Maroko: Trebalo je o stolicama...

"Sto sa četiri stolice", Fez, Maroko

Sada, kada su vam manje-više poznati svi bitni akteri misionarskog putovanja u Fez – Maroko, mogu, zapravo, da počnem da vam pričam priče o toj neobičnoj zemlji, bajke sa neobičnim likovima, na nijedne do sada pročitane, ni nalik?!

Tu je Msje Bane, sa suprugom koja, iako čisto srpske, naklonjene i verne Kralju, krvi, više na veselu i razdraganu Parižanku liči?! Zna babinim, južno-srbijanskim narečjem po neku frazu da izgovori, ali sve na njoj, od veselih smaragdnih očiju, do grgoljavog arapsko-francuskog, kojim brzo i praskavo u mobilni telefon govori, odiše francuskim šarmom i svojevrsnom, opuštenom elegancijom! Dakle, ona samo i jedino, Madam može biti!

Njih dvoje, Madam i Msje, vlasnici sopstvenog arhitektonskog biroa u Kasi, ponosni roditelji dva uspešna, zdrava i lepa deteta, naši su početni i krajnji domaćini! Dočekali nas i ispratili! Sve opušteno, bez nervoze, lako i neosetno, nama su se dva dana i dve, čak i tri noći, bavili, trudeći se da nam boravak u Maroku što više ukrase, olakšaju i ulepšaju! Oni su, svakako glavni likovi bajke koja će se meni i sestri, u narednih desetak dana od ulaska u avion na našem tlu, zbiti i dogoditi!

Naravno, moju sestru znate?! Već sam je pominjala. Ona je jedna pristojna, udata gospođa i svemu prilazi sa određenom dozom ozbiljnosti. Ali je dovoljno razdragana i vedra da sve moje radoznale i istraživačke ideje, sa osmehom prihvati i pomogne mi da neku ludost sprovedemo u delo!

Počelo je od momenta kada sam je nagovorila da, uvek u strogu punđu vezanu kosu, iščetka i raspusti, i ukrašena crnim, plišanim rajfom sa brilijantskim ukrasom, ponovo se u devojčicu koju pamtim od malena, pretvori? Dolazi na bazen, nasmejana... Prepoznajem je.

"Vidi je! Moja Verica, što sedi na hodniku bakine kuće! Ume da bude nizašta nadurena, ali i da mi strpljivo, po sto puta, čita istu priču! Češlja mi kosu ili kike plete!

Osmeh na njenom licu je stariji od mog. Ima već 56 godina! Ali, ukrašen tim rajfom i ravno, podsečenom, dugom, plavom kosom, ponovo mlad postaje! Dugo vremena ga na njenom licu nisam videla, ali tamo, u prijatnom hladu gustih palmi, u nekoj sasvim drugoj zemlji, odmah sam ga se setila!

„To je ona Verica, što je od rođenja, pamtim! Prćasti nos na lepom profilu... Evo je, vratila se! Dobra kao ’lebac i ponekad zajunjena kao svaka zodijačka lavica! Kao dete voli al’ se kao dete i duri! Ali, neka. Ipak je ona starija!“

To prvo popodne na bazenu, uz kafu, sunce i mnogo osmeha, bio je samo početak!

Jer, mi smo zajedno podetinjile! Opustile se i dobro zabavile!

Poseban kuriozitet je, svakako, bio večernji izlazak u pravu, narodsku kafanu, do koje se dolazi uzanim i mračnim hodnikom, pored restoranskog wc-a! Jer, spolja gledano, sa ulice, u pitanju je običan restoran. Par stolova, poneki gost... Ništa posebno. Ali, kada se provučete tim prolazom, malte ne, dodirujući se stomacima sa namernicima iz drugog smera, upadate u tako vam blisku i poznatu, atmosferu! Pevačica, crne, do-dupeta kose u pripijenim farmericama i korsetu bez bretela, gde masa od 180 visine, teška sto kila, preti da iz svega toga, samo jednim dubljim udahom, iskoči!

Peva narodnjake u pratnji dvojice na klavijaturama!

Sve je krcato. Gomila muškaraca koja pije pivo, večera iz pregršt tanjira i činijica, punih pržene ribe, badema, soseva... Čak je i na šanku, ispred velikog TV-a na kome se fudbal gleda, sve načičkano! Za nekoliko stolova sedi po koja žena. 
Za velikim okruglim stolom, u centru zbivanja je jedna bela žena, u društvu više muškaraca. Vidi se da su dobro i uigrano društvo. Smeju se, naručuju vino i puše nargilu. Sav taj niski i sumračni prostor, prepun je dima! Ali, ne štipa za oči, već miriše na mentol i jabuke - Aromama duvana koji pod žeravicom, na vaš udah, mirisno sagoreva! A preko vode vam dim, hladan već, u pluća dolazi! Kao da žvaćete sveže listove nane, od kojih vam utroba miriše!

Jedva su nam pronašli dva mesta. Za stolom, sa dva mladića! Onaj na Verinoj strani je suzdržan. Mezi, polako umačući zalogaje u raznobojne, po stolu razbacane činije, klati se na stolici i plaća muziku! 

Ovaj moj... Nema dva zuba u glavi, ali je raspevan i nasmejan! Ponosan što sedi sa dve potpuno nepoznate i neobične, ali zanimljive žene! Stalno se okreće prema meni, zapitkujući me ponešto na francuskom! Niti ga razumem, niti ga od buke išta čujem?! Klimam glavom u ritmu muzike i bezglasno mu se osmehujem! 

Sada se već i on za novčanik hvata, zove sebi pevačicu i na uvo joj govori svoju želju, gurajući joj novac u ruku! Objašnjava mi da je ta pesma, što će njemu da peva, ljubavna!

Ona je tako i peva. Tužnim glasom dragoga doziva, Bogu se za njega moli...

Svi ljudi na svetu isto se raduju, ali isto i tuguju! I ljubav nas sve, bez obzira na boju kože ili jezik kojim govorimo, podjednako muči i mori!

Ona peva, šetajući između stolova, zavodljivo se smešeći, a zaneti muškarci za glave se hvataju, sa suzama nazdravljaju, jadajući se jedan drugom! Pa po koji stih otegnuto ispevaju...

Svi podjednako, bez obzira koji smo i kom se Bogu molimo, u kafani, uz muziku, ljubavne jade lečimo. Marokanci umeju da vole i da pate! Isto kao i mi.

Zato se kafana u Fezu nikako nije smela propustiti. To se moralo videti i doživeti! I vama ispričati u želji da vam dočara sliku tog, toliko različitog, a ipak nam sličnog, sveta!

Tako da priča o stolicama, mora da sačeka neku drugu priliku. Neki drugi put će biti ispričana. Ali, verujte, mnogo je zanimljiva i jedva čekam da je podelim sa vama!