01.12.2018.

Plesačica





Znate da onu floskulu ‘svi su muškarci isti’, iz dna duše prezirem! Kao i onu koja se odnosi na žene. Pa, ni ovih deset prstiju, naših, ni nalik jedan drugom, a kamo li čovek na čoveka? Il’ žena na ženu? Po meni, sve su to budalaštine i predrasude. Ili nesposobnost da uočiš različitost, jer si limitiranog uma i uzanog gledanja na stvari. Prosto, magarac si!

Al, ne lezi vraže, navrzli se sada, pod stare dane da mi menjaju gledišta, zaključke i stavove?! Sve me nešto opovrgavaju! Turaju mi pod nos sve svoje sličnosti - Slabosti ili nedostatke elementarne pristojnosti. Baš navalili da se jedan na drugog precrtavaju i kopiraju...

No, ne bih ja sve ovo ni dumala, da neki dan ne sretoh mog dobrog druga i bivšeg kolegu, ispred burekdžinice, preko puta posla. Izgrlimo se, izljubimo. Nismo se videli ima godina dana. Uze me za dlan, podiže ga visoko i zavrti me ispred sebe, kao balerinu:

“Sjajno izgledaš! Čuo sam da ne radiš, a vidim da ti je to baš prijalo! Kao devojčica si!”

Žuri na naučno predavanje, inače bi išli na kafu, kaže. Ukratko mu rekoh gde i kako sam provela poslednje mesece svog života, o kampovanju, muzici, jutarnjoj gimnastici...

U jednom trenutku me prekinuo, uhvatio oba moja dlana svojim velikim, toplim šakama, okrenuo me prema sebi i naterao da ga pogledam direktno u oči. Onda je počeo da govori.

“Vidi, Medena, svi mi muškarci smo ti ista govna! A znam te i tačno vidim šta ti je...”, sa širokim osmehom je započeo.

Nisam ga prekidala, što imam običaj da činim kada mi neko nešto truća, bulazni ili priča o trećim, pa još meni nepoznatim, ljudima! Tada postajem vrlo neprijatan sagovornik, koji arogantno smeta i ometa nečije izlaganje.
Njemu sam samo ćutala. Poznajem ga, znam koliko zna... Želim da ga čujem. Zato netremice slušam.

   *  *  *

Ako bih vam nabrojala sve njegove dosadašnje političke pozicije, otkrila bih vam njegov identitet, pa bi čitava priča izgubila draž. On je samo lik priče, nije joj cilj!
Iako, teško da ste njega zapazili, ili videli na televiziji. Nenametljiv, ali vrlo rezak i odlučan; Pravnik koji sve zna o ekonomiji i o tome kako se pravi dinar; Kada se pre mnogo godina zaposlio kod mene, počeli smo da se družimo. On mi pričao svoje priče o nekim političkim bitkama koje je vodio, ja njemu sve što znam o penzijskom. Kada sam ga, na samom početku našeg drugovanja, zatekla u kancelariji sa otvorenom knjigom, pa još Hegelom, kako se ispostavilo kasnije, rekoh mu:

“E, moj ti?! Ko tebe dovede ovde? Kak’e crne knjige, kak’i Hegeli?! Pa, ovde niko ni stripove nije čitao! Nećeš ti ovde dugo, ovde obrazovanje i kultura, o poštenju da ne govorim, nemaju šta da rade, nit’ traže...”

Tako i bilo! Korektno je radio posao za koji su ga dobro platili, hteo da popravi stvari, da postavi na noge... Zato su ga, nedugo potom i najurili!

O ljudima koje se bave politikom, manje-više imam loše mišljenje. Međutim, on je, svojim držanjem, širokom kulturom, jednostavnošću i iskrenošću, zadobio moje duboko poštovanje, a i poverenje! Koliko mi je samo dobrih saveta vezanih za podizanje muške dece u pubertetu, na našim kafama, dao?! Uvek konstruktivan i pragmatičan. Ne trabunja, nego nudi rešenja! Na sve to, srdačan je i vrlo prijatno, čak zgodno, izgleda! Visok, širokih pleća, uvek u odelu i sa kravatom. Uvek nasmejan, što je sigurno ono što me najviše dojmilo kod njega – Čovek koji ume da se raduje! Čak i malim stvarima! Za sve godine našeg drugovanja, vazda mi je tražio pravog momka, i iznosio provodadžijske ponude. Smatrao je da previše vredim da bih bila bilo čija, nego on treba nekog pravog, za mene krojenog, da mi otkrije i pronađe! Pisca, sudiju ili advokata, samo da je razveden i slobodan! – govorio je. Ja bih se uvek samo grohotom smejala na sva njegova ubeđivanja i objašnjavala mu da sam ja ćurka koju samo srce vodi! A srce mi je, kao što znamo, glupavo do bola! Džabe pored takog srca, sav moj zdrav razum i seljačka logika! – Uvek sam se pravdala, vešto izbegavajući sve njegove preporuke za eventualne večere i dejtove sa kandidatima.

Sada, tog časa pred osvetljenim izlogom, jer bilo je već kasno popodne kada su se sreli, netom što ju je, samo na tren pretvorio u uličnu plesačicu, šta je drugo mogla nego da, na njegov govor, zaćuti? Jer, ko ju je poslednji put okrenuo na vrhovima prstiju, i njenoj haljini u gloknu vazduha dao? Tako davno je bilo, da nije pamtila...

Zato ga je pustila. Da joj on, po ko zna koji put svih ovih godina, praktično objasni. 

 *  *  *

“Velika smo govna, mi muškarci! Kad ti kažem! Ako ti se sviđa, ako misliš da je pravi, ne smeš ga ni tren pustiti! Samo stisni i pritisni!
Nikada mi muški ništa ne bi uradili, ma koliko da nam je stalo! Nikada ništa nećemo preduzeti! Sve je u vašim, ženskim rukama. Svaka veza ide samo tamo gde je vi vodite! Ćuti, ne odgovara na poruke?! Ma, nema veze, samo ti piši! Sve dok te ne blokira, dotle te hoće!”    
                   
                      -.  Aman, šta govoriš? To je sila, ne ide... – Ipak je u trenu prostenjala.

“Ma, okreni se oko sebe, pogledaj! Samo dok žena grize, jaši, smara, zove, zivka, dosađuje, dotle veze opstaju i žive! Tako se veze održavaju, brakovi sklapaju! Ma, kažem ti, govna smo, nespremni za bilo kakvu odluku, kukavice da se jasno i glasno izjasnimo! Sve je u ženskim rukama! Sve od tebe zavisi! Nikada muško ništa neće rešiti! Vidiš da žene sve konce vuku, započinju, završavaju... Znači, ako ti je stalo samo grizi. Ti, ti, da! Ne gledaj me i ne beči se! Ako popustiš, gotovo je! Samo ako navališ, možeš nas imati...”

Ali, žuri, zakasniće na predavanje. Sledeći put bi mogla i ona sa njime, na kraju predlaže. Ljubi je u obraz i odlazi!

Košava, što joj je malo pre podigla haljinu i u plesačicu je pretvorila, sad joj je duvala u otvorena usta. Ostala je zaprepašćena pred njegovim rečima. Da li je moguće da su istina? Da je sve isti šablon i kalukacija? Da li je moguće da ljubavi, zaista, više nigde nema?



photo by Alex


30.11.2018.

Patetika




Neki dan, podelih zapis na Fejsu:
“Čim pomislite da živite bajku, iskrsnu vam likovi iz basne!”

A živa je istina! Umesto princa iskoči vam cvrčak! Namesto aždaje, lukava lija... I sve nešto tako, naopako! Povazdan!
Sve neke pouke, novi nauci, usputni šamari... Jači ili slabiji. A vama je već prepun kurac svega, već ste previše matori i oguglali... Malo bi da odmorite.
Da se lenjite, da sebi razne udobnosti činite. Da se jutrom masirate, tuširate, kafenišete, pustite muziku, i lagano, sa šoljom u ruci đuskate! Da samoću u luksuz pretvorite!

Al’, njoj je drugo na pameti. Ona bi da stihuje! Povampirila se načisto!

“Uzmi to malo srca što sam ti ostavila
spakuj ga u prašnjavi džep, peri ga u mašini,
praškom za belo. Sve do zaborava.

Ja više ni delića nemam.
Svo sam srce razbacala kerovima.
Eno ga, po selu vuku.

Zato odoh pre kraja.
Pre nego mi i dušu uzmeš
Kako ću bez nje, jadna mi majka!

I žalosna...”

Eto šta je njoj na umu! A ja joj savetujem i lepo govorim:

Jednom se živi, ovo je Božiji dar i poklon! Uživaj u njemu! Do poslednjeg udaha, do zadnjeg otkucaja! Još te ima!
Jesi, Bog te vid’o, sva poderana, šivena, parana pa krpana. To je istina! Al’ ne tuguj, ne prepuštaj se sudbi kletoj! Već dizgine u ruke, pa zauzdaj! Sve dok ti se kožni remeni do krvi u dlanove ne zabodu! Ne puštaj, drži kajas!
I ovako sve možeš sama, već si bezbroj puta, potrebno i nepotrebno, to dokazala! Zato ne kukaj, ne traži izgovore u tuđim slabostima!

Nego, vadi to lepote iz tebe. Ima je negde, morala je preteći i preostati. Jer, niko se na nju nije obazirao, što je sreća tvoja! Zato ti je i ostala...
Sve što si štedro čuvala, krila od njih kojima si sve i vsja davala, sad ti ostalo. Imaš kusura. Imaš od čega ponovo da kreneš!

Zato, okani se stihovanja, nezdravo je!



27.11.2018.

Kradljivica II





Kako se gorko prevarila misleći da na toj mački nema baš ništa od njega! Nikakvog traga! A sva ta mala, šarena, u početku umiljata maca, bila je ceo on! Od početka do kraja! Od repa do glave, sva u njega preobražena!


Sva njegova narav i karakter u koje se, svojevremeno, strasno i zaljubila otelotvorili su se u tom slatkom, razigranom stvorenju, što joj je poslednjih dana kosti jelo!


Jer, umesto da je izleči od propale ljubavi i pomogne zaboravu, mačka ju je, svakim danom više, na njega podsećala. Da li je to bila kazna za krađu ili čista igra slučaja, još nije bila sigurna... Čekala je vreme. Puštala da prolazi mimo nje, oko mačke zabavljena, jer je znala da će ono samo doneti odgovore na sva njena, izgovorena ili ne, pitanja.

Tako je uvek bivalo. Svi su odlazili treskajući za sobom vrata, ostavljajući je polu-zinutih usta sa jezikom između zuba i neizgovorenim pitanjem na njemu. Samim tim, i bez jednog odgovora. I uvek su dani pred njom, dugi, lenji i spori, donosili odgovore... Uvek ih je dočekivala, makar i godinama. Slagali su se kao kockice, praveći mozaik od ljudskih ponašanja i tvorili sliku koja bi joj sve nedoumice, uvek objasnila. Vreme, možda ne leči rane, kako kažu, ali svakako donosi sve odgovore u slučaju da ih strpljivo, verno i odano, čekate.


Mačka se mnogo promenila. Od trenutka kada ju je, ukradenu, iz kutije ispustila u svoju dnevnu sobu, a ova razrogačenih, velikih, žutih očiju počela radoznalo da cunja po ćoškovima, do danas, sve se na tumbe okrenulo!


Obzirom da je pre nje odhranila generacije mačaka, žena je sve, odmah u startu imala spremno – Posudu za hranu, pesak... Sve se nasleđivalo od mačke do mačke, koje je dovodila u svoju kuću kao male, postavljajući ih na svoje noge, sve do vremena za parenje, kada bi ih puštala napolje, na slobodu. Mnogi su je zbog toga kritikovali, savetovali sterilizaciju koja se, navodno, besplatno obavlja za sve lutalice koje u kuću dovedete. Žena nije marila, jer zabraniti životinji ljubav za nju je bio smrtni greh. To nije dolazilo u obzir, iako je zbog toga ceo život imala problema na koje se vremenom navikavala. Mačkovi bi se vraćali kod nje, uvek izranjavani i povređeni, ženke su se macile u njenom dvorištu... Večita gužva i promenada.


„Ali, goru od tebe nikada nisam imala, bezobraznice jedna, bezobrazna!“, sve češće ju je grdila. „Ni jedna pre tebe nije se penjala po stolovima, krala hranu iz tanjira, grizla kablove od lampi... Ti si, Micika, najgora od sve moje dece!“


„Ma, da je iz njegovog oka ispala, ne bi toliko na njega ličila?!“ – Žena je bila šokirana.


Mačka je bila naprasita i svojeglava.


"Ako si me već ukrala, a ja ti u tome pomogla, sada me moraš trpeti!", gledala bi ženu pravo u oči, nežno joj prela, istovremeno šapom čačkajući produžni kabel sa 5 rupa, krcat utičnica, skriven ispod zavese do poda.


"Nisam ja kriva što je tvoja kuća prepuna igračaka! Neodoljivih mojoj radoznalosti! A još sam mala, rado se igram... Tebe nema, ženo, više od pola dana! Moram se nečim zabaviti..." Objašnjavala bi joj noću, kada bi se od svih svađa mirile. Kada bi joj žena ostavila mesto na praznoj polovini velikog kreveta, a mačka se, ipak, smeštala kod njenih grudi i grejala je, nepogrešivo osetivši gde najviše boli.


Žena je još, jako i snažno, volela onog muškarca! To bi i svaka druga, iole pametna mačka, odmah znala:

"A nije bio nežan, nikada me nije ni pomazio. Uvek grub i arogantan, često sa ciničnim podsmehom na licu. Nije me ni hranio, samo me terao i šickao... Zašto li njoj nedostaje?", pitala se, gledajući ženu kako na nekoj svojoj igrački, koja je, uzgred, njoj bila smrtno zabranjena, pregleda fotografije i sa nežnim osmehom na licu glasno govori neke lepe reči o njemu. Mačka je njegovo ime još odavno znala, jer žena ga je uvek izgovarala punih usta, kao da priča o Bogu, a ne o tom neotesanom, muškom primerku ljudskoga roda. Zato joj nije bilo jasno čime je žena opčinjena?


Jer, maca je bila previše mala da bi o ljubavi išta znala...


Već ništa... O Njegovim pogledima od kojih se ženi koža ježila, o strasnim dodirima zbog kojih se žena noću, iz  sna, trzala... O Njegovim golim leđima po kojima su ženine ruke pokušavale da, zauvek, ostave svoj trag sačinjen od milovanja do zarivanja noktiju u čvrsta bedra; Ništa o Njegovom dubokom glasu kojim je tiho ječao iznad ženinog tela, gospodareći njime i praveći je svojom robinjom...


Mačka je bila srećna. Još ljubav nije okusila.




Prvi deo priče 
Kradljivica https://medansnezana.blogspot.com/2018/11/kradljivica.html





25.11.2018.

Kradljivica




























23.11.2018.

Kuvarica



“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

06.11.2018.

Rakija





Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

30.10.2018.

Steeplechase




Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno.

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

26.10.2018.

Musaka




Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

22.10.2018.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...
Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!
I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!
Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:
"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"
Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!
Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...


Photo by Alex
https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

17.10.2018.

Tuđi brak, drugi put

28.12.2013 g. u 19.52



1.

Znam, počela sam o letu, moru i suncu...
Ali i ova priča, nekako ima veze sa tim.
Muvam se tu danas, po Fejsu, razgledam šta druge ljudi muči, šta imaju u glavu, koja muzika ih podseća na njihov život i naletim na tu priču, tekst, stih...
Ne znam ni kako bih to nazvala?!
Objava koja opisuje načine pokazivanja ljubavi prema ženi,  koji je ostavio Boris, toliko ne-umišljen da ime svoje piše malim slovom?! Verovatno zato, zna to što zna o devojkama i svim tim marifetlucima!
Nije mu važno da naglasi sebe, nego ono što je rekao!

28.09.2018.

Samo reč







Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!
Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

16.06.2018.

Grejs period



Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!


Neplaćeno, dan 10-ti.






Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

18.12.2016.

Ljubavna


Kako da te u stih pretočim,
ne ogolivši te pred drugima?
Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i
urokljivih radovanja?
Uvek hrabra, prvi put se bojim
istinu izneti na videlo dana.

15.04.2016.

"Ne gazite travu"



23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

20.12.2015.

Gospođa





  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

12.12.2015.

O debelim mačkama






„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“


Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

14.11.2015.

Julija i Romeo




Vesele ’80-e.
Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

24.10.2015.

O blogovanju



Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.
Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

14.10.2015.

Čitulja za Hogara



15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

10.10.2015.

Baštovan



Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.
Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

30.09.2015.

"Gitanes"


To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 
Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.