http://www.youtube.com/watch?v=X9FyQNx8oyU&list=PL_ls-M7XF-8so-Gz1KLwI46nL4qTb5kZp&feature=share&index=13
14.12.2013.
godine
Dobro veče
svima,
S obzirom da
mi ni subotom loše i uznemirujuće vesti ne daju mira, moram da se vratim na
puter, taman kada pomislih da smo to rešili i elaborirali.
No, ne lezi
vraže…
Odem ja
posle rada na “crno” na kafu sa mojom koleginicom i još jednom čujem o tome
zašto ja nisam podobna da se Sindikatom bavim…
Priča je,
ubedljivo, najružnija od svih dosadašnjih i moram je podeliti sa vama…
Sve je
počelo u noći između 4-og i 5-og decembra…
Oni koji su
bili ovde *(Na Fejsu, u grupi istog imena kao ovaj blog) znaju da je to bila
noć kada sam nazivu grupe "Hrast" dodala "Dobro Drvo", a
sve vezano za mog prijatelja, slikara i performera Sašu Stojanovića, koji je
žrtva borbe protiv Zombija, režima, mraka i slepila, mnogo više nego sama ja...
Kuckala sa
vama to veče, našla njegov sajt sa novim brojem telefona, čestitala mu
rođendan...
Onda,
dočekala ponoć i čestitala još jedan rodjus!
Sve lepo da
ne može biti lepše.
Osim tužnog
telefonskog razgovora sa bliskom osobom koja je u velikoj nevolji, a ja nikako
ne mogu da pomognem, al' nikako...
Jer,
zaposliti danas nekoga u ovoj državi je nemoguće, ako nije politički podoban
ili Zombi. A čovek nije ni jedno ni drugo, običan radnik, željan posla i novca
za svoju decu.
Oko sat iza
ponoći, pružim se u krevet.
Odavno već
ne sanjam... Od kasne mladosti!
Verovatno
zato što budna uvek sanjarim, maštam, svodim račune, sabiram se, oduzimam...
Svako jutro
uz kafu, u tišini to radim sat vremena, već godinama...
Moji
jutarnji razgovori sa Bogom, kada se ja preispitujem, razmišljam o sebi,
tumačim neke znakove koje nalazim na svom putu u bolji život, prevodim ih na
svoj jezik i tako potvrđujem svoje odluke ili ih sama sebi opovrgavam.
Zato u Crkvu
ne idem! Potrebe za tom vrstom veze sa Gospodom, nemam.
On i ja smo
stari drugari, vec jutrima...
Pamtim od
tada dva sna, samo... Oba tužna, jecajuća, potresna...
Ali kratka.
Prvi 1999.
godine, u kome se sa vriskom budim iz sna u kome, uz pomoć njegove fotografije,
ja vidovita i za razgovore sa mrtvima sposobna, prizivam duh moga pokojnog muža Andreja!
Hoću da ga ponovo vidim, da mu glas čujem, da ga ljubim... Držim papir sa likom
njegovim na dlanu i želim da ga vratim!
Netremice u
svoju šaku gledam i moći mojom papir se od moje kože odvaja, odiže, leteti
skoro može... Samo što ga dozvala zapravo nisam!!
Budim se
plačuci i tog trenutka, krevet poda mnom
i luster nada mnom, ljuljati se poče...
Zemljotres
ja, a ne duhove prizivam?!
Pod kolenima
trnce od straha osetim! A ne znate
da l' ste još u snu ili je java nemilosrdno već stigla?!
Drugi, 2004.
godine, jul mesec, Turska, Kušadasi...
Dremamo
popodne u sobi, moj sin, prijateljica i ja...
Tursko sunce
nemilice, prži a vreo vetar kroz
otvorena vrata terase u cveću, neobične glasove prolaznika sa ulice donosi!!
Tvrdo i ćoškasto govore, pa se teško spavati može...
Zaspim...
Sanjam mog
Andreja kako pakuje stvari, ređa u kofer...
Ostavlja me,
na licu mu izraz neki nov, prvi put viđen. Prezire me!!
"Nemoj Bato, ali ja tebe volim!"
Vučem ga za
rukav, očajna, gušim se u suzama... Još uvek je jači, otima se i odlazi, bez da
me pogledati iole hoće... Na kolenima sam, ne mogu za njim...
Vrištim na
glas, moj sin me budi!!
"Mama, mama!", drma me uplašeno...
Budim se,
dolazim sebi, brišem suze...
Tog trenutka
počinje zemljotres, ceo hotel je na nogama, frka, vika...
Ja ležim
mirno, grlim mog sina.
"Ne boj
se, nema potrebe nigde da se mrdamo, nama neće ništa loše da se desi, veruj
mi..."
Prestalo.
Posle par minuta još malo prodrmalo, i kraj...
Domaćinima
našim, milim nam osvajačima koje danas mi Srbi, sa tugom i setom često sebi na
vlast prizivamo, svakodnevna pojava to je, ne haju oni...
Ćoškasti
žamor sa ulice nastavlja po kamenim i krivudavim ulicama što do mora vode, da
teče i klizi prema dole... Mirno morsko popodne!
I ovaj
između dve pomenute noći...
Počinjem da
gledam film - komedija, Goldi, slatka,plava... I onaj dugokosi što glumi u
Tango i Kesh, nebitno...
Stolar i
vlasnica jahte. Gledala ga sto puta, ali je zabavan, taman reko' da opustim
mozak...
A i prvi put
gledam baš od početka, od prve scene.
Posle par
minuta zaspim i počinje najstrašnija noćna mora koju sam u životu imala...
Ja, u stanu
moje pokojne majke, spavam na njenom krevetu, vidim ekran njenog televizora na
kome ide isti film koji igra i u mojoj spavaćoj sobi, na mom.
Osećam da
nešto nije u redu, da sam na pogrešnom mestu, da su vremena pobrkana... Ugledam
moju majku kako sedi u fotelji, gleda me...
Ustajem da
je dodirnem, sva radosna jer mi baš sada
treba neka njena pametna, spasonosna...
Ona nestaje.
Odjednom je
soba puna nepoznatih ljudi i gomile nekih fikusa, drveća, difenbahija...
Od grana i
lišća ne mogu da pronađem prekidač za svetlo jer mobilni mi treba...
Moram zvati
nekoga jer osećam da nešto nije dobro, da pucam...
Potreban mi
je neko da me vodi u bolnicu!!
Svi ti ljudi
viču u glas, drže me za ruke, ne daju mi da ustanem...
Borim se sa
njima, trčim u susedni stan na kome su otvorena vrata!
I on je pun
nepoznatih ljudi, svi viču u glas, bubnji mi u ušima...
Na krevetu
sedi plava žena duge kose, znam je sa grupe PIO, ali zaboravih ime... Glasno
zapomaže!
"Ljudi,
pomozite joj! Već sat vremena govorim vam da žena plače, vrišti i moli da je
neko vodi u bolnicu, a vi ništa!"
Ponovo sam u
maminom stanu...
Sada je pun
muškaraca koji me drže za ruke, stežu me jako, psuju...
Borim da se
otmem i uspevam...
Ulica sa,
opet puno ljudi...
Tu je i moja
komšinica Violeta...
Molim za
pomoć, ali niko ništa. Vazduh sam ja, svi kroz mene kao staklenu gledaju, a
svako zrnce kvarca i peska u mom mozgu krvave, tanke tragove pravi...
Samo jedan
čovek u radničkom odelu sa lopatom kaže da oni nemaju vremena za mene i moje
probleme!
Agonija nema
kraja, još!
Ponovo sam u
sobi, nalazim mobilne, bele, crne... Drhtavim rukama im dirke koje ne postoje,
tražim!
"Pa zar
je moguće da sam potpuno sama, da nikoga na mojoj strani, ovoj staklenoj
nema?!"
Ni jedan ne
radi...
Ugledam
Miljanu na vratima sobe!
"Napokon!
Neko moj, neko čije lice znam! Ona će mi sigurno pomoći?!"
Hvatam je za
ruku, osetim njenu bluzu pod noktom, njene kosti podlaktice koju grčevito od
straha i nemoći stežem!!
Stisnem je i
užasnuto vrisnem!!
" Jebo
te, ovo je stvarno, ovo nije san, ti si stvarna!!" I ona nestaje...
Ponovo
ljudi, nepoznatih mnogo...
Čupam im se
iz ruku, otimam... Krvave štrafte na gornjoj strani dlana već imam!!
Na ekranu
televizora iza leđa ovoga u crnom, što mi ustajali miris piva u lice besno i
mahnito izdiše, scene iz filma se lagano i veselo smenjuju... Usporeni nemi
film gledam!
Goldi trpa
kokoš u šerpu u nekoj smešnoj haljini...
Radi domaći
sa decom... Svi su nasmejani, njoj ludoj i zaboravnoj se smeju, a ona ih voli i
ljude od njih pravi! A za sebe ne zna ni šta je ni ko je!!??
Film kao
potpuno budna gledam, znam ga dobro i poznam:
"Pa ja
u snu nisam, no na strašnoj javi!! Kako znam i umem buditi se iz ludila moram!
Moram naučiti o ljudima sve, moram sve shvatiti, moram se njihovim prljavim
oružjima protiv njih samih boriti!! Lagati, krasti, izdati, varati, podmuklo se
smeškati, a svoje istine samo za svoju dušu, još uvek bez dubokih bora i bolnih
tragova, sačuvati!!"
Nalazim atom
svesti, snage, ljubavi u sebi...
Negde duboko
iz malog mozga ga voljno vadim!
Uspevam da
se probudim, tresem se, plačem, bodlje po koži celoj me nemilice peku!!
I opet sam
samo, kao davno pre, šibljika na vetru,
mokra od straha i znoja, sama i bespomoćna... Vidim, moja je soba, moje knjige,
naočare, kreme... Da, tu je i telefon!!
Na ekranu
gledam slova koja na gore trče brzo i smenjuju se...
Kraj toplog
i smešnog filma je, koga sam celog, u strašnom filmu od ljudi i sna izatkanom ,
provela!
Najpaklenija
paklena pomorandža!
S obzirom da
ja slabo šta krijem nego otvorenu, čitaocima podatnu knjigu živim, verovatno
sam nekome sutradan na poslu pomenula taj san, kako je jeziv i težak bio! Da mi jasno
nije značenje njegovo jer moji snovi samo slute na zemljotrese?!
Ovaj će,
kanda, dobro uzdrmati moj mali život?'!!
I smejem mu
se, slatko!
Eto, danas
na kafi čujem kako je na sastanku sindikata ne znam kog, neko konstatovao da
sam "Pukla sa živcima, ima noćne more, otišla do đavola!! Ma gde ona takva
može biti predsednik?!!"
Drage
kolege, ovo je zaista bilo krajnje degutantno i ružno od vas koji ste tom
razgovoru prisustvovali a ni reči rekli niste
u moju odbranu!?
Ja bih vas
uvek branila od takvih prostačkih i primitivnih optužbi. Ali, opet ste mi,
nehotice, pomogli.
Jer sam
danas shvatila da ste potpuno u pravu, da ja imala putera na glavi ili ne, bila
luda, puknuta ili zdrava i normalna, nikako ne treba da budem nikakav vaš
predsednik, niti bilo ko, ko bi za vas činio bilo šta dobro!!
Niste vredni
moje ljubavi i mog srca!!