Patetika

Neki dan, podelih zapis na Fejsu:

“Čim pomislite da živite bajku, iskrsnu vam likovi iz basne!”

Kradljivica II

Kako se gorko prevarila misleći da na toj mački nema baš ništa od njega! Nikakvog traga! A sva ta mala, šarena, u početku umiljata maca, bila je ceo on! Od početka do kraja! Od repa do glave, sva u njega preobražena!

Kradljivica

Ništa joj drugo nije preostalo, nego da ukrade tu mačku!

Morala je da ima bar nešto od njega. Nešto da joj ostane, da je podseti... Neko živ i topao, koga će umesto njega noću da miluje, bio je najbolji izbor.

Kuvarica

“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

Rakija

Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

Steeplechase

Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno:

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

Musaka

Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...

Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!

I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!

Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:

"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"

Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!

Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...

Photo by Alex

https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

Samo reč

Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!

Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

Grejs period

Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!

Neplaćeno, dan 10-ti.

Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

Ljubavna

Kako da te u stih pretočim,

ne ogolivši te pred drugima?

Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i

urokljivih radovanja?

Uvek hrabra, prvi put se bojim

istinu izneti na videlo dana.

"Ne gazite travu"

23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

Gospođa

  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

O debelim mačkama

„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“

Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

Julija i Romeo

Vesele ’80-e.

Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

O blogovanju

Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.

Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

Čitulja za Hogara

15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

Baštovan

Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.

Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

"Gitanes"

To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 

Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

Doručak

Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj

Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.

Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

On

Skupljam ga kao rasute misli

U ogledalima

bočicama parfema, pomadama

U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice

Potpuno nevična i nevešta u

tim Božijim rukotvorinama

Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna

zaludnosti lepih reči i snova

Puštam se i dozvoljavam da ga maštam

Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.

Photo by Alex.

Znak

Nije ga ni rodila u mukama.

Porađala se ’preko veze’, mažena i pažena, na deset-miligramskom ’Apaurin’-u, koji je toj dugoj, a nemiloj sceni davao jedan zabavan ton, pri čemu su čitava ta dreka, krv, znoj i zaurlavanje, dobili svoj pravi smisao onoga trena kada su joj ga položili na grudi. On se, sav ružičast  i majušan, propeo na rukice i držeći uspravno glavu na drhtavom vratiću, pogledao je pravo u oči. Čak misli da se i nasmešio.

Odmah ga je prepoznala.

Cela žena

Požurila je ispod tuša! Uvila je golo telo u debeli frotir i stala pred lavabo, buljeći u svoj odraz u ogledalu:

„Nemam mnogo vremena! Samo maskara i malo ruža!“

U grlu, zub

„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.

Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

Gospođicama

Kako smo ponosne u svojim samoćama,

a samo izdišemo, nigde udaha.

Arogantno smo ih prozrele

u bedastoći njihovoj, dečački naivnoj.

Pa sad' mašemo pobedničkim zastavama,

crvenim od krvi propalih ovulacija.

Brižno smo čuvale svoje statuse,

radna mesta i profesionalne uspehe.

Ljubile ih 'pre', žderale 'posle'.

Al’ ni nalik oplođenoj bogomoljki,

već usahlih dojki i prazne utrobe.

Zauvek ćerke, nikada majke.

Photo by Alex.

Meso

Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!

Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,

Belih košulja, odmerenih pokreta.

Programiranih da uvek, baš tren pre vas,

od stola ustaju;

Da vas teše i da vas nasmehuju;

Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!

Sve je vlažno i natrulo.

Nagriženo bivšim ženama,

taštama, majkama, ćerkama...

Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.

Da te lupi po guzi,

dok kuvaš.

Nikoga da progovori,

tako da te zanemi...

Prazni oklopi.

Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!

ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.

Inercija

Refleksno je dlanovima pokrila gole grudi, čim je, još omamljena od sna, ugledala nepoznato lice koje je mirno i spokojno spavalo na jastuku do njenog.

„Opet sam sinoć pravila sranja!?“, pomislila je, pažljivo i nečujno se izvlačeći iz velikog kreveta obasutog plešućim tačkama jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz spuštenu roletnu. Oblačila se spretno i uigrano, ne čineći ni jedan pokret viška, bacajući pogled na njegove spuštene kapke, moleći Boga u sebi da ga ne probudi: „Samo da pobegnem pre suvišnih pitanja!“

Pitanja na koje ni ona sama nije znala odgovor...

Četiri slike

Znam, trebalo je o letovanju! A videćemo do kraja, koja i kakva će priča ispasti?

Kratki putopis sam i sama /Ko me šiša?!/, obećala na mom Fb zidu još onomad, dok sam se pakovala i spremala na to, od samog početka i starta, nenamerno putovanje, koje će u mojim životnim memoarima ostati zapamćeno kao šesnaest dana krcatih slučajnostima!

Za razliku od normalnih putovanja u kojima je sve do detalja planirano, čekirano, bukirano, avansno plaćeno i sigurno, ovo je od dana same ideje: „Otići kod prijateljice u Herceg Novi, grad cveća i grad mladosti mog bivšeg ljubavnika!“, bilo potpuno neizvesno i pod znakom pitanja. Nisam znala ni kada, ni čim’ i ni sa kim ću podeliti zadovoljstvo boravka na mom omiljenom delu Jadrana, crnogorskom moru?

Ali, meni kao osvedočenom ljubitelju morskoga plavetnila i jadranskih jutara, sve to nije ni bilo važno! Kada na more, prvi put posle nebrojeno godina, odlazite ponovo kao slobodna žena, bezmalo devojka, studentkinja  sa očišćenim junskim rokom, onda vam letovanje dođe kao zaslužena apsolventska ekskurzija na koju ste svojevremeno zakasnili:

"Opomena"

OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura

I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,

trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.

I pričati kako nemam para za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,

sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati

alarmnu dugmad.

Vući štap uz gelendere

nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama

Brati cveće po tudjim baštama

gomilaću pera, olovke i druge tričarije

I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne

Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici

Pružati dobar primer deci

pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam

Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni

Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!

Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam: