Ženska žurka

I posle kažu ja kurva?!

Pričaju to o meni neke ribe sa Podbare, sa kojima sam, igrom srećnog ili nesrećnog slučaja, dopala na žensku žurku!

Ne bih vam ja, ni mrtva, tamo ni otišla da sam znala da neće biti muških! Ju, taman posla?! Ja žene jako teško podnosim, čak i u malim količinama! Večito se nešto prenemažu, nema sa njima normalnog razgovora! Ako mi je do ozbiljne priče ili smeha i zajebancije, uvek to lakše ide sa mojim drugarima, muškarcima, koji iza svake moje ironične, ne pronalaze nit’ ljubomoru, nit’ zavist! Prosto, mnogo bolje me, nego žene, kontaju.

Trgovac

Godinama je bila zaljubljena u tog trgovca. Kupovala je nepotrebne porculanske šolje ili tanjiriće, kristalne čaše ili činijice, samo da bi mogla, ponekad, ponovo da pogleda njegovo, još uvek joj drago i prelepo lice. Trudila se, bar jednom u mesec dana, da svrati u pasaž gde je bila prodavnica u kojoj je radio. Dešavalo se i da promaši smenu! Kada bi kroz stakleni izlog videla neka druga lica zabavljena mušterijama, nije ni ulazila, samo bi se pokunjeno okrenula i otišla.

Čudnog li dana?

Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!