Crveno, na radost

"Priča u boji", napisana za  http://www.kreativnopisanje.org/mini-konkurs-pisanje-bojama/

"Imala sam crvene cipele. Dečije. Sa mesinganom kopčom. O njima sam čitavu priču skovala, toliko sam ih volela. I jednu crvenu haljinu, sa dva reda dugmadi na prednjoj strani i „bubi“ kragnom. Deda Mrazovo odelo, Snežana iz bajke sa crvenom mašnom... I to je to!

Posle toga sam prestala da volim crveno. Čitavu mladost i dugo godina posle nje iz crnog nisam izlazila. Taman kada sam se ponadala da ću se u nešto svetlije obojiti, ostadoh udovica. Crni mantili, crne rukavice, crne „sunčane“ naočare... Tada sam još mislila da je crno boja žalosti i da njenu uspešnu ulogu u lečenju ovih preživelih, što za samim sobom a ne pokojnim, žaluju i sebe žive, a ne njih mrtve oplakuju, ni jedna druga boja ne može odmeniti.

„Tako je lepo i bezbedno u crno se uviti i od celog sveta se sakriti!“, sebe sam tešila.

Onda je, pre deset godina, umrla moja majka. Pitali su me šta da joj obuku za taj njen poslednji izlazak pred seoski svet, koji će se skupiti da je isprati i  pozdravi? Poneko i pokloni.

„Crnu haljinu i preko nje onaj muslinski, crveni ogrtač!“, nisam ni razmišljala o odgovoru.

Desetak dana ranije. Rano jutro, drugo po redu u Novoj, 2004-oj godini.

Majka umesila testo za pitu. Podelila ga u jufke i ostavila pod raznobojnim šerpama da se odmara. U spavaćicama smo, pijemo kafu. Ona, prelepa u svojoj starosti, sa još mladim, breskva obojenim, istaknutim jagodicama na porculan belom licu. Ja nisam u crnom, ali sam mračno obojena - Od mojih raznih „Up“ tada je bio „Down“!

Priča ona priču o svojoj smrti. O nakitu za buduću snaju, o nedovršenom nadgrobnom spomeniku i značenju mesingane ruže na njemu, o svesci u kojoj piše ko joj novce duguje... Imala je bednu penziju, a uvek para za zajmiti?! Čudnovata, neobična i mudra žena!

„Molim te sine! Kada ja umrem, za mnom crninu nemoj nositi! Ni slučajno! Dosta ti je crnine u životu! Dovoljno si, za tvoje godine, sahranila! Ja idem u bolje, raduj se mom odmoru od svega – od gubitaka, bola i žalosti!“

Nju žalim crveno. „Na radost!“, što bi rekli stari.

Crveno volim danas, jer zauvek podseća i miriše na moju voljenu majku. Možda sve više crvenog u mojoj garderobi na moje lice, genetikom ili paganskim prizivanjem, blistavi osmeh moje majke, nacrta i crvenim usnama, uokviri i oboji! I lepom, nalik njoj, me načini!"

Beograd, 12.11.2014.