06.11.2018.

Rakija





Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

-      Rakiju ne pijem, al’ je poštujem! – bio bi njen uobičajeni odgovor na sve ponude da je isproba.

Zapravo, odrastala je u stambenoj zgradi, pa su od voćaka il’ dvorišta, posedovali samo par zakržljalih ljutih papričica i poneku ružicu, koje je keva negovala u žardinjeri na tesnom, gradskom balkonu. A ćale je jednom u izbušenom buretu, posadio stalnorađajuće jagode... Ali, u baru regala uvek bi stajala po koja flaša rakije koju su dobijali na poklon od porodičnih prijatelja, jer “U pravoj kući uvek mora da ima šta da se popije! Makar u njoj živeli potpuni apstinenti i antialkoholičari”, ćale je tvrdio.

Tu porodičnu parolu zauvek je nasledila.

Zato je, i danas, kad bi joj neko donosio i poklanjao po koju litru, rakiju pažljivo, da ni kapi ne prospe, pretakala u staklene flaše raznih oblika, šara i dimenzija, nežno ih slažući jednu do druge u zastakljeni deo kredenca, čuvajući je za drage goste. Nosila je na sva putovanja i letovanja – Ako neko naiđe, nek se nađe!

A laže, par puta je i probala. Čak i više od toga!

Ali, obzirom da se svakog svog rakijanja jako dobro sećala, očito da nikada nije bila, od rakije, pijana:

* Taj dan je bio za ‘neustajatiizkreveta’.

Konkurisala je za posao i bila pozvana na testiranje. Još previše mlada da bi imala straha, tek škole svršila. Osećala se sjajno, puna optimizma, jer je slutila da će ovo biti pravi pogodak! Da će taj posao, u toj prelepoj zgradi, dobiti. Da će test savršeno odraditi!

Al’, đavo ne spava!

Kamion je, iz bočne ulice, udario pravo u gradski autobus u kome je bila. Vozač je bio teško povređen, bilo je vriske, krvi, polomljenih kostiju. Ona je bila samo ugruvana i prašnjava, zato se prva iz tog loma izvukla i pobegla. Nije smela zakasniti. Trčala je bulevarom kao bezglava!
Drugarica joj je tamo radila, tako je i saznala za konkurs. Usplahirena i oznojana uletela je u njenu kancelariju, u dahu joj prepričavajući šta se desilo.

    - Kako ću sada taj test uraditi – očajno se pitala. Tek kad je sela, osetila je da je celo telo boli. Bila je potpuno iscrpljena.

A ova, iskusna, dugogodišnja sekretarica, znala je lek. Izvadila je iz ormana flašu.

            - Keva je pekla, u Čortanovcima, na vikendaji. Kajsija! Samo na eks, i bićeš ko nova!

Tako je posao dobila.


* Kada je Dragan završio medicinu, baba mu iz sela poslala svoju šljivu. Ona ju je, svojim osamdesetogodišnjim rukama brala, u burad slagala, pekla, voskom flaše zalivala... Popila je, na toj sjajnoj žurci, 5-6 komada. Još dok su igrali ‘igru istine’, previše se zaigrala i istine lajala, pa je zamal’ došlo do skandala. Kasnije, kad se igra završila i razbuktale strasti stišale, izula je štikle, stavila ih na šank i pred celim društvom demonstrirala sklekove. Dobro se toga sećala! Bila je u top formi, mlada i zategnuta. Rakija joj još ništa nije mogla.


*Zbog tog ‘državnog’ je stvarno popizdela!

Imala je već 17 godina radnog staža, a neki dokoni inspektor je, vršljajući po personalnim dosijeima, otkrio da nikada nije bila pripravnik i naložio da mora da polaže državni ispit, kao uslov za dalje službovanje.
Sve je dobro naučila, sve što treba je znala. Al, pred sam ispit, mučila ju je neobjašnjiva trema. Ili je samo previše godina prošlo od njenog poslednjeg odgovaranja pred profesorima?

Sedela je u bašti svoje omiljene kafane. Na stolu su bili razbacani papiri, Ustav, Zakon o radu... Sve je ponovo iščitavala, nervozno ispijajući kafu. Gazdarica je, zabrinuta, izašla, sela za njen sto i predložila joj da popije rakiju.

-      Moja je, ja je pekla. Lekovita! Samo popij i biće ti lakše. Videćeš!

Popila je duplu.

Tadašnji pokrajinski Ministar za rad, neka nadrkana crnogorčina, pred svim prisutnim kandidatima, na kraju njenog odgovaranja, prišao joj je s’ pruženom rukom i širokim osmehom na četvrtastom licu.

-      Vidite, poštovane kolege! Ovako se odgovara i obrazlažu pitanja! A ne tu da mi zamuckujete!

Pristojno se zahvalila, odmičući se, da joj ne omiriše dah.


*  *  *
                                                   
  Nakon njegovog odlaska, sedela je na krevetu, obnaženih ramena, polu-gola i lagano drhtala. Kroz otvorena balkon-vrata ulazio je svež i rezak jesenji vazduh. Nemo je gledala kako se kapljice sa staklene flaše na stolu, cede po njoj, od uzanog grlića do širokog dna, praveći oko nje vlažne fleke na  stolnjaku. Mahinalno ga je zategnula i popravila. Muzika sa plej-liste koja ih je satima pre zabavljala, bila je utihnula. U flaši je bilo još oko 2 decilitra.

-      Da, da... – Klimala je nemo glavom - Pa, zapravo smo popili svako po jednu, malu – prebrojavala se. - A gusta, kao ulje...

Možda je po pitanjima alkohola bila duduk i neznalica, ali o ovoj rakiji je sve znala. Ceo njen istorijat i sudbinu.

Tereza, stara novosadska gospođa, poklonila joj je tu jabuku. Litru.
Imala je veliko imanje na Fruškoj Gori, gde su još ona i pokojna joj majka, pravila zalihe rakije za njena dva brata što su rasli i stasavali baveći se uspešno sportom. Uvek na putu, nikada prisutni. Otac, oficir JNA, umro je iznenada, i ostavio ih sa voćnjakom, pa su nuždom savladale tu nauku pravljenja, u nas, dragocene tečnosti. Što je potpuno opravdano, jer sve što priroda daje, a čovek svojom rukom još boljim načini, dostojno je svakog truda a i poštovanja.

Voćnjak je svake godine rađao sve više. Braća su se poženila. Na tim svadbama se pila ona iz šezdesetih, još očevom rukom pečena. Deca su se rađala. Nazdravljalo se zalihama sedamdesetih. Unuci su stizali, kršteni i slavljeni onom iz osamdesetih.

-      Ne znam kako, al’ ova jabuka je, jadna, ostala zanemarena svih ovih godina – Gospođa je tužno uzdisala. – Svi bi samo dunju i krušku. A moraš je probati, lepa je!
-      Znate da je poštujem, al’ je ne pijem! – veselo se osmehnula – Ali, poklon prihvatam! Kuća bez rakije je pusta kuća!

Imala ju je već godinu dana, ne probavši je nikada. Iznosila je samo pred retke poznavaoce vrsnih kapljica što su navraćali u njenu kuću. Strogo je pazila koga je njome nudila, sebično je čuvajući, a ne znajući ni sama za koga, kada i za šta? Starost je lišavala razloga, slavlja je bivalo sve manje...

                                                               *  *  *

   Doselio se u njen komšiluk pre par meseci. Sreli su se u obližnjoj pekari jedno rano jutro, prepoznavajući se. Nekada davno išli su zajedno u osnovnu školu, pa se samo maglovito sećala njegovog dečačkog osmeha, sada jasnije iscrtanog, u međuvremenu stečenim, borama. Odmah joj je ponudio broj telefona i pozvao je da popiju kafu. Da se ispričaju, jer mnogo godina je prošlo od poslednjeg susreta. Pristala je odmah i ona, bez razmišljanja, primećujući iskričavi, žućkasti sjaj u njegovom oku, kome je teško odolevala. A godinama ga već ni u čijem oku nije videla.

Rastali su se ispred vrata pekare. Odlazeći, okrenuo se, odmerivši je od pete do glave.

-      I onda si mi se dopadala! Vidimo se! – odmahnuo je.

                                                             *  *  *

Ustala je i zatvorila balkon-vrata. Pokupila je šoljice i čaše sa stola, i krećući se pažljivo, sa tabana na taban kao robot, prišla sudoperi. Sve je oprala, prebrisala, oglancala...

Osećala se potpuno bez uma. Kao da je sva njena pamet, sve što je godinama o svemu saznavala i učila, nestalo u tim noćašnjim dodirima. Na njegovom, na male bebe, mirisavom telu, ostali su svi njeni uspesi, sva njena teško građena samopouzdanja. Kroz njene dlanove i rastvorene butine, nestala je sva njena mudrost, vaganja, premišljanja, odlučivanja. Celu sebe mu je te noći dala, kao da je poslednji ljubavnik njenog života iza koga će ostati nepopunjiva praznina. U njenom srcu i donjem delu stomaka.

Flašu sa rakijom je milujući obrisala i vratila u zamrzivač.

-      Izgleda ćeš mi ti, zaveka, ostati najbolja drugarica!





Photo by Alex