26.12.2013.god. u 23.05
http://youtu.be/eJIYON42QzE
Tu je kafa,
cigarete, pepeljara... Pa da vam počnem priču.
Ma, da ne verujete
šta se sve čoveku događa ako otvori srce,
um i pusti scene da se smenjuju?! Pokušajte to da izvedete.
Nemojte samo ići
kroz dan, brzo, ne gledajući na stranu, nego polako kao kada gledate usporeni
film. Obratite pažnju na detalj i videćete kako vam je svaki dan bogat svim i
svačim.
Rešila sam ja da
izoštrim čula!
Bila sam i pre
pažljiva jer kako bih vam, inače, pričala nešto što bi davno?
Ali, sada je to nova dimenzija obraćanja pažnje - dublje i
precizniji stavljanje svega što vam se događa u kontekst priče koju nekome
treba da ispričate. Pokušajte i otkrićete da vam je ceo život mnogo
zanimljiviji nego Alisin u Zemlji čuda ili svim ribama iz bajki, koje su nešto
kuntale, čekale i dočekale princa, bundeve, ponoć i to...
Rastanem se sa vama
na Fejsu, oko četvorke spakujem krpice i krećem s’ posla... Auto mi parkiran u
ulici pored kafane, „Bicikl“, al’ na njenom drugom kraju, kod nekog gradilišta,
gde se prašina beli k’o u mom selu, dok sam bila dete.
Još ja jutrom islim:
“Gde tu da ga ostavljam, biće jadan prljav i prašnjav, ali..."
Centar je to, pa
svako slobodno parking mesto, a još besplatno, je dragoceno i ne ostavlja se,
čak ni zbog tako jakih razloga.
A košava besni! Da
nemam dve torbe, teške i mene bi, ovako solidnu, oduvala!
I taman ja pored
Sup-a na Bulevar, kad ono kolona: “U jebo te, šta je bre sa ovim svetom, otkud
ovoliki u ovo doba?!”
A vučemo se još tamo
negde do Betanije, kao ogromna gusenica, sa raznobojnim rebrima, milimo i
gamižemo...
Vidim ja šta će
biti, pustim mjuz, otvorim prozor, popravim ruž i zapalim cigaretu:
“E, vala neće mi
sada ovo dokusuriti dan, nema šanse! Jer ovi od pre podne su ga već sjebali,
tako da sada samo može biti bolje, gore ne!!“
Svi trube, nadrkani,
besni...
Ja pušim cigaretu.
Mirno, kao da negde pod suncobranom, okružena morem i suncem, sedim...
Pevušim, razgledam
okolo i gamižem prema levoj traci za Bulevar...
Odjednom arlaukanje!
Vrisak koji je jači
od svih ovih besnih i nestrpljivih, što trube ( Bez veze, a vide da se napred
nema kud) i para uši: Vatrogasci nam se, iza, približavaju i to tri velika
kamiona koja uporedo zavijaju.
Uf... Uši bole!
Stoje zaglavljeni
desno od mene, ržu snažnim tabanima po gasu! Vidim ih ja kroz bočni prozor
kamiona:
“ Mmmm... Zgodni su,
nema šta?!”
Napred ne mogu. Al’
i dalje zaurlavaju sirenama, kao da će to sada rešiti celu stvar!
Al’ ovi ispred nemaju gde da se sklone i džabe ti
sve!?
Ne dam ja ni da mi
to pokvari dan!
Nekako prođu, stižem
na Bulevar, usput misleći kako nema teorije da ubodem parking po ovom košmaru od saobraćaja! Idem desno,
kad evo ga, slobodno mesto:
“Medena dobar znak,
biće ovo jedno lepo popodne! Kanda... “
Kod Kineza kupim par
sitnica, obavim to, sedam u auto, odmah tu iza, kod Betanije smotam desno i da
se okolo ponovo vratim na Bulevar jer ja idem i u “Univer”!
Znači, šou program:
Kod Betanije ne mogu
da se uključim desno, sve je krcato... Levo se, od Sajma vuče još jedna ista
onakva gusenica, još bešnja i ljuća! Namignem nekom liku, nabacim najslađi
mogući moj osmeh i on me pusti!
“Ide, ide to Medena,
ima dan dobar kraj!”
Dočepam se Kisačke,
mislim : „Ne vredi da idem u “021” jer nema ono što mi treba! Sećaš se da te
tvoj mesar, kod koga godinama kupuješ, rekao još prošle Nove godine, da cele
butove i materijal za pihtije, imaju samo u novom “Univer”-u u Zoni, tamo prema
keju!“
“Da, idem tamo!”,
naprečac odlučim. Skrenem u Partizansku, koja je uvek grotlo. Kad ono, kao na
selu?! Nigde automobila, kao da je ono
od malopre neki drugi grad, neko drugo vreme. Usput mislim o mesaru... Kako se
godinama znamo, kako je ljubazan i simpatičan i baš mi je žao što sada idem
tamo, a ne u “021” gde on radi.
Skrenem iz
Partizanske, sa Zrenjaninskog puta desno, prema Keju... Ugledam praonicu
automobila, gde sam par puta bila sa nekim drugarima. Uvek nahvatam nekoga da
ide sa mnom, da mi opere auto, jer ja to ne umem i ne znam.
Ne mogu ja to tako
brzo, onaj mlaz kratko traje, prska na sve strane! Iako, ne prska, nego samo
tako izgleda kada gledate iz daljine, jer ja stojim i pušim dok neko pere moj
auto... Pamtim i beležim njegove pokrete, misleći kako ću ja to jednom naučiti.
Pomislim: “’Ajde
Medena, kada je sve tako lepo krenulo, da vidimo možeš li ti to, damice moja?!
A i auto se beli od prašine! Red bi bio da u Novu godinu uđe čist!"
Nigde žive duše,
uvezem se ja u taj boks, uzimam novčanik, idem po žetone. Košava i dalje besni,
ne mogu papirnu da uguram u automat, jer ne mogu da je „poravnam u desno“, kako
piše na uputstvu.
Uzimam dva, dosta mi
je... Vrela voda sa voskom, pa ispiranje i to je to!
Vratim se do auta,
opet se osvrnem oko sebe, pogledam okolo – nigde nikog.
“Sreća nema nikoga!
Ovo će biti antologijska scena!”
Izvadim patosnicu,
okačim je u ralje od štipaljke... Samo moju, desna suvozačka je čista. /Vazdan
se vozim sama, osim kada pokupim neku
stoperku./
Skinem bundu,
ostavim je na sedištu, proverim prozore i krenem...
Priprema, ubaci
žeton i start! Voda odmah počinje nezaustavljivo da teče i to takvim pritiskom
da mislim, odneće me. Ne dam se ja tako lako! Dohvatim je, zauzdam i krenem sve
školski, okolo, naokolo, pa krov... Sve kako sam gledajući naučila.
Ruke me već bole,
ali ne dam Paskalu da me nadjača!
Extra, idemo
ispiranje! Vau, sada sam ja već majstor pranja, jer sam se setila i blatobrana,
gore iznad guma! Ja vladam situacijom, potpuno neočekivano?! Super mi je
filing! Perem auto, i smejem se.
“Bože, dobro je da
nema nikoga.”
Završim! Sve ne mogu
da verujem! Malo ga oglancam onom jelenskom, sada mi je već hladno,
brrr... Oblačim se, sedam, palim auto
koji odmah greje jer se za dva puta po 180 sekundi pranja, nije još ohladio.
Sreća!
Muzika opet, palim
cigaretu i kažem glasno: „E, Medena, još jedna dobijena bitka sa životom! Još
jedna stvar koju možeš da uradiš sama, bravo za tebe!”
Moja omiljena
poslovica, koja čak piše tu negde, na mom Fejsbuk profilu, zatrpana negde u
dubini starog fejsa, koji je sada nabudžen i skrio ju je od vas: „Čega se
pametan čovek stidi, budala se time ponosi?“
“Da, baš je pohvalno
što sve možeš sama i što tako nikada nećeš naći normalnog muškarca za sebe, jer
svi normalni ipak vole nesposobnije, da ne kažem uvredljivo, malo gluplje ženice...
Šta će im oni, njihova muškost i mačizam, kada one sve mogu same!?“
Ajde – de! Niko nije
savršen. Ulazim u “Univer”. Kolica i krećem redom: Povrće, voće, cuga... Da, ajde da dopunimo
zalihe... Može jedan džin, jedan štok, to nemamo... Neki slatkiš, meni dve
flaše mog omiljenog muskata, za celu
sledeću godinu... Neki mađarski, jednom ga probala i ne mogu da ga nađem više.
Kad evo ga, pojavio se, divno!
I još meso...
Idem prema
frižideru, kad ono za pultom moj mesar, onaj stari iz “021”!
Smeje se, prepoznao
me, naravno. Pitam ga: „Otkud vi ovde odjednom?“
Kaže, premestili ga
pre mesec dana. Pričam kako sam usput
mislila o njemu, kako mi bi žao...
On se smeje, drago
mu da ga pamtim i zato će sa puno pažnje da me usluži, eto!
Sve mi je tu,
kaže... Butovi, jezici, junetina...
Malo pričamo o
kuvanju, malo on radi, pa se nešto značajno smeška... Kako ću junetinu
marinirati, pita me.
“U viskiju”, kažem.
Smeje se: “Gre’ota
je!”
Lepo se pozdravimo,
čestitamo praznike...
Idem prema kasi,
polako: “Dakle Medena, extra izađe dan! I mesar čak tu!”
Potrpam sve kese u
gepek, opet cigareta, muzika, krećem kući.
Ja Kejom, kad ono
kod Žeželjevog pokojnog mosta,
zatvoreno. Mora se prema Kvantašu. Ok,
kontam, znam gde sam... Dođem do Kvantaša, pogledam levo prema mostu i shvatim
da je most zatvoren, da su radovi.
“Mogu ja tu preko
“duple" pune! Samo furnem preko i uz Kvantaš se spustim u Marka Miljanova,
pa Kej i eto me kući!“, kontam.
Pre nego ću preseći
taj put, pogledam levo i desno. Nigde
nikoga ni na vidiku.
Presečem, krenem
prema dole, kad odjednom u ogledalu rotacija plava, dupla!
Ide iza mene na po
metra, ablenduje mi i ja se umesto prestrojavanja levo za kej, sklonim desno,
da oni prođu. Crveno na semaforu, ja stanem, stanu i oni.
Pogledam, pandur mi
pokazuje da otvorim prozor! Ja zbunjena!
“Šta sada hoće od
mene?!”
Otvorim prozor. On
svoj.
„Gospođo, jel vi
idete levo ili desno?“
“Levo!”
„Pa što ste stali
onda desno?“
“Da vi prođete,
imate rotaciju!”
Radostan osmeh: “Ne
gospođo, mi vas vijamo! Skrenite sada iza nas levo i tu stanite!”
“Bože, mene
vijaju?!”, paniku u stomaku osetim. „Ma ovo nije normalno!“, ne mogu da
verujem?!
Polako stanem iza
njih, rotacija i dalje šiba da ceo grad može da vidi kako me murija rešeta!
Visok, krupan, smeđ,
tu mojih godina, prilazi... Ja sve pojas, cigaretu pušim, muzikica svira, malo
smanjim... Tražim po torbi dokumenta.
Inače ja ne kontam
ljude koji, nešto kao, mrze muriju?! Ja ništa nemam protiv njih, ljudi rade
svoj posao, i ćao! Ja njih ne diram, oni mene isto i sve super. Kada god od
njih zatražim pomoć, dobijem je!
Znači, meni su ok.
“Dobro veče,
dokumenta.”
Pružam, on lista...
Onaj drugi, mlađi
kanda, stoji iza njihovog auta, pola metra ispred moje haube. Ćuti, nešto bocka
po telefonu...
„Gospođo Medan,
napravili ste prekršaj, prešli ste duplu punu liniju i za to ide kazna i
prijava sudiji za prekršaje! I bodovi!
Sada ćemo lepo jedan zapisnik i to je to!”
Okrenem prema njemu,
pogledam ga u oči i, na obostrano iznenađenje,
počnem da plačem. Ali ne ono
ženski, folirantski, ne! Ja plačem jer
me “razbio”! Upropastio mi onako lep dan?!
Svi pričaju viceve o
glupim pandurima, kao ovo - ono, a u stvari, oni su trenirani da koriste samo
instinkte, a ne pamet i zato kontaju ljude dobro, u šta sam se uverila ne
jednom! Tačno, on, bre, zna kada me zaustavi ko sam ja, da li pijem, da li
pravim probleme?! Ma znaju, kažem vam.
Kroz suze jecam:
„Nemojte molim vas sada da mi pišete prijavu, nemojte za praznike molim vas!
Toliko im se radujem, a vi sada to da mi kvarite! Mislila sam da je most
zatvoren i zato sam prešla punu!“
Plačem ja, suza suzu
stiže, on me gleda zgranuto. Pola osmeh, pola zbunjen.
Vidi čovek da ja
stvarno plačem.
Pita me gde radim.
„U socijalnom, u
komšiluku kod vas.“, izjecam.
A koliko godina tamo
radim, pita. “Dvadeset i devet!” šmrcam ja.
On diže pogled prema
kolegi i vikne mu: „Ej, radi 29 godina u Socijalnom, a?! Da je pustim?!”
Onaj drugi se smeši,
klima glavom: “Ma, pusti je, nek ide!”
Brišem nos,
zahvaljujem!
A može li da dođe
jedan dan da proveri staž, pita me ovaj.
“Može, samo je jedna
Medanka, lako ćete me naći!”
Mahnem im, već suvih
očiju i lica. Izađem na Kej. Palim cigaretu i kažem, opet naglas:
“E, jebo te, ovo
stvarno k’o film! Šta mi se sve izdešava za dva, tri sata?! Da ne veruješ!”
Onaj gore režira, a
naše je samo da dobro odigramo.