01.12.2018.

Plesačica





Znate da onu floskulu ‘svi su muškarci isti’, iz dna duše prezirem! Kao i onu koja se odnosi na žene. Pa, ni ovih deset prstiju, naših, ni nalik jedan drugom, a kamo li čovek na čoveka? Il’ žena na ženu? Po meni, sve su to budalaštine i predrasude. Ili nesposobnost da uočiš različitost, jer si limitiranog uma i uzanog gledanja na stvari. Prosto, magarac si!

Al, ne lezi vraže, navrzli se sada, pod stare dane da mi menjaju gledišta, zaključke i stavove?! Sve me nešto opovrgavaju! Turaju mi pod nos sve svoje sličnosti - Slabosti ili nedostatke elementarne pristojnosti. Baš navalili da se jedan na drugog precrtavaju i kopiraju...

No, ne bih ja sve ovo ni dumala, da neki dan ne sretoh mog dobrog druga i bivšeg kolegu, ispred burekdžinice, preko puta posla. Izgrlimo se, izljubimo. Nismo se videli ima godina dana. Uze me za dlan, podiže ga visoko i zavrti me ispred sebe, kao balerinu:

“Sjajno izgledaš! Čuo sam da ne radiš, a vidim da ti je to baš prijalo! Kao devojčica si!”

Žuri na naučno predavanje, inače bi išli na kafu, kaže. Ukratko mu rekoh gde i kako sam provela poslednje mesece svog života, o kampovanju, muzici, jutarnjoj gimnastici...

U jednom trenutku me prekinuo, uhvatio oba moja dlana svojim velikim, toplim šakama, okrenuo me prema sebi i naterao da ga pogledam direktno u oči. Onda je počeo da govori.

“Vidi, Medena, svi mi muškarci smo ti ista govna! A znam te i tačno vidim šta ti je...”, sa širokim osmehom je započeo.

Nisam ga prekidala, što imam običaj da činim kada mi neko nešto truća, bulazni ili priča o trećim, pa još meni nepoznatim, ljudima! Tada postajem vrlo neprijatan sagovornik, koji arogantno smeta i ometa nečije izlaganje.
Njemu sam samo ćutala. Poznajem ga, znam koliko zna... Želim da ga čujem. Zato netremice slušam.

   *  *  *

Ako bih vam nabrojala sve njegove dosadašnje političke pozicije, otkrila bih vam njegov identitet, pa bi čitava priča izgubila draž. On je samo lik priče, nije joj cilj!
Iako, teško da ste njega zapazili, ili videli na televiziji. Nenametljiv, ali vrlo rezak i odlučan; Pravnik koji sve zna o ekonomiji i o tome kako se pravi dinar; Kada se pre mnogo godina zaposlio kod mene, počeli smo da se družimo. On mi pričao svoje priče o nekim političkim bitkama koje je vodio, ja njemu sve što znam o penzijskom. Kada sam ga, na samom početku našeg drugovanja, zatekla u kancelariji sa otvorenom knjigom, pa još Hegelom, kako se ispostavilo kasnije, rekoh mu:

“E, moj ti?! Ko tebe dovede ovde? Kak’e crne knjige, kak’i Hegeli?! Pa, ovde niko ni stripove nije čitao! Nećeš ti ovde dugo, ovde obrazovanje i kultura, o poštenju da ne govorim, nemaju šta da rade, nit’ traže...”

Tako i bilo! Korektno je radio posao za koji su ga dobro platili, hteo da popravi stvari, da postavi na noge... Zato su ga, nedugo potom i najurili!

O ljudima koje se bave politikom, manje-više imam loše mišljenje. Međutim, on je, svojim držanjem, širokom kulturom, jednostavnošću i iskrenošću, zadobio moje duboko poštovanje, a i poverenje! Koliko mi je samo dobrih saveta vezanih za podizanje muške dece u pubertetu, na našim kafama, dao?! Uvek konstruktivan i pragmatičan. Ne trabunja, nego nudi rešenja! Na sve to, srdačan je i vrlo prijatno, čak zgodno, izgleda! Visok, širokih pleća, uvek u odelu i sa kravatom. Uvek nasmejan, što je sigurno ono što me najviše dojmilo kod njega – Čovek koji ume da se raduje! Čak i malim stvarima! Za sve godine našeg drugovanja, vazda mi je tražio pravog momka, i iznosio provodadžijske ponude. Smatrao je da previše vredim da bih bila bilo čija, nego on treba nekog pravog, za mene krojenog, da mi otkrije i pronađe! Pisca, sudiju ili advokata, samo da je razveden i slobodan! – govorio je. Ja bih se uvek samo grohotom smejala na sva njegova ubeđivanja i objašnjavala mu da sam ja ćurka koju samo srce vodi! A srce mi je, kao što znamo, glupavo do bola! Džabe pored takog srca, sav moj zdrav razum i seljačka logika! – Uvek sam se pravdala, vešto izbegavajući sve njegove preporuke za eventualne večere i dejtove sa kandidatima.

Sada, tog časa pred osvetljenim izlogom, jer bilo je već kasno popodne kada su se sreli, netom što ju je, samo na tren pretvorio u uličnu plesačicu, šta je drugo mogla nego da, na njegov govor, zaćuti? Jer, ko ju je poslednji put okrenuo na vrhovima prstiju, i njenoj haljini u gloknu vazduha dao? Tako davno je bilo, da nije pamtila...

Zato ga je pustila. Da joj on, po ko zna koji put svih ovih godina, praktično objasni. 

 *  *  *

“Velika smo govna, mi muškarci! Kad ti kažem! Ako ti se sviđa, ako misliš da je pravi, ne smeš ga ni tren pustiti! Samo stisni i pritisni!
Nikada mi muški ništa ne bi uradili, ma koliko da nam je stalo! Nikada ništa nećemo preduzeti! Sve je u vašim, ženskim rukama. Svaka veza ide samo tamo gde je vi vodite! Ćuti, ne odgovara na poruke?! Ma, nema veze, samo ti piši! Sve dok te ne blokira, dotle te hoće!”    
                   
                      -.  Aman, šta govoriš? To je sila, ne ide... – Ipak je u trenu prostenjala.

“Ma, okreni se oko sebe, pogledaj! Samo dok žena grize, jaši, smara, zove, zivka, dosađuje, dotle veze opstaju i žive! Tako se veze održavaju, brakovi sklapaju! Ma, kažem ti, govna smo, nespremni za bilo kakvu odluku, kukavice da se jasno i glasno izjasnimo! Sve je u ženskim rukama! Sve od tebe zavisi! Nikada muško ništa neće rešiti! Vidiš da žene sve konce vuku, započinju, završavaju... Znači, ako ti je stalo samo grizi. Ti, ti, da! Ne gledaj me i ne beči se! Ako popustiš, gotovo je! Samo ako navališ, možeš nas imati...”

Ali, žuri, zakasniće na predavanje. Sledeći put bi mogla i ona sa njime, na kraju predlaže. Ljubi je u obraz i odlazi!

Košava, što joj je malo pre podigla haljinu i u plesačicu je pretvorila, sad joj je duvala u otvorena usta. Ostala je zaprepašćena pred njegovim rečima. Da li je moguće da su istina? Da je sve isti šablon i kalukacija? Da li je moguće da ljubavi, zaista, više nigde nema?



photo by Alex