Koža

Bila je musava.

Kada je bacila pogled u ogledalo, lice joj je bilo potpuno čisto. Osim već primetnih bora i po koje neželjene dlačice izrasle između dve depilacije, na njenom licu nije bilo ni jedne muzge. Ali, bila je i dalje musava.

Znala je da ovaj put ne pomažu ni voda, ni sapun. Ni vlažne, ni papirne maramice. Sve te mrlje koje je osećala po sebi bile su neizbrisive bilo čime od tih, do sada joj poznatih, higijenskih sredstava. Ovaj put je bilo mnogo ozbiljnije.

Koža joj je oduvek bila suva, tanka i osetljiva... Ni ribanje četkom, znači, nije dolazilo u obzir. A i previše je bolno, posebno njoj, nesklonoj samopovređivanjima.

“Zajebi majstore, bol je bol! Dovoljno su me drugi pocepali, da bih još samu sebe?! Ma, ni ogrebala!”

      *  *   *

Ta musavost ju je pratila već danima. A upravo je bila na potpuno neočekivanoj životnoj prekretnici, gde je morala biti skoncentrisano i nepomućeno posvećena rešavanju krupnih egzistencijalnih problema. Zaista nije bilo vremena za skidanje mrlja sa sopstvene kože...

Kupanje “Veniš”-om otpalo je u samome startu, iako se na tu ružičastu bocu uvek oslanjala i rešavala probleme svojih belih stolnjaka il’ haljina. Ove mrlje su bile raznorodnog, hemijskoj industriji, još sasvim nepoznatog porekla. Od pogrešnih, bez-ljubavnih dodira do poganih i prljavih, zlih i lažljivih jezika što su se vukli po njenim životnim tragovima; Zavidnih, u prijateljski osmeh upakovanih, izjava; Mlitavih, krastavo-žabljih, rukovanja i okretanja glava od oči-u-oči, pogleda; Izgovorenih reči iz brižljivo našminkanih usta, koje su pričale nešto sasvim drugo od onoga što su trebale da govore... Zaista, bilo je tu svega što nijedna hemija ne bi sprala. Već se brinula.

                                                      *  *  *

I kao kada danima tražite neku zagubljenu stvarčicu, pa kad je već potpuno zaboravite i smatrate kao nerešivu misteriju, ona se pojavi pred vama, tako se i ovoj musavosti našao lek. Kraj! Doakala joj je!

Samo se jedno jutro probudila, ustala iz toplog kreveta i ugledavši sunce koje je izlazilo tačno spram njenog prozora, odlučila da je svuče. Da kao zmija zguli sa sebe svoju sopstvenu kožu, provlačeći je kroz nazubljene probleme što su je mleli poput žrvnja i tako pomagali da ova stara što pre spadne, zamenjena novom, blistavom i sjajnom što je na nju celu prianjala savršeno nežno poput meke rukavice do lakta. Koža samo za nju skrojena, milimetarski upeglanih šavova, čisto bela i mirišljava. 

Bacila je pogled u ogledalo. Bila je prezadovoljna. Odlično joj je stajala.

Photo by Alex

 https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223