problem sa obućom i nestrpljivim prodavcima. Naravno da je bila kardiološki pacijent, ne samo zato što joj miokard nije dobijao dovoljno kiseonika, već je, kao i njen ljubavnik, često bolovala od slomljenog srca, teških gubitaka i velikih razočaranja. I neurolog je, nakon rezultata MR glave, konstatovao, zabrinuto se češući po kosi, da su nalazi zabrinjavajući, da je leva polovina mozga izrešetana sitnim moždanim udarima, da se nešto mora hitno u životu menjati...  Čak je u izveštaju napisao preporuku o „lišavanju od stresa“.

Zato se posle toliko godina u rodno selo i vratila. Slutila je da samo tu, na tom mestu gde je naučila da pliva pre nego što je hodala, može povratiti snagu. Samo plivanje moglo ju je ozdraviti. Samo u zagrljaju blagih talasa Dunavca, nahraniće svoje miokarde i popraviti oštećenja. Uživanje u njegovom telu bilo je sve što joj treba.

Znala je da ljubav leči, zato mu se podala i ponovo, punog srca, dečije i iskreno, zaljubila u njega.

Svog prvog i poslednjeg ljubavnika.

 


17.10.2019.

Koža





Bila je musava.


Kada je bacila pogled u ogledalo, lice joj je bilo potpuno čisto. Osim već primetnih bora i po koje neželjene dlačice izrasle između dve depilacije, na njenom licu nije bilo ni jedne muzge. Ali, bila je i dalje musava.

15.06.2019.

Štimer







Od kako me je, još onomad, pre sigurno dvadesetak godina, jedan zgodni klavir-štimer optužio za tendenciozno i maliciozno sušenje mog donjeg veša na improvizovanom štriku u mom rođenom kupatilu, ostala mi večna nedoumica:

28.03.2019.

Shtuka



Napravite od dva krompirska, ona crvena džaka, mrežu za hvatanje ribe. Inače su odlični za ribanje tepiha, ali sve stvari na kampovanju, dobijaju sasvim nove upotrebne vrednosti. Ako ste, naravno, dovoljno ludi da im razne namene isprobate.

16.12.2018.

On





Sa Gospodom je, zapravo, jako dobro stajala. Sa njim je imala najravnopravniji skor u toj trci zvanoj ‘Život’,  ili ‘Čistilište ispred Pakla i Raja’. On je bio najpošteniji igrač, oličenje fer-pleja i otvorene borbe prsa u prsa. On nije varao, klimajući glavom sa osmehom, na njene želje, koje je naglas tražila ili molila! On jedini nikada nije lagao ili joj se podsmehivao! Samo Gospod ju je poštovao i voleo...

01.12.2018.

Plesačica





Znate da onu floskulu ‘svi su muškarci isti’, iz dna duše prezirem! Kao i onu koja se odnosi na žene. Pa, ni ovih deset prstiju, naših, ni nalik jedan drugom, a kamo li čovek na čoveka? Il’ žena na ženu? Po meni, sve su to budalaštine i predrasude. Ili nesposobnost da uočiš različitost, jer si limitiranog uma i uzanog gledanja na stvari. Prosto, magarac si!

30.11.2018.

27.11.2018.

Kradljivica II





Kako se gorko prevarila misleći da na toj mački nema baš ništa od njega! Nikakvog traga! A sva ta mala, šarena, u početku umiljata maca, bila je ceo on! Od početka do kraja! Od repa do glave, sva u njega preobražena!

25.11.2018.

Kradljivica





Ništa joj drugo nije preostalo, nego da ukrade tu mačku!

Morala je da ima bar nešto od njega. Nešto da joj ostane, da je podseti... Neko živ i topao, koga će umesto njega noću da miluje, bio je najbolji izbor.

23.11.2018.

Kuvarica



“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

06.11.2018.

Rakija





Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

30.10.2018.

Steeplechase




Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno:

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

26.10.2018.

Musaka




Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

22.10.2018.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...
Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!
I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!
Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:
"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"
Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!
Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...


Photo by Alex
https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

28.09.2018.

Samo reč







Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!
Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

16.06.2018.

Grejs period



Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!


Neplaćeno, dan 10-ti.






Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

18.12.2016.

Ljubavna


Kako da te u stih pretočim,
ne ogolivši te pred drugima?
Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i
urokljivih radovanja?
Uvek hrabra, prvi put se bojim
istinu izneti na videlo dana.

15.04.2016.

"Ne gazite travu"



23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

20.12.2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12.12.2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14.11.2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24.10.2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14.10.2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10.10.2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30.09.2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

25.09.2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj


Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.
Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

21.09.2015.

On




Skupljam ga kao rasute misli
U ogledalima
bočicama parfema, pomadama
U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice
Potpuno nevična i nevešta u
tim Božijim rukotvorinama
Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna
zaludnosti lepih reči i snova
Puštam se i dozvoljavam da ga maštam
Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.





Photo by Alex.

04.09.2015.

Znak



Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

16.08.2015.

Cela žena




Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“