"Opomena"

OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura

I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,

trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.

I pričati kako nemam para za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,

sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati

alarmnu dugmad.

Vući štap uz gelendere

nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama

Brati cveće po tudjim baštama

gomilaću pera, olovke i druge tričarije

I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne

Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici

Pružati dobar primer deci

pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam

Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni

Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!

Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam:

Uvek sam hrlila godinama u susret. Nikada ih se nisam klonila ili libila. Ne samo kao dete, u onom dobu kada svi želimo što pre da odrastemo: „Samo da i ja budem odrasla, već jednom!“, nego me je taj baksuz pratio celoga života. Stalno sam neke godine zbog nečega bitnog i važnog,  jedva čekala?!

Prvo, jedva sam čekala da imam svog momka! Rodila sam se opsednuta time da je ljubav najvažnija stvar na svetu, i zato sam onom malom komšiji što ga čuvam na požuteloj i potrošenoj crno-beloj fotografiji, pustila da me poljubi. Kasnije sam, zbog tog poljupca koji pamtim i danas kao neopisivu prijatnost i toplinu, pristala da me sa njime fotografišu, jer kao što sam vam već pričala, mrzela sam da me ’slikaju’, ne samo dok sam bila dete, već i kasnije:

Ja sedim u travi. Imam mini-haljinicu i hulahopke, za koje znam da su crvene. Druga opcija su uvek bile bele i to samo za svečane prilike, ne za dvorište. Repić koji mi je mama ujutro namestila i vezala mašnom, prstom ga pretvarajući u jednu loknu, sada je već sav raščupan i pramenovi kose okružuju moje bucmasto, ne okruglo već više četvrtasto lice napredne bebe sa američkih reklama šezdesetih godina prošlog veka. Namrgođena sam.

On stoji pored mene, držeći mi ruku zaštitnički na ramenu, pogleda okrenutog na dole, ka meni, potpuno nezainteresovan za kameru koja je tada u našem selu važila za čudo?! Samo u mene zuri netremice i blago!

Kratka svetla kosa mu ošišana na ’jež’ frizuru. Sladak i mio, pravi dečačić! 

Zbog samo tog jednog dodira mojih dečijih usana o njegove, voleo me sve dok se nije odselio negde u inostranstvo. Svi kolači od blata su uvek bili moji...

Onda sam čekala zabavište. Pa prvi razred... Svaki raspust sam čekala septembar, da bih ponovo išla u školu.

Nisam mogla da dočekam odrastanje, pa sam uvek i stalno, žurila bezglavo napred, čekajući prvi grudnjak ili štikle! Udžbenike za narednu godinu, kupljene u junu, odmah sve pročitam pa kada počne škola, u septembru, mogu samo da se zevzečim po njoj – Žurka u trajanju od pet, šest sati, pa još sa dobrom ekipom?! Nosila crninu u ranim dvadesetima, na zgražavanje moje majke čiji je život, uprkos svim nevoljama, uvek bio obojen vedrim i svetlim bojama.

Jedne noći sam, pred ogledalom, u kući moje školske drugarice, heklanu crnu maramu kojom sam bila ogrnuta, svukla sa ramena i prebacila preko svoje, još neofarbane, kuštrave i duge smeđe kose, široko se osmehnuvši liku koji sam ugledala:

„Ah, priznajte! Biću jednoga dana blistava udovica!“

Moja ekipa iz mladosti nije baš volela crnjake, pa su me svi iskulirali. Čak je i moj tadašnji momak, Milorad, celom selu poznatiji kao Kajfija, jedan potpuno odvaljen i zanimljiv lik, bio neprijatno iznenađen pa mi je samo strgao maramu sa glave i pljunuvši tri puta, isto toliko puta se prekrstio:

„Bog s’ tobom Snežana?!“, jer bio je nameran sa mnom se ženiti. Obzirom da je on već imao punih trideset i bilo mu je vreme, ali ja sam imala samo sedamnaest pa sam tu činjenicu izbegavala. Udaja nije bila jedna od stvari kojoj sam žurila! Znala sam da me to, garant, negde čeka i neće pobeći!

Kada se danas prisetim svega, sa sigurnošću mogu da vam tvrdim da sam od detinjstva, starost jedva čekala!

Ne samo zato što tek u izvesnim godinama možete slobodno da nosite ’Šanel’ kostime, jer u mladosti vas prave babom, dok vas u starosti čine devojkom! I tek u starosti smete sebi da dozvolite dugačke bunde od pravoga krzna, koje savršeno, u prkos svim zaštitnicima prava životinja, greju već iskrzane i sporoprovodljive kosti kao ništa drugo – Kada se u krzno sklupčate, nema da ozebete ma kakav da je minus! 

Pa to su još i neandertalci znali, a mi se oko toga objašnjavamo?! Samo za mladost su bunde od veštaka! A, i odlično idu uz farmerice i ’Starke’!

Nego sam znala, čini mi se oduvek, da starost donosi određeni sklad i spokoj, koji vam je neophodan posle čistilišta mladosti sa svim njegovim krizama i nedoumicama; Pa, pakla odgovornih srednjih godina u kojima sve morate poraditi i odraditi, po vojnički i bez pogovora - Kuća, posao, porodica! 

Starost je nagrada za sve mladalačke rane od naših glava kojima smo zidove razbijali i za sve bitke koje smo vojevali. Vreme potpune slobode, lišene svih zabrana - Vreme bez strahova, anti-bebi pilula, abortusa, osuda i predrasuda! Sve je, što vam na um padne, dozvoljeno i moguće! Napokon, sve smete!

Kontam... Starost je, zaista, odmor od života!

Photo by Alex.