25.09.2015.

Doručak



Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:



Ona je, po običaju, gola. Svukla je sve svoje kože sa sebe i ležerno ih porazmeštala po uglovima, za tu priliku, iznajmljene sobe. Potpuno se opustila, uživajući u svojoj obnaženosti koja izvire iza crne, čipkom ukrašene spavaćice u kojoj se baš slatko naspava. Ali, ne nudi se ona njemu, jer se već samoj sebi dovoljno dopada. Kao da njega ni nema. Nalaktila se i gleda na sasvim drugu stranu od one u kojoj se on kreće, mlatarajući neprekidno rukama, ne bi li joj na svoje reči skrenuo pažnju.

Netom pre, namazala se preskupim, parfemisanim mlekom za telo koje je čuvala za te, neke, prilike u kojima mora maksimalno da se uživa, pa sad krišom prinosi svoj zglob pred lice, ne bi li se onjušila. Zbog toga ostaje potpuno mirna.

Zaustila je ravnim glasom nešto da izgovori, pre nego je odustala i pustila filmu da se vrti. Bez njenog učešća.


                                                                          
On. Zakopčan je do grla i sav u žaru poduhvata koji scena iziskuje.

Svađa se sa svim svojim nasleđenim avetima, mireći ih sa novima što je sam stvorio, kreirao il’ rodio. Smeta mu njena ležernost i potpuni nedostatak stida kojim zanemaruje njegovu, još jutros otvrdlu, muškost. Siguran da je mrzi tog trena, traži si načina i puta ne bi li pobegao od tog silnog hedonizma oslikanog džemom od jagoda, ledom i pićem ohlađenim u frižideru, korpom sa voćkama... 

Neki anđeoski miris lebdi u prostoru, golicajući mu nosnice i tera ga na sve veći gnev. Još ona tu sedi, tako ravnodušna i gola. Hladna, ostvarena i samozadovoljna kučka.

Ne. Ne sme on da dozvoli da mu bude potaman, jer tada čoveka savladaju njegove sopstvene slabosti. A svojih se užasava i plaši pa ih ne pušta s' lanca. Zato je celim putem od prodavnice do tog, njome osmuđenog i oskrnavljenog inače sterilnog, prostora, smišljao način da pobegne od čuda u kome se našao i vrati se svom standardnom i ušniranom paklu. Razlog je već imao, a povoda je bilo na svakom ćošku sobnoga nameštaja.



Podigla je pogled i osmotrila sto, za kojim je on, sad’ već jako davno, sedeo. Sa osećajem da je sve samo snevala, pružila je ruku da dohvati cigarete i videla njegov trag: Ostavio je nepojedenim, doručak.