Gospođa

  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

Zapeta vremena

Čujem, pre neki dan, novi trač...

A nisam vam ja neka tračara! Te se zanimacije uglavnom gnušam. Gadim je se i prezirem ljude koji se njome bave, jer svaki trač je u osnovi obična životna priča koja bilo kome od nas može da se desi, ali obojena zlobom ili zavišću pakosnika što je slušaocima prenosi, postaje ružna, neprijatna i zlurada vest! Od poučne basne iz koje bi se nešto dalo naučiti, tračare naprave sočnu bljuvotinu – Tek da bi imali o čemu da pričaju, jer bez tračarenja su samo praznoglavi i šuplji sagovornici. Oni što o sebi ni jednu ne umeju da progovore, samo druge vide i samo o njima umeju da trućaju. Pa još na tuđu muku i nevolju očima prevrću, sablažnjavaju se i, tobože, zgražavaju, kao da u svoja četiri zida nikakva govna ne kusaju?! Njih muževi ne varaju, deca ne lažu i majmunišu već žive u svili i kadifi! Bez ikakvih problema?!

Veresija

Grdim ja nju neki dan:

„Kako te bre, nije sramota, da veresijaš po trafikama? Zamisli da ti kolege na poslu saznaju? Misliš li ti o svojoj časti i ugledu?!“

I tog trena sam, isto kao i sada, zastala. Pokušala da svojim uhom zamislim izgovorene ove sopstvene, predhodne reči. Samoj su mi, tako ofucano zazvučale.  Možda jesu prave, ali ne u ovom vremenu, ne na ovom tlu, ne sa ovim ljudima.

„Bože, Snežana?! Stvarno si postala uvrnuti dinosaurus i galapagoska kornjača! Prestarela svoje sopstveno životno vreme. Mora da mi se ova omladina koju viđam, grohotom iza leđa smeje!“

Bezočni

Ponedeljak, tri dana posle plate. 

Dan bez ijedne iluzije. Dan ogoljen i realan. Baš ničeg lepog u njemu. Da se za neku slamku utehe uhvatite?! Da bahate ljude oko sebe osvestite! Il’ da ih, bar, ne sretnete?

Bezočan! Prava reč za sve što čuh i videh danas. Slutim da je namenjena onima što pored živih i zdravih očiju u glavi, ništa pod milim Bogom, ne vide?! Ni sebe, ni druge?!

Nego kao uspaničeni slepci, udarajući gde stignu i gazeći preko svega, jure u susret svojim ambicijama i juče pomenutom – novcu! Kao da će im on, sve što im fali, kupiti ili dati?!

Novac na mukama

"Tequila Sunrise", Casablanca, Morocco

Ne mogu da zaboravim Maroko. Dok sam se po njemu muvala i dok su svi ti mirisi i boje bili sveži u mom umu – vremena za pisanje nije bilo? Trebalo je što više videti i doživeti?

Ne smem da zaboravim Maroko! Jer ako izgubim tragove koje je ostavio na meni, neću vam nikada sve, baš sve, ispričati? A moram sve u reči pretvoriti!