Kurva

Juče je ponovo na to pomislila. 

Sa svojih šezdeset, uvek je uspešno izbegavala tu misao. Kada joj naiđe, poterala bi je nekim drugim mislima. Nego juče pogleda taj film! Inače je brzo smenjivanje ljubavnih slika izbegavala, ali praznici nas uvek načine otvorenijim i prijemčivijim za razne boli. Uvek nas načine popustljivijima.

„Prokleta Nova godina!“, ogorčenost joj je poput suza kapala u testo za štrudlu. Sa orasima, kako oba zeta vole. Ima još par sati vremena za svoje misli, pre nego se cela kuća, poremećena cikom unuka, ne pretvori u igraonicu.

„Prava ljubav ne postoji! To je izmišljotina izopačenih ljudskih umova!“, uvek se pred drugima glasno branila. Te i takve reči, iz njenih vatreno crvenih i sjajnih usana, praćene zabacivanjem duge smeđe kose, zvučale su hrabro i istinito!

* * *

„Krstarica“, nadimak koji su joj prišili još u tridesetima bio je oličenje njenog izgleda i načina na koji se kretala. Visoke potpetice i haljine u 'gloknu', stegnute u tananom struku, postavljenom na tačno, anatomski savršeno mesto u odnosu na široke kukove u obliku kruške iz kojih se sve do đona njenih salon-cipela, pružaju glatke i ružičaste, zaobljene a čvrste, duge noge. Dok hoda neprekidno zabacuje kosu na leđa. Taj pokret njenoga vrata, refleksno prenet do njenih listova na nogama, korake joj pretvara u plovidbu po talasima. Ona hoda i zanosno se ljulja!

U tom ritmu ljuljaju se i bradavice na njenim golišavim, majušnim grudima, prekrivenim samo tankom žutom tkaninom njene letnje, „na preklop“ haljine! Ispupčene, još uvek mlade i jedre, prkose prolaznicima, koji hteli ili ne, moraju pogled na njih skrenuti.

Njeni šlicevi i dekoltei uvek su dublji od svih ostalih, plitkih i uplašenih! Meke, nepostavljene kožne rukavice protežu joj se pod bež mantilom, sve do lakata! Za nju samo, stari majstor sa ’Riblje’ pijace, od iste kože, uz rukavice, uvek i tašnu pravi – veliku torbu, nalik veterinarskoj, sa čvrstim okovom pod ručkama, koju samo svileni sjaj nežne i tanke kože od koje je šivena, damskom čini! Ima ih desetak komada. Tašni potpuno istoga kroja, samo različitih boja. Od bele, koju posebno mora da pazi od prljavštine u gradskim autobusima, preko crvenkasto-smeđe sa sjajem kaubojskog, uglačanog sedla, do potpuno crne, kakve nose upravnici pogrebnih preduzeća!

Kada je od štikli do minđuša i blistavog osmeha pogledate, pomislili bi da je ona potpuno svoja. Da drži svoje telo u svojim rukama isto koliko i cigaretu koju nemarno otresa!

„Kada neko tako zanosno i zavodljivo izgleda, mora voleti sebe! Mora i sam uživati u tome čime nas, prolaznike, izaziva!“, lakomo ćemo pomisliti.

Slutila je ona nešto o svojoj lepoti kada je devojčurak bila. Grudi su joj bile tek napupele. Ali žena u njoj je prepoznavala poglede očeva i deda svojih drugarica, ili komšija koji su za njom, niz ulicu, iz kapije coktali. Znala je da je zbog nečega drugačija. Taj neprijatni osećaj različitosti, pojačavala joj je majka svojim svakodnevnim govorima:

„Pogledaj se! Još malo pa ćeš biti seoska kurva! Samo da još malo porasteš, pa da te se dočepaju! Ova muška stoka samo čeka da stasaš!“

       

"Ali, mama!", pokušavala je da ju prekine. Majka, brišući krvave ruke o kecelju jer je pile klala, jetko je nastavljala:

„A ti im se još smeškaš! Samo te gledam! Čuvaj svoju nevinost! To ti je sve što imaš! Ne trči za kurcem, nikome još pobegao nije! Čeka on tebe, ne brini!“

Bežala bi u svoju sobu, čvrsto stežući dlanove na ušnim školjkama, da ne čuje nastavak majčine uvek iste, gnevne i plačne jadikovke o teškom životu koji su muškarci upropastili i ostavili nju samu, sa ženskim detetom, da se pati i muči. Bežala bi u poeziju. Satima bi čitala Prevera ili Dučića. Pa ih žmureći, tiho recitovala. U začaranom krugu škole, majčinih govora i muških, sve strasnijih, pogleda, poezija je bila jedino spokojno i mirno mesto. Tu se vodom napajala. 

Nevinost je, po majčinom, čuvala. 

Zamalo jednom da se desi...

Dane je bio stasit i zgodan. Gimnazijalac kao i ona. Godinu stariji. Volela je njegov čvrsti jezik u svojim ustima i njegove dlanove na svojim grudima. Pustila bi mu da zavuče svoje šake u njenu kosu, da joj čvrstim stiskom obuhvati glavu... Dugo bi se sa njime ljubila. Ali čim bi osetila njegovu butinu na svom stomaku, kojom je uza zid pred njenom kućom pritiska i njegovo koleno među svojim nogama, vešto bi mu se iz ruku izmigoljila, ustrčala uz stepenice i bez daha pobegla kroz kapiju.

Taj dan je bila proslava dana borca, četvrtog jula. Priredba u seoskom Domu kulture na kojoj je i ona imala svoju tačku. Toliko je dobro recitovala „Kerušu“, da joj je posle aplauza i silaska sa bine, prišao nepoznati, stariji muškarac i ponudio joj da bude glumica! U pozorištu u Novom Sadu! Toliko je bila uzbuđena zbog toga, da je Danetu pustila da joj zavuče ruku pod haljinu, dok su te noći ležali na obali kanala, podno njene bašte. Uzbudljivo ju je golicao dodir njegovih prstiju po njenom stomaku, ali je po instinktu, čvrsto, kao mengele stezala butine, ne dozvoljavajući mu da ruku spusti niže. I možda bi njegov vreo jezik na njenom vratu popustio stisak i slomio njenu volju, da se nije desilo nešto što ju je probudilo iz sna – uzeo je njen dlan i spustio ga prema svome krilu, gurajući joj u ruku užareno parče pulsirajućeg mesa!

„Uzmi ga, molim te!“, zastenjao joj je u uvo!

Bila je prestravljena! Pobegla bi zgrožena, uplašena i zgađena istoga časa, a ne desetak sekundi kasnije, da nije bilo proklete radoznalosti: „Moram ga bar videti! Moram saznati kako izgleda?"

Nespretno je dlanom stegla to vrelo meso, osećajući kako pod njenim prstima stvrdnjava i raste, okrenuvši ga naspram sjaja mesečine! Izgledao je veliko i ponosno u njenom uzanom, devojačkom stisku:

„Zaboga?! Zar ovo da mi utrobu para?!“, pomislila je,  besno ga je ispustila iz dlana, ustala, poravnala haljinu i bez reči otrčala preko bašte, prema kući, ostavivši Daneta tako zadihanog, uspravljenog oružja i raskopčanih, crno-svečanih, pantalona.

I juče je, posle mnogo godina, ponovo na taj osećaj pomislila! Na onu prijatnost što joj je na dlanu te noći ostala. Pokušala je da je spere čim je ušla u kuću, trljajući dlanom veliko parče domaćeg sapuna, kuvanog posle svake svinjokolje što je stajalo na rasparenom tanjiriću pored limenog umivaonika. Nije vredelo. Kada je legla u krevet i onjušila svoj dlan na njemu je i dalje bio fini, golicljivi i izazovni miris muškosti.

Sačuvala je nevinost i kada je shvatila da njene maštarije o odlasku u grad i glumi u pozorištu, imaju upravo tu cenu – Stariji čovek što se slučajno pojavio na seoskoj priredbi, došao je da razgovara sa njom i njenim gimnazijskim razrednim starešinom o njenoj karijeri, koju bi on, kao neko bitan u tom svetu, mogao da joj obezbedi!

Majka je čuvši to, po dvorištu klela i psovala, tegleći u rukama kante sa kukuruzom ili pomijama za svinje:

„E, još i glumica da budeš?! Kažem ja kurva i ništa drugo do toga neće biti! Džaba ti tvoja lepota kad pameti nemaš! Ja govorim, a ti se drpaš po kapijama!“

Nikada nikome nije rekla da je čovek iz pozorišta prilikom razgovora sa njenim razrednim, na jedan kratak tren ostao nasamo sa njom, u velikoj zbornici. Uhvatio je za ruku, povukao na svoje krilo i u vrat joj prosiktao:

„Samo da budeš moja! Sve ću ti stvoriti!“

Otrgla mu se i ustala.

„Ja to ipak neću moći. Ne mogu da ostavim majku samu!“ bio je najbolji izgovor koji je mogla da smisli. Ostala je nevina. Ni glumica nije postala.

Majka je samo tiho, sa odobravanjem po kujni mrmljala, dok je ona maštala o ljubavi iz stihova:

„Jednom će me neko voleti celu! Celu će me hteti! Njemu ću pokloniti svoju dušu i ovo moje telo što ih samo razjaruje!“

Stajala bi gola i sama ispred velikog, preko krila ormanskih vrata razapetog ogledala, zagledajući svoje telo do detalja, ne nalazeći na njemu ni jedan jedini razlog za sve te neobične poglede muškaraca koje je svakodnevno sretala:

„Nemam ni dovoljno velike sise... Pupak mi je, nekako, previsoko. A ni dlaka nemam po nogama ko sve normalne devojke?“, nikako nije bila sobom zadovoljna. Ni trava-zelenim očima, pravilnim licem sa istaknutim jagodicama, kosom koja se prirodno talasala i pokrivala ramena. Ništa joj nije valjalo!

* * *

Svadba je bila kako priliči mladoženjinima. Velika, bogata, pod šatorom za 150 zvanica. Dragomir je bio visok i markantan, tek svršeni inženjer sa brkovima, crnom gustom kosom i blistavom karijerom koja ga u gradu čeka. Nevinost mu je poklonila još kada ju je pitao da li bi se za njega udala, ležeći na leđima kauča u njegovoj momačkoj sobi. Bolelo je, ali je bilo brzo gotovo. Svadbu su zakazali čim mu je ona saopštila da je trudna, na majčinu radost i olakšanje što joj devetnaestogodišnja kćer neće biti ni kurva ni usedelica.

Iznajmili su stan u gradu i odmah posle venčanja se preselili. Dragomir je dobro zarađivao pa je plac za buduću kuću uskoro bio kupljen. Ona se zaposlila, uživajući u svakoj haljini, šeširu i cipelama koje je sada mogla sebi da priušti. Volela je svoj posao, uvek nasmejana i ljubazna prema svima. Veselo se vraćala sa posla, stavljala kecelju i kuvala ručkove za svoga muža koji je pre podne radio kao šef u fabrici, a popodne držao predavanja u srednjoj školi. Naizgled, život je bilo skladan i harmoničan. Samo su noći bile ravnodušne i prazne.

Iz jedne u drugu je očekivala da će se nešto desiti. Da će osetiti tu prijatnost i zadovoljstvo zbog koje je ceo svet oko nje bio opsednut seksom, pričao i pisao o njemu. Kada bi Dragomir sklonio svoje telo sa njenog, okrenuo se na stranu i zaspao, vadila bi iz natkasne svoju omiljenu knjigu o ljubavi Ledi Četerli i pod svetlom lampe nanovo je ičšitavala, pokušavajući da dokuči u čemu greši i zašto ona tu strast ne može da oseti.

Jedno jutro se probudila pre njega. Svukla je spavaćicu, složivši je pod jastuk i golišava, pod ranojutarnjim svetlom, stajala ispred ormana razmišljajući šta bi danas obukla. Nije osetila momenat njegovog buđenja, samo je začula njegov prekorni ton:

„Molim te, pokrij se nečim! Nešto obuci! Kako te nije sramota da tako gola hodaš po kući i pokazuješ se?!“

Sevnulo joj je kroz glavu da njegove reči nisu ni blizu onoga što je čitala, ali bilo je kasno. On je bio njen muž, a u njenoj utrobi je raslo njihovo čedo. Nazad više nije mogla.

* * *

Ona Dragomira nikada nije varala. Nikada mu nije bila neverna. Samo je besomučno i uporno tragala za nekim ko će joj, uživajući u njenoj prepunoj duši, a ne njenom prelepom i beskorisnom telu, otkriti te tajne dodira koji u jednom trenu treba da je ostavi bez daha! Da jednom i kroz nju prođe taj savršeni drhtaj zadovoljstva o kome je čitala. Muškarce je, zahvaljujući svom izgledu, vrlo lako nalazila. Bilo ih je svuda – Na poslovnim sastancima, proslavama mature, gradskim autobusima ili na roditeljskim sastancima u osnovnoj školi, na koje je, tada već, duplo dolazila.

Dragomir je u tome nije smetao. Kuća je bila gotova, pa se on preselio da spava u svoju radnu sobu. Odlazio je rano ujutro, a dolazio kasno noću, pa ga je retko i sretala. Imali su domaćicu koja je kuvala, dovodila decu iz škole i po potrebi ih čuvala do kasno u noć, tako da je ona bila potpuno slobodna. Puštala je muške ruke da se na njoj smenjuju u satima provedenim po hotelskim sobama, automobilima ili pozajmljenim stanovima, svaki put izlazeći poražena, a ulazeći ponadana.

Nežno bi im šaputala, mazila ih po kosi, strpljivo slušala o njihovim problemima, pričala o detinjstvu i mladosti, ponekad neku zapamćenu izrecitovala... Nije pomagalo. Eksplozivnog drhtaja nikada nije bilo, iako je znala da je kurva.

* * *

Štrudla je stajala na drvenoj dasci i pušila se ispod lanene krpe. Čaše su bile uglancane i sjajne, poređane pored porculaskih tanjira, na damastnom stolnjaku koji je ivicama, čak do stolica, visio preko velikog ovalnog stola. U uglu prostrane dnevne sobe sa francuskim prozorima, blistala je okićena jelka. Ispod nje upakovani pokloni namenjeni ćerkama, zetovima i unučićima. Kisela čorba u velikom loncu, pečenje isečeno na ovalima, salate u činijama, šlagom obojena torta... Sve je bilo spremno za noć koja je pred njom.

Pre nego je začula zvuk otvaranja kapije i dečiju graju, stigla je još da skine kecelju, namesti punđu i haljinu, pomislivši:

„Jebeš život! I posle svega, umreću neljubljena!“

photo by Alex.