30.10.2018.

Steeplechase




Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno.

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.


Lepo se na startu namestiš, udahneš duboko, u sebi se pomoliš i lagano kreneš. Ako si dovoljno mudar, tačno znaš gde te koja prepreka čeka. Koju visoko moraš preskočiti ili kad se iz glibave vodurine moraš čupati! Trčiš dalje, imaš svoj ritam. Cilja, zapravo i nemaš, jer je samo bitno da se između te dve nevolje, ravnine dokopaš, pa opet laganica... Lepota!

Ali, publika je publika!

Od Rimskog carstva i uživanja u krvavim igrama, ništa se nije promenila. Ista ona koja je Hrista razapinjala, danas mene gleda. I isto kao onda, navija! Jer, jednako je moje krvi željna! Mojih rasporenih i izvrnutih, u sred stadiona, creva i naopako okrenute utrobe... Jer, samo tada burno plješće stojeći na nogama! Bodri me uzvicima! Zviždi kroz spojene prste!

Sve, samo da bih ustala i krenula dalje, iscrpljena i klonula.

Dok sam na ravnini, dokono sedi, jede pljeskavice, pije koka-kolu, bacajući prazne flašice meni pod noge, prdi, podriguje... I mirna je potpuno, ne čujem je, jer sve vreme dok trčim u ušima mi je ZZ Top, koji daje savršen ritam mom, već okraćalom, koraku.

Eno je sledeća prepreka! Ovako ćorava je vidim. Publika je već, opet, u pripravnom stavu. Šake joj na kolenima, spremne za naglo ustajanje ako se samo kap krvi prospe.

Džaba!

Kažem vam, nikakav sam atletičar. Al', jebi ga, trčim i danas! Pojma nemam kako, al' još me se publika nije dočepala! Miriše mi krv, al' još je nije svu popila. Taman posla da mi je do creva stigla?! Za nju je, još uvek, moja utroba neistražena, možda mirisava, nežno roze obojena... Možda su moja, još neformirana, govna od njenih potpuno drugačija?

Ponekad bacim pogled na Sudiju. Sa molitvom u očima. On mi čita sa suvih usana, doda mi malo vode jer zna da pijem u kratkim, indijanskim gutljajima. I samo me pusti da nastavim dalje. Reči ne progovara!

„A mo-žeš li, lju-bim te, da mi pu-bli-ku ski-neš sa le-đa? Trča-ću bo-lje, o-be-ća-vam!“, ponekad prostenjem u ritmu koraka.

On samo slegne ramenima:

„Eh, pa to onda ne bi bila atletika!“




Photo by Alex
https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

Нема коментара:

Постави коментар