20.12.2014.

Ispala bajka


Možete vi reći da je sve ovo što ja pričam samo pusta, turistička bajka!
Da nije moguće da postoji zemlja u kojoj muškarci vole žene? Ma, ne mož’ biti da negde ima da muškarci o ženama dobro misle? Da im se raduju? Da im veruju? Da ih kao svoje Boginje gledaju? Da ih, protivno svakoj veri, obožavaju?!


I ja sam mislila da su to samo puka maštanja nas, dokonih udovica, koje imamo sto kade da o romantici, džentlmenskim udvaranjima i presovanim, poklonjenim, poljskim cvetovima, mislimo i razbiramo! Lude žene što svoje samačke dane ispunjavaju besmislenim iluzijama o pravoj ljubavi koja ih sigurno, makar na kraj puta, negde čeka! Pa, moramo verovati da to postoji! Čitale smo u knjigama, ljubićima i „vikend“ romanima... Još nas je Ostinova time zatrovala:

„Samo budite strpljive i Bogougodne. Iskrene i dosledne sebi i svojim uverenjima. Primajte udarce dostojanstveno, bez da se same o drugog ogrešite... Budite pune lepote, po svaku cenu. To će vam se jednom, u obliku očekivane ljubavi upakovane u neko, savršeno muško telo, sigurno vratiti! On, na konju!“

U trenutku kada sam uz pomoć običnog zdravog razuma, napokon, otkrila da je sve to samo mašta, da to, neopozivo sam tvrdila, ne postoji, otputovala sam u Maroko!

Možete vi insinuirati  da je to sve samo trenutna, putnom groznicom obojena, ushićenost i magnovenje! Da je nargila što smo je pušile onu noć, u marokanskoj kafani,  bila „posoljena“! Da je deset dana malo za donošenje takve procene! Treba za to više od intuicije!

Zato sam i pustila da sve to u meni odstoji. Da ovu priču ostavim za kasnije. Da se odmaknem i distancom postignem objektivnost. Ali, kako god da ispričam, ispašće bajka.

Zemlja sa sedam gora i sedam mora. Ima i kralja, kao svaka prava izmišljena priča.
Kralj Muhamed VI je nadaleko poznat kao „Kralj koji voli žene“ jer im je dao pravo za razvod braka, tako da je moguće da je on tu tradiciju od svojih dedova nasledio, pa je ona opstala i u narodu, kao poželjna i dozvoljena navika - Voleti žene. Smešiti im se na ulici. Gledati ih direktno u oči, bez straha ili ustezanja. Iskazivati naklonost.

Ulazite kod kujundžije. On vam ruku ljubi još na ulaznim vratima:
„Čast mu je što takve žene ulaze u njegovu radnju!“ Kasnije vam poklanja neku sitnicu, sa molbom da ga se sećate.

Vlasnik prodavnice biljaka, začina, čajeva i mirisnih ulja. Četrdesetak godina...  Torzo mafijaša i zift crna frizura. Lokne namazane uljem. Govori savršeni italijanski jezik sa mladim parom u čijem smo društvu došli u njegovu radnju. Sedim u uglu i pijuckam vreo čaj od nane, slušajući njihov razgovor. On priča o lekovitom kamenju i travkama, o čarobnim mirisima koji mogu život da vam preokrenu, prelazeći s’ vremena na vreme, na solidan engleski da bi i nas ostale, uslužio. Pominje svoj petogodišnji život na jugu Italije, gde je mnogo naučio.

Izašla bih nakon par sati iz njegove radnje i zakoračila na kaldrmisane prolaze Medine, ubeđena da me čovek nije ni primetio, da se nije desila jedna iznenađujuća, potpuno fantastična prijatnost – Na vratima se nagnuo prema mome licu, poljubio me u obraz i na uho mi prošaputao:

„Molim te, dođi opet. Sutra, bilo kada...“

Ne, ne! Možda se to nije ni zbilo!

Kako da poverujete da postoje muškarci koji nisu ni bogati, ni kriminalci, ne voze džipove i ne nose markiranu garderobu a imaju samopouzdanja na pretek. Briga njega što je on samo perač taksija – on smatra da ima pravo na želju i pokušaj domoći se žene koja mu se sviđa. On je muško i ima pravo da bira. On je taj koji se udvara, on se ženi klanja i za ljubav je moli.

Samo u bajkama muškarci ženama na prvu kafu donose cvetove. Pišu im ljubavne ceduljice. Ne znajući im ni imena, traže ih po hotelima. Sačekuju ih na izlazima iz marketa pod izgovorom da im oko kolica natrpanih kesama, pomognu... Muškarci u potrazi za ljubavlju. Muškarci u bespoštednoj bici za žensku naklonost. Ne prezaju i ne plaše se da budu odbijeni:

"Jedna izgubljena bitka nije izgubljen rat", neustrašivo se bore. Muškarci koji vole žene.