Nije siva, nego smeđa

Priča napisana za međugalaktički konkurs blogera, na ideju Gospođe M.

Uvek se dobro kontrolisala. Naučena da disciplinovano kroti i sebe i svoje emocije. Od malena podučavana da suzdržan ali prijatan osmeh na licu ima. Dugme na košulji uvek zakopčano dovoljno visoko da se grudi ni naslutiti ne mogu.  Suknja dva prsta iznad kolena. Kratka, uvek uredno podšišana frizura. Još joj je baba govorila:

„Smeđa boja je vrlo pristojna. Nisi napadna, ne vide te na ulici?! Najbolje je, dete moje, stopiti se sa okolinom. Utopiti se u rutinu, sebe zakamuflirati. Na sebe pažnju, nikada i nikako ne skretati... Tiho, mirno, povučeno i nenametljivo život živeti!“

Kao što je ravna linija njene kose što se na sredini uzanog vrata, s’ leđa, ocrtava, deleći njen um od njenoga srca, takav život ona i živi. Kao letnje doba u mlakoj bari provedeno, sa tek izleglim  punoglavcima. Gde je površina vode jedna glatka ravan, bez valova ili pokreta... Samo poneka mušica-samoubica, svojom smrću, na kratko, prašnjavo barsko staklo, zatalasa! Nema uspona ni padova. Nema drame, scenskih svađa i nepotrebnih razgovora. Nema vatrenih suza i u maske zamrznutih, zaleđenih osmeha! Bez klečanja i prećenja?! Bez preklinjanja i proklinjanja?!

Sve je ustaljena mustra i šema.

U trećem srednje je upoznala svoga muža. Odmah je znala da je on taj. Potpuno u njene, već uveliko smeđe boje, savršeno uklopljen, bezbojan i  bezličan muški primerak! Po njegovim bledo-zelenim očima i uvek oznojanim dlanovima, znala je da će biti divan otac za njenu decu -  Ujutro razvoziti na klavir, po bazenima, sportskim takmičenjima, dečijim rođendanima...  Uvek bez pogovora svoju ženicu slušati! Subotom najbolje probranu zelen sa pijace donositi! Servilno i nametljivo nasmejan!

Sve je dalje teklo po Božijim zapovestima! Smeđe i dalje, sa ponekim „es-em-be“ ili kaki boje, momentima.

Par meseci su se samo vodili za ruku. U međuvremenu je bio predstavljen njenim roditeljima, koji nisu bili oduševljeni njegovim ne-građanskim poreklom, ali su procenili isto što i ona – „Biće to jedan odličan zet! Zet koji će, jednog dana, uz našu mezimicu i devojčicu, brinuti o nama!“

Nedugo od momenta spoznaje da je on njena savršena polovina, poklonila mu je svoju čednost na zadnjem sedištu „Stojadina“, na pola puta između grada i sela.

O orgazmima nikada nije razmišljala. Samo bi ga pustila među svoje butine, zabavljena svojim svakodnevnim mislima:

„Ispit iz klavira je u subotu! Tada i mališa ima takmičenje iz plivanja! A mama je baš sada našla da ide u banju?!“

Dešavalo se da je i uživala. Po povratku sa svadbi, vojničkih ispraćaja ili dečijih krštenja. Ona na dve do tri čaše vina, on sa pivsko-funkcionerskim dahom u ustima! Jednom je čak toliko bila pijana, da je na vratima stana počela da raskopčava haljinu i naslonjena na štok od ulaznih vrata, karminom razmazane bludnice, zavodnički mu se smešila!

„Bože, ženo? Probudićeš decu!“

Samo tada je sa svojim sopstvenim dlanom zagriženim među zubima, misleći na Brusa u bazenu filma „Boja noći“ koji je neki dan gledala, sela od gore na njegova bedra i sebi savršeno dug i opuštajući, orgazam priuštila. Nemila epizoda, nikada više ne pomenuta.

Godine su prolazile. Već su i deca porasla. Kupili su veći stan, gde napokon, svako svoju sobu ima.

Strast u njenom rečniku nije postojala, iako je o njoj znala. Čitala o tome kod Stankovića, slušala o stradanjima drugih – o neobjašnjivim i zdravom razumu nepojmljivim, ljubavima?  Starim i mladim, crnim i belim, mršavim i debelim, lepim i ružnim, pametnim i glupim, siromašnim i bogatim?! Ničim opravdanim, neobičnim i bizarnim, spojevima!

„Šta zdravom čoveku može da se desi, pa da razum izgubi? Porodicu rasturi? Poruši svoj lepi, braon, svet?!“, čudom nije mogla da se načudi.

*  *  *


Prvi put ga je videla u liftu staklene zgrade, sa pogledom na park i Dunav iza nje.

Radila je u njoj godinama. Nekada davno na trećem, a već dugo na petom spratu. Žmureći je već znala položaj dugmeta koje treba da stisne da bi stigla na željeni sprat. Tačno je znala broj koraka  od ulaznih vrata, kroz veliko predvorje, sve do lifta. Dremajući, svako jutro je prelazila po svojim jučerašnjim stopama, budeći se tek u kancelariji uz gorku i jaku kafu.

To jutro, kada je već naslonila toplo čelo na hladno staklo ogledala, prepuštajući se tihoj muzici iz skrivenog zvučnika,  velika muška šaka se progurala izmedju snažnih, čeličnih vrata i kao pero ih lako, razdvojila.

„Izvinjavam se, ali kasnim!“ Osmeh širokih usana iznad belih, pravilo složenih, sekutića. Crni i sjajan pogled, pravo u oči!

Osetila je nepoznat drhtaj uz kičmu. Kao da joj je užurbana stonoga, od repnog pršljena do samog, pod kosom oznojanog vrata, zadihana protrčala. Stisnuo je „9“-ku načinjenu od ispupčenog metala i jagodicom palca sa četvrtastim, bledo-rumenim noktom, žmureći, pomazio ona Brajeva slova.

Videla je spuštene mu kapke i taj pokret njegovog prsta. Nije joj ni tako sanjivoj promakao. Opet drhtaj. Ovaj put u donjem delu stomaka, na vrhu piramide sačinjene od njenih prepona.  Znala je taj osećaj iz sna. Nekada se, za letnjih noći, sa njime u utrobi budila. Nečega željna – samo to je znala, jer ceo san bi odmah, čim otvori kapke, zaboravljala!

Često ga je sretala. Osmeh i pogled. „Kako ste jutros?“ Stisak dugmeta... Bez nade da će se ikada od te hladne i sterilne, srebrom okovane kabine lifta, odmaći? I negde stići.

„Deveti je iznajmljen kojekakvim privatnim firmama! Nikada nećemo sarađivati!“, htela je više nego taj skučeni prostor nudi. Prvi put je golicanju iz stomaka pustila da joj misao vodi.

Stajala mu je leđima okrenuta čekajući da petica na displeju iznad vrata, zasvetli i na vazduh je pusti! Samo da od pogleda njegovog, što ga niže od struka čak do ogoljenih listova i uzanih članaka kao sečivo oseća, pobegne! Da se od pohotnog žara u njegovoj zenici iščupa i ustajalog kancelarijskog, bezbednog mirisa dočepa!

Hvatala je sebe, kako hipnotisano u njegovo rame, ovijeno toplim kaputom, zuri. Zamišljala obrise njegovih leđa, iscrtanih pod lanenom, letnjom košuljom... Više ne sanjiva, nego omađijana njegovim mirisom kolonjske vode, pomešane sa mirisom, malo pre ulaza u zgradu, ugašene cigarete! Duboko i dugo ga je u sebe udisala.

Kada je prvi put stisnuo „Stop“ između spratova, bila je potpuno spremna. Kao da je tu scenu već bezbroj puta igrala. Do savršenog kadra je neumorno ponavljala.
Desnim dlanom ju je držao za bedro a levim joj, više neophodno nego nežno, potiljak prema već, njenim ubrzanim dahom, zamagljenom ogledalu gurnuo! Opet je kao nekada, u vreme pre njega pod istim krovom, vrelo čelo hladila.

Potpuno mu se prepustila. Od oštrih zuba na njenom vratu do njegovog čvrstog i užarenog krila pod njenom haljinom, sav se i ceo u nju zario! Zagrizla je do krvi svoju usnu, da ne bi od zadovoljstva ječala!

Pre nego se sve, u onom savršeno usklađenom, eksplozivnom trenu završilo, već je znala! Iz večito smeđeg je neobuzdano i nepovratno, iskoračila. Strast je, što drugim bojama život boji, otkrila.