Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na onom prijatnom
blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu
odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je
žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i
prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu
spržena Mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa Indijka, svaka je
ono što i ja, u detinjstvu, maštala:
Bila ona siromašna ili bogata, mršava ili debela, pametna ili glupava,
plavuša ili brineta... Svaka je istu želju imala:
„Daj mi Bože da spoznam njega, zanosnog! Da otkrijem taj savršen sklad
dva duha, spakovana u dva geometrijski uklopljena, zamotana, tela! Da on zna da
svaka moja suva suza mnogo je od one, mokre i slane, teža?! Da prepoznaje da
više no majka mogu da ga volim! I da hrli, bezbedan, tome a ne da se preza i sklanja?!“
Noću sam, dok svi ostali dubokim snom spavaju, budna oči stiskala i
njegovu sliku u misao dozivala – Savršenog jahača na ukroćenom vrancu!
Slanog od znoja i vrelog od krvi. Princa što se jutrom, nakon strasne
noći, u mudraca pretvara, prepunog odgovora na sva moja pitanja! Brižljivog
čuvara moje duše, voljnijeg od svih mojih izčezlih očeva, braće, sinova...
Muškarca svih muškaraca! Niti mog roda, niti moje krvi, već Bogom
krojene samo po mojoj meri, moje polovine! Toga sa kime sam cela.
Bezmalo je pola veka kako ja za njime tragam. Ceo život u besomučnoj
poteri za bajkom, od koje, ako ćemo pravo, još nisam odustala! Jer svaki put
kada se slomim i kada pomislim da ni trun snage više nemam, osetim nekog crva
kako mi rije po srcu i mozgu, i ponovo me na maštanja nagoni:
„Možda to stvarno negde postoji?!“
Možda nas sve negde *na pravom mestu i u pravom vremenu* (Ovo sam
ukrala sa neke fb objave), ta bezbedna i topla bajka čeka. Savršeno snažan
muški dlan u koji ćemo se skriti. Možda
žuljevit sa crnom zemljom uvučenom mu u sve one linije života, smrti, ljubavi,
brakova i dece, što su mu na njemu ucrtane? Možda negovani i manikirani rumeni
dlan intelektualca? Onoga što ništa teže od tastature nije u životu podigao,
ali je uprkos svim školama i sedenju u skamijama, duboko u sebi ostao pravi i
iskonski muškarac – spreman da vas na grudi privuče, čvrsto i toplo, nalik
najboljem prijatelju, prigrli i one čarobne, senzualne i privlačne, jebozovne i
neodoljive, najljubavnije reči izgovori:
„Ništa se ne brini, to ću ja rešiti! Ti samo mirno spavaj...“
Нема коментара:
Постави коментар