Kradljivica

Ništa joj drugo nije preostalo, nego da ukrade tu mačku!

Morala je da ima bar nešto od njega. Nešto da joj ostane, da je podseti... Neko živ i topao, koga će umesto njega noću da miluje, bio je najbolji izbor.

Znala je da je ovo poslednji zajednički vikend u njegovoj fruškogorskoj brvnari i da mora iskoristiti, verovatno, jedinu priliku. Nečega se morala dočepati, pre nego poslednji put iskorači kroz ta rezbarena, masivna, drvena vrata, kroz koja je bezbroj puta prošla, ulazila, ostajala dan ili dva, sjajno se provodila, izlazila kroz njih, sedala u auto i odlazila.

-      Nikada nisi bila lopov, nikad tuđe krala... – Savest joj nije davala mira.

Ali ovaj put nužda je bila velika. Nije mogla da ode baš praznih šaka, jer joj je već sva njihova ljubav iscurela kroz prste, nezadrživo, kao pesak.

„Uostalom, ta mačka uopšte i nije njegova! On neće ni primetiti!“, branila se.

Mačka je navraćala povremeno iz neke od susednih vikendica, i to samo danima kada je ona, žena, dolazila. On za životinje nije mario, zato joj je ona ispod velikog drvenog trema uvek ostavljala po malo hrane, pravdajući mu se, da zato „u njegovoj kući nema miševa i da su mačke, jednostavno, korisne.“ On bi samo ravnodušno slegao ramenima ili reskim baritonom , otegnuto viknuo "Šiiiiic!", ako bi je primetio u pokušaju da uđu u kuću.

Znači, to i nije prava krađa!

Na toj mački nije bilo baš ništa od njega. Nikakvog traga. Nikada je nije ni pomazio, ni dodirnuo. Taman posla da bi je u krilo stavio?! Ali, to mazno, šareno stvorenje postalo joj je društvo, pa bi je krišom puštala u kuću kada bi ostajala sama. A to je bilo često. Znao je, ujutro rano, da se pojavi potpuno obučen, obrijan, namirisan i spreman, sa ključevima od auta u rukama:

-      Moram da odem nešto da obavim, vratiću se! – Već bi zalupio masivna vrata i ostavljao za sobom samo buku auspuha. 

Nikada ga nije pitala ni gde ide, ni kada se vraća. To, prosto, nije imalo smisla. Jer, on je bio naprasit i svojeglav, a njena samoća u prelepoj drvenoj kućici, okruženoj šumom i četinarima, nije joj bila neprijatna. Kada ju je prvi put predveče ostavio samo, pustila je mačku unutra. Ova se predući uvukla u krevet, smeštajući joj se kod grudi, kao da je znala da baš tu boli. Kada je, posle par sati, začula njegov auto na prilazu kući, pustila ju je kroz prozor napolje.

 Vrlo brzo mačka je sve sama savladala.

Čim bi videla muškarca kako seda u auto i odlazi, dolazila bi na zadnja vrata, preko terase sa pogledom na šumu. Žena bi je puštala unutra, davala joj uvek neki fini zalogaj, mazila je i šaputala nežne reči. Stavljala bi je u krilo, češkala je dok su gledale televiziju, ili bi se igrala sa njom u ritmu muzike koju bi žena, tog trenutka, slušala. Mačka je znala da je voljena. Zato je uvek bila negde u blizini, u bilo koje doba dana ili noći, vrebajući kada će muškarac da ode, ne bi li ga ona zamenila u vođenju ljubavi sa usamljenom ženom.

Jednom ih je uhvatio. Obe su zadremale ispred televizora, ne čuvši na vreme zvuk njegovog auta. Ušao je, ugledavši mačku na ćebetu kojim su ženine noge bile pokrivene. Pogledala je, podigla rep i uši na gore, zastrašeno buljeći u njega. Potpuno neočekivano, jer uvek ga je viđala namrgođenog, nasmešio se i rekao ženi:

-      Hoćeš li je ti izneti? Bolje nego da je ja iznosim! – Još je bio nasmešen. Još je voleo ženu.

Sama je brzo skočila sa ćebeta i pojurila prema vratima. Pre nego joj je otkrilila vrata, žena ga je u prolazu sa izrazom olakšanja na licu, poljubila u obraz i nešto mu tiho rekla. Nešto slično rečima koje je njoj, mazeći je, govorila.

                                                                                           *  *  *

Poslednja dva dana, uprkos svom njenom umiljavanju i predenju, svaki put kada bi ostajale same, žena je plakala. Nije ispuštala nikakav zvuk iz usta, samo joj je lice uvek bilo mokro. Mačka je sve pokušavala – da joj mrsi kosu, da je liže po slanom obrazu, da joj grickajući svlači papuču... Ništa nije pomagalo, žena je bila neutešna.

Zato je tiho i bez mjauka, potpuno uvučenih kandži u mekane jastučiće svojih šapa, dozvolila ženi da je taj, poslednji dan, stavi u kutiju, smesti u auto ispred prednjeg sedišta i pokrije gajbom prepunom šišarki. Znala je da muškarac ne sme ništa od toga da vidi, znala je da mora ostati sakrivena, jer on njihov zajednički beg od njega nikada ne bi mogao razumeti.

Za njega, to bi bila samo obična krađa.

Nastavak na:
http://medansnezana.blogspot.com/2018/11/kradljivica-ii.html

Photo by Alex https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223