07.02.2014.

Dan pre 19-og...













18. decembar 2013.g.  u  20:04


Taman  počeh priču o dedi, guslama i soku... Prekinuše me i izgubih nit!

Ne ide mi nešto pisanje ozbiljnih tekstova večeras pa ću se prepustiti vama, na milost i nemilost.

Draga moja...

Kada me pitaju da li pijem, ja ‘ladno, ne  trepnuvši  kažem: “Ne!”


Ne volim alkohol i uglavnom mi ne bude dobro od njega, boli me glava, zuji mi u ušima...

Međutim, kada pročitam sve ove moje pisanije,  ja stalno nešto cugam, u svakoj priči?!


Čak i po komentarima. Recimo onaj o “rum loncu” i našem budućem gostu na žurci Arsi!

Gde god da krenem ja naletim na flašu, zapnem preko nje, padnem?! Eto,  slučajno se desi.

Kao što vidiš, sve je u životu slučajno!

Pogledaj mene samo u poslednjih mesec dana od kako mi je kolega pozajmio laptop i “Telekom” pojačao signal za net u mome selu:

Od rušenja vlasti, sindikalnih vođa i institucija sistema, ja završih kao oronula, lečena od alkohola, spisateljica, koja sve ovo ne piše u Novom Sadu i Sremskim  Karlovcima, nego u Delirijum Tremensu, naselju na pola puta između Vršca i Kovina, gde je trenutno najezda belih miševa i bubašvaba veličine barske kornjače, ali novine neće to da objave!

Nije zgodan trenutak s obzirom na dobijanje “datuma”.

Iako, samo jednom sam se u životu napila! I to kada sam imala 16 godina, za šankom u “Panorami”,  kod Ace, sa ona dva lika što su uvek bili zajedno...
Znaš ih, malo stariji od tebe!?

Onaj crn, visok sa brkovima kao Mišo Kovač i onaj plavi sitniji od njega? Večito zajedno k’o vezane vreće. Taj  plavi, oniži je jedno vreme radio za šankom, kod Ace!

Jedno veče, bi negde oko osam uveče.

To su ona sretna vremena bila, kada je veče, a ne jutro bilo “večernji” izlazak! Do ponoći si u diskoteci, posle toga sa momkom do dva, tri... I spavanjac!
Danas, kada me pozovu u grad i kažu da je sve pre ponoći rano, penzionerski!? Odmah odustanem!


Njih dvojica se nešto oko mene muvaju! Ajde da vidimo da l' ja mogu sa njima vinjake?!
Popijem osam komada za dvadeset minuta.

“Ha, nije mi ništa”, sva ja srećna!! “Vidiš kako ja to mogu!”

Uđem iz te prve prostorije sa šankom i bilijarom u onu drugu, naslonim se na vrata da vidim koga ima unutra....

Budim se u 4 ujutro, kod Dragana u čuvenoj "šok" sobi za di džeja i grupi devojke! Ulazi Aca, uzima me u naručje, stavlja na zadnje sedište “mečke”, dovozi me do zgrade...

Zvoni. Moja majka otvara, zgranuta!

"Evo, doneo sam vam ćerku, sve je u redu, ne brinite. Odspavala je od osam do sada!"

Ležim u sobi, molim mamu samo da donese lavor i da ništa ne govori... Pssst, glava mi je šuplja i svaki odjek me boli u mozgu... Tako sam naučila kako se ne pije!

Elem, kaže Peđa da se razveselimo...

Sećate se kada je “Partizan” igrao utakmicu protiv "Reala"? Davno je to bilo, ne pamtim godinu?!

Znam da mi je dete išlo u niže razrede osnovne... A čućete i zašto to pamtim.

E to veče, negde oko osam uveče, sednem ja u “Yuga” i u grad. U “Lipi” pijemo kuvano crno vino, kao i svi foliranti iz one objave o vrstama ljudi i pićima koja piju...

Kod drugara u gajbi nastavimo nekuvano! Nešto malo mezili... Vidim ja da se moj Yugo pretvorio u kamiončić za koji treba “C” kategorija, sve mi nešto veliki... I  glava mi nešto velika!

Krenem ja iz centra kući, na Telep u Ilirsku ulicu...
Jedna prelepa ulica u kojoj sam stekla divne prijatelje i imala prelepe i vesele trenutke. Ali i tuge je bilo, mnogo.

Preko puta sinagoge maše mi pandur. Stariji fini gospodin i mlada policajka sa njim!

“Dobro veče”, “dobro veče”!

Vozačku i saobraćajnu traži.  Pružam mu i smejem se k'o luda na brašno!

On meni  da mi ne radi levi far!  Ja njemu: "Znam, ali plata je još daleko... "

A i majstor-Gligi se žena porodila, pa sada nema vremena da me "radi"!

Pandur se smeje. Mala nadrndana, samo ćuti. Pita on da l’ smo nešto pili?
“Mi?! Nešto malo.. Skoro ništa... Još pre utakmice!”

On meni da izađem iz kola. Do policijskog auta me dovede!

Mogao je biti septembar 2002. godine... Žene, koje sa kilogramima kao ja, vazda neku muku imaju, kalendare po vagi prave!

Tačno ja celu svoju biografiju u kilama mogu da ispišem jer pamtim veličine garderobe koje sam nekim prilikama nosila! Onda to sa datumima povezujem!  Naravno, nema tog događaja u mom životu da je iole bitan i važan, a da ja ne znam šta sam tog trenutka na sebi imala obučeno!

U čemu ispite polažem, u čemu padam?! Koje haljine loše, a koje dobre vesti sa sobom nose?!

Koje cipele su za ljubav savršene a u kojima tuga vlada?! Sve od veličine 38 do 42 su dobre godine, ljubavi i lepote pune! Čim se do "XL"dotera, mrka je kapa!! Ne valja ništa. Sve je tuga.

Gleda mene pandur: Crne čizme do kolena, krpene, pripijene sa širokom petom, model “Vudstok”.
Crni dugi mantil, sa šlicem nazad, strukiran! Vesele ’70-te! Ispod crna majica, crni šorc od streča, crne mrežaste čarape!

To na sebe smeš obući  samo kada imaš 56 kilograma i radiš bar 20 zgibova dnevno, na vratilu! Sklekova koliko možeš! I trbušnjaka, bokserskih! Još sa jednom litrom crnog u sebi, natočenog u predhodnih 7-8 sati.

“Mogli bi vi da duvate!?”

Ja od smeha umirem! Klimam, može... Otvara gepek, vadi iz mraka nešto nepoznato i pita me znam li šta je to?!

U rukama mu crni pravouganik od plastike sa piskom za klarinet na vrhu?

“Motorola,  stari tip!” - Odgovaram ja ko iz topa! Smejem se i dalje, ali i on sa mnom!

“Znate, to je dreger i ako do sada niste testirani na alkohol, sada ćete biti?! Da li ste nekada duvali?!”

"Jok ja", a mislim "Ne, ti si?!"

Neki momci prolaze ulicom, gledaju, laktovima se gurkaju! Ja uzdahnem teško:

"Pa ne mislite valjda da duvam ovde, na sred ulice?! Pa da me vidi neko sa roditeljskog, sramota?!"

On se izvinjava, sešćemo u auto. Duvam ja. Jedva skontah šta se od mene očekuje?!
On mi pokazuje ekran. Nazirem "0.05"! Ako sam do tada vesela i pijana bila, sve me istog trena pustilo!

“ Oh, ne! Ode dozvola, kako ću sada sve stići?! Dete u školu, ja na posao... Užas!"

Vidi on da sam ja mrtva trezna!

 “Ne, ne brinite! To je dozvoljena količina! 0,5 je kritično!”

Odahnem!

Savetuje me da popravim far čim majstor sa “porodiljskog” dođe! Policajka je i dalje nadrndana, ni reč! Ženama je još samo trebalo taj posao dati?!

Sednem u auto, zapalim cigaretu, krenem Futoškom prema kući...

U sebi se zahvaljujem Bogu na tome što 170 nekih jedinica hemoglobin imam, pa te maligane moja jetrica obradi brzo i efikasno! I odmah šalje dalje!

Taman  skrećem iz Vršačke u Jovana Popovića, kad preko puta kafane "Niš", opet murija! Opet tablicom maše!

“Aman, šta ste na mene skrvili noćas?!”, u sebi psujem!

Stanem , otvorim prozor i tek što čovek zausti da prikladno traži, preduhitrim ga: "Ej, momci sada sam duvala kod sinagoge! Nemojte opet, k’o Boga vas molim!"

Smejem se. Šta će?! I oni se smeju.

“Ako je tako, ‘ajde, laku noć!”

 U stvari, vi ove priče samo zbog cuge volite!? Priče koje će neopozivo dokazati  moj pravi status i nepodobnost  za, već drugim željama potisnuto mi, mesto Predsednika Sindikata u Fondu penzijskog!



photo credit: http://www.radioderventa.com