27.08.2021.

Ljubavnik

 

 




Bio sam njen najstariji ljubavnik, kako se kasnije ispostavilo.

Davno je otišla iz našeg sela, mala devojčica sa kikicama, što ih joj je majka svako jutro uplitala. Tek je bila naučila da vozi bicikl i prestala da pije zašećereno mleko. Ima tome skoro 50 godina. Zato sam je potpuno zaboravio, ne sećavši se njenog lika. Da bi mi se sada, iznenada i neočekivano, vratila!

Nisam je ni prepoznao ’na prvu'.

Ostarela, zgužvane leve strane lica, što od redovnog spavanja na levom boku i obrazu, što od nelečenog astigmatizma iz detinjstva, koji joj je očni kapak spuštao na dole čineći  je asimetričnom, nalik jednoj od Pikasovih gospođica iz Avinjona. A do modernog slikarstva nikada nije držao. Zato mu je, na prvi pogled, bila strana i neprivlačna.

Još od maja meseca uporno je  navraćala,  muvajući se vazda negde unaokolo. Merila me, proučavala, zagledala... Bacio bih ovlašan pogled na nju, pitajući se ko je sad pa ova i šta hoće od mene!? Učinila mi se kao još jedna smaračica iz grada, crveno nalakiranih noktiju, na štiklama i slušalicama u ušima.

-          Vid' ovu budalu! Sad kad ugleda zmiju il' žabu, biće vriska i graja!

Ali, ne bi tako.

Jedan dan, asimetrična je izula papuče i uzevši ih u ruku, željno i radosno zakoračila u čistu, gustu i mirišljavu travu. Zapravo, to nije bila trava. Ta strma poljana što se pod kosim uglom spuštala prema vodi, obrasla je niskom detelinom, upletenom sa žutim ljutićima i divljom nanom. Gusto otkani tepih, kroz koji se nije moglo proći razdvojenih prstića na nogama i tako očistiti svu prljavštinu koja se na bosa stopala lepi kao luda. Znala je to od ranog detinjstva, kada je na tom istom mestu provodila vreme. U ritmu muzike koji je samo ona čula, hodala je po toj savršenoj podlozi, gore-dole, levo-desno, uopšte ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Livada je imala prednost.

-          Kakva uživancija! Isto je kao nekad. Divno!

Tačno je znala šta još mora učiniti. Da bi baš sve bilo isto.

Okrenula je glavu uokolo i uverivši se da su on i ona potpuno sami, brzim pokretom svukla haljinu sa sebe i opružila se, tako polu-gola, na taj orošeni tepih, rukama i nogama imitirajući pokrete za pravljenje snežnih anđela. Tim pokretima budila je sve mirise cveća ispod svog tela, terajući ih na gore, gde su lebdeli oko njenog lica. Udisala ih je, duboko i snažno. Mirise svog detinjstva koji su sada, tako zanosni i pomalo čarobni, pravili od nje onu staru devojčicu sa kikicama. Onda se okrenula na svoj, primetio je, oveći trbuh, zagnjurivši celo lice u te opojne mirise. Došlo joj je da ciči od radosti, ali se suzdržala i prepustila tišini i miru koji je oko nje vladao. Samo pevanje ptica i šum lišća sa obližnje vrbe, remetili su taj savršeni tren.

Taj junski dan, prvi put sam je zapazio. Odmah sam uočio tu asimetriju njenog lica. Bila mi je dovoljno blizu, svega na par metara. Kasnije, kada mi se već spustila u naručje, i prepustila mojim, prirodno savršenim milovanjima, primetio sam i sve nedostatke njenog tela.

Bio sam prilično hladan, zato je brzo je pobegla mene i ogrnuvši se velikim frotirom, bacila ponovo na zeleni tepih. Blago je cvokotala sitnim, još njenim sekutićima. Taj zvuk mi se učinio poznat. Kao da sam ga već čuo. Svaki cvokot je jedinstven, unikatni zvuk stvoren spajanjem gornje i donje vilice. Svaki čovek svoj ima.

A taj njen, zagolicao ga je po sećanjima. Pokušavao je da ga dokuči...

Ali, ona se ubrzo  već obukla, natakla na papuče, sela u auto i otišla. Slegao sam ramenima i odagnao svaku misao o njoj.

-          A i nisi neka riba?! Imao sam mnogo boljih od tebe! – ispratio sam je pogledom.

Realno, tog trenutka ni sam se nisam nalazio u zavidnom stanju. Kako su godine prolazile, primetno sam stario. Često zamućen i obrastao, delovao sam zapušteno. Nekih godina falilo mi je kiseonika, pa sam neretko vrlo neprijatno mirisao. Ljudi su znali okretati glavu od mene, ne mareći za moju negdašnju lepotu. Unazad dugo vremena prestali su da obraćaju pažnju na vrline koje sam i dalje posedovao. I dalje sam bio prepun skrivenih mesta obraslim žutim cvećem, stvorenim za ljubljenje daleko od ljudskih pogleda. Ptice su još uvek sletale na moje rame, svijale gnezda pod mojim pazuhom i slobodno letele oko moga tela. Zmije se nedrile u mojim nabujalim preponama. I muškarci su me nevoljno obilazili, pa o ženama tek nije bilo ni govora! Da bi me neka uočila il' primetila? Bože sačuvaj!

Zato sam se, neposredno pred njenu asimetričnu pojavu, već osećao potpuno bedno, promašeno, izgubljeno i besmisleno. Tonuo sam u mulj i glib, kao u živo blato.

Al’ pojavila se ta mala! Mala, koja je sve o meni, staro i dobro zapamtila, a novo brzo uočavala. Mala, koja se isto kao nekad, dve nedelje kasnije čim je otoplilo, a ja se već dobrano za nju zagrejao, prepustila mojim dodirima i zagrljajima. Cela mi se i sva, na moje ogromno zaprepašćenje, dala i predala. Ostao sam zatečen i fasciniran! Nju sam zapravo sve ove godine čekao, nju koja će u meni da uživa.

                                                               * * *

Nije samo njeno lice bilo asimetrično. Nego i telo. Levo rame blago spušteno,  levo koleno uže, list ispod njega tanji od desnog. Sve se završavalo stopalom, primetno manjim, što joj je uvek pravilo problem sa obućom i nestrpljivim prodavcima. Naravno da je bila kardiološki pacijent, ne samo zato što joj miokard nije dobijao dovoljno kiseonika, već je, kao i njen ljubavnik, često bolovala od slomljenog srca, teških gubitaka i velikih razočaranja. I neurolog je, nakon rezultata MR glave, konstatovao, zabrinuto se češući po kosi, da su nalazi zabrinjavajući, da je leva polovina mozga izrešetana sitnim moždanim udarima, da se nešto mora hitno u životu menjati...  Čak je u izveštaju napisao preporuku o „lišavanju od stresa“.

Zato se posle toliko godina u rodno selo i vratila. Slutila je da samo tu, na tom mestu gde je naučila da pliva pre nego što je hodala, može povratiti snagu. Samo plivanje moglo ju je ozdraviti. Samo u zagrljaju blagih talasa Dunavca, nahraniće svoje miokarde i popraviti oštećenja. Uživanje u njegovom telu bilo je sve što joj treba.

Znala je da ljubav leči, zato mu se podala i ponovo, punog srca, dečije i iskreno, zaljubila u njega.

Svog prvog i poslednjeg ljubavnika.

 


9 коментара:

  1. Dugo nije bilo priče. Zato mi je ova posebno dobra.
    Lepo je vratiti se u zavičaj, a za ljubav je uvek pravo vreme.

    ОдговориИзбриши
  2. Bravo Snežana očarana sam iz razloga što pišeš o dvoje ljubavnika koji nisu telesno predivni kao što to obično biva u pričama, što znači da i oni koji nisu savršeni u svom izgledu mogu da dožive ljubav kakvu žele ������

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala Snežo što si nas nakon toliko vremena počastila ovom divnom pričom :*

    ОдговориИзбриши