Godinama
je bila zaljubljena u tog trgovca. Kupovala je nepotrebne porculanske šolje ili
tanjiriće, kristalne čaše ili činijice, samo da bi mogla, ponekad, ponovo da
pogleda njegovo, još uvek joj drago i prelepo lice. Trudila se, bar jednom u
mesec dana, da svrati u pasaž gde je bila prodavnica u kojoj je radio. Dešavalo
se i da promaši smenu! Kada bi kroz stakleni izlog videla neka druga lica
zabavljena mušterijama, nije ni ulazila, samo bi se pokunjeno okrenula i
otišla.
Davno
su imali jednu kratku, njemu usputnu, a njoj burnu i strastvenu vezu. Ona je
njemu bila isto što i sve druge žene, on je njoj bio mnogo više: Raskalašni ljubavnik pred kim je
klečala moleći ga da je 'uzme'; Garavi, kuštravi dečačić čiju je glavu na nedra
prislanjala; Ogledalo kojim se u pravom svetlu videla – Izvlačio je iz nje sve
najbolje! Mnogo toga što o sebi ni sama nije znala, iskopao je u njoj i na
svetlo dana izneo! Naučio je da voli visoke potpetice i haljine, pokazujući joj
kako da u svojoj ženstvenosti, prvi put, istinski uživa - Srećna što je žena sa
malim, čvrstim, taman za njegovu ruku, grudima i raskošnim bedrima krojenim za
njegovo muško krilo! Otkrio joj je njen sopstveni, negde zaboravljeni i
pogubljeni, seksipil.
Zato je ona, uprkos vremenu koje je prošlo od njihovog
zadnjeg dodira, njega i dalje, a ne manje, volela, pitajući se „Dokle će!? Ajd'
baš da vidim?!“, jer je po svim pročitanim psihološkim postulatima znala da
ljubav nije nikakva neuhvatljiva, bezlična hemija, nego odnos baziran na
dodirima, pogledima i razgovorima. A toga među njima već mnogo godina nije
bilo!
Daleko od toga da je bila čedna i toj ljubavi prema
trgovcu verna? Taman posla?! To bi bilo potpuno besmisleno i nepraktično –
mislila je.
Stoga su se po njenom životu, umu i međunožju, vrzmali
neki drugi primerci tog, omiljenog joj, roda, jer bez njih bi čekanje na odlazak
do njegove prodavnice, ne bi li samo videla to voljeno lice, bilo dugo i
dosadno. Morala se nečim zabaviti i vreme skratiti, a da to nije briga o kući
ili odlazak na posao?!
Ali, ne bismo mogli reći ni da je bila promiskuitetna?!
To ne bi sebi dozvolila, jer bila je već u ranim tridesetima. Za budalaštine je
bilo isuviše kasno...
Jer još je, kao jako mlada, sprovodila svakojake
seksualne eksperimente sa muškarcima, smatrajući da je mnogo efikasnije
kresnuti ga nego gubiti vreme na objašnjavanja ili bilo kakve razgovore - Samo
u seksu ga golog i nebranjenog, prosto i jasno, vidiš:
„Mami pričaj priče! Jebanje je uvod, a ne zaključak!“,
igrala je uvek na prvu, da bi se tren kasnije, već sa raširenim nogama, negde
na drugaricinoj praznoj gajbi, ili u njegovom automobilu međ' kukuruzima,
distancirala od svega i pretvarala sebe u voajera: Nit je on nju, niti je ona njega jebala?! On je svojim
dodirima, milovanjima, prodiranjima i uzdasima ili molbama Bogu, dok ga je
imala u svojim ustima, pričao sebe i svoju prefinjenu ili surovu dušu, a ona se,
uvek udovoljavajući samo njemu, pretvarala u gejšu pred kojom se, već na prvi
dodir ogoljavao do kosti, ne samo do onog parčeta mesa među nogama.
Pamtila je njihove mirise i ukuse, pokušavajući da nekom
hemijskom formulom, od svih njih smućka i otkrije onog savršenog – Krojenog za
nju! Sećala se njihovih osmeha ili raspomamljenih udova, kojima su je, neki
škrto a neki, Boga mi, širokogrudo, zabavljali, pa bi čak, u sred voajerske
opservacije ljubavnika i njegovog karaktera, doživljavala i orgazam?! Te je,
već, shvatala vrlo ozbiljno!
Sve je svoje muškarce, od onih avantura za dan ili dva,
do višemesečnih monogamnih veza, podjednako volela, ali ovi koji su je iz
pozicije posmatrača, potpuno je sludeći, pretvarili u požrtvovanog aktera tog,
do zadnje kapi znoja, meča u rvanju - Oni su joj bili posebno dragi!
*
Jer,
uglavnom je bila nezainteresovana. Jednom se čak desilo, da ju je tip sa kojim
se već mesecima 'zabavljala', u sred seksa na tepihu njegove momačke sobe dok
mu je keva bila na selu, uhvatio kako nalakiranim, dugim noktom maloga prsta
leve, vadi 'crno' ispod nokta na palcu desne!
Ustavši sa
nje, besno je oblačio majicu:
„Pa, jebe'mu
mater krvavu! Za koga se ja ovde trudim?!“
Ona je
ostala golišava na tepihu, previjajući se od smeha:“Pa, za sebe! Ja sam se
nešto zamislila! Jebi ga, sorry! Jače je od mene!“
*
Oni pravi su bili, najčešće, potpuno slučajni ljubavnici:
Konobar iz hotela u banji, sa kojim je provela noć u njegovom „Pe-zejcu“,
parkiranom na vrh brda u mrklome mraku što je povremeno osvetljavao samo žar sa
njihovih cigareta u pauzama između dva eksplozivna dodira, čovek neobrazovan,
sa sela, koji je, ljubeći je od stopala do usta, završavao kod njenog uha, u
šapatu:
„Kao da se godinama već znamo... Kao da se već bezbroj
puta dodirujemo?!“
Jeste da ju je sutra dan celo društvo u hotelu zajebavalo
što nije otišla na drugi sudar sa njim jer mu se razbolela krava, što je ona
smatrala razumnim opravdanjem, pamtila ga je i uvek mogla da se seti svakog
njegovog dodira i, na rakiju od jabuka, ukusa njegovih poljubaca!
Ili neki džudista koga je upoznala na Plavskom jezeru, u
sred ciče zime u kojoj vam vukovi sa Prokletija, čini vam se, pod hotelskim
prozorom zavijaju! Bio je tu na pripremama za neko takmičenje, pa je ranim
jutrom išao na trčanje po zaleđenom jezeru, i u povratku dolazio u njenu
hotelsku sobu, da bi je uvlačeći svoje golo, veliko i mišićavo telo pod njen
pokrivač, strastvenim dodirima budio!
A onaj veslač iz Žablja?! Sa njime se viđala kada je
službeno dolazio u njeno preduzeće, na sastanak. Svraćao bi u njenu kancelariju
i izazivajući sline na usnama njenih starijih, ozbiljnih i čestitih koleginica,
ljubio bi je u obraz:
„Rezervisao sam nam sobu, na našem mestu. Čekam te posle
posla!“
Sve je na njemu bilo savršeno - Od ružičastih noktiju na
rukama, preko manekenski četvrtaste vilice, skupog i elegantnog sata, do
uglancanih braon italijanskih cipela i
tankih Čerutijevih čarapa u boji košulje. Zgodniji i lepši stvor nikada nije ni
kročio u to njeno smrdljivo preduzeće, u kome su svi frajeri, i onako, bili
nula!
Veslač je bio premija - Popodneva i večeri sa njime, bili
su prava gozba: Od prijatnih ručkova i razgovora o odgledanim filmovima ili
pročitanim knjigama, koje je ona začinjavala svojom ispruženom potpeticom u
njegovom krilu sakrivenom stolnjakom od svih pogleda, do zgužvane i mokre
posteljine koju su ostavljali za sobom, prepune njenog i njegovog, različitim
parfemima obojenog, znoja.
Zato se sećala njegovog vretenastog, hrtovski duguljastog, izvajanog tela i svih njegovih
tepanja:
„Najpametnija si mi na svetu! Sve znaš kako i kada
treba!“
Od takvih je krala, brižljivo čuvajući sve uspomene na
njih. Svaki od njih je bio zaveden u knjige njenog srca, tela i uma! Samo od
tih i takvih, od gomile na 'random' izabranih uzoraka, beležila je te tajne
sastojke koji joj se dopadaju i od kojih će vremenom sačiniti tu savršenu
mešavinu glatke kože, kose, pogleda, mirisa prepona, ugriza zubima i nežnih
šaputanja – Jedinjenje smešano samo za
nju, za njenu ljubav i njena uživanja!
Posle trgovca, mnogo se promenila.
Počela da bira i razbira, tražeći u svakome od svojih
narednih ljubavnika, deliće i komadiće njega, ubeđena da je on najviše sličan
tom spoju duše i tela za kojim je neumorno tragala. Jesu godine provedene u
opservacijama muškaraca donosile rezultate – Sve manje je završavala u
zagrljajima, jer bi već prilikom ritualnog 'Ispijanja kafe' tačno znala ima li
svrhe uopšte i ići dalje? Već kod rukovanja bi znala šta joj se nudi – Ozbiljan
i predan ljubavnik ili preplašeni autsajder, za koje, definitivno, više nije
imala živaca! Na sve te njene stečene anomalije, još je samo falio trgovac,
koji je svojim načinom vođenja ljubavi – Što telom, što sms-porukama ili
kratkim telefonskim razgovorima, digao njene standarde i kriterijume na najviši
mogući nivo! Posle takvih nema više nazad! Ne možete ni na dole, ni na lošije,
ni manje od toga?!
* * *
Bio je Aranđelovdan. Rekla je vozaču koji ju je vraćao sa
službenog puta, da je ostavi u centru. Noć se već navlačila, a dan je i dalje
bio topao. Ljudi su sedeli u baštama kafića, uživajuću u neočekivanom
Miholjskom letu. Žurila je, raskopčane košulje sa sakoom preko ruke, već
zaduvana! Morala je pronaći poklon za drugaricu i još stići na rođendan!
Zastala je ispred izloga sa jastucima u obliku životinja:
„Možda da joj uzmem ovu kornjaču? Ili krokodila?", zamišljeno se hladila
lepezom, praveći pauzu od hodanja. Tu pored je njegov pasaž. Taman da svrati da
vidi svog trgovca, bar na tren. On je sada oženjen, pa je dočekuje samo kao
staru mušteriju – Nasmeši se, posluži je, zapakuje ono što je kupila...
„Doviđenja! Dođite nam opet!“, prateći je do vrata.
Znala je da su njeni dolasci glupi i smešni, ali nije
marila. Smatrala je da dolazi dovoljno retko da ovaj ne pomisli da ga proganja,
a dovoljno često da ubedi samu sebe da ga nije samo sanjala i da je on,
zavodljivi trgovac, čovek od krvi i mesa, a ne njena izmišljotina?!
„Možda ipak da joj uzmem ovaj u obliku gusenice! Moja
Anči je, i ovako, luda?“, nastavila je da zuri u izlog dajući sebi još vremena.
„A šta mislite o ovoj buba-mari?“, prijatan muški glas sa
desne strane. Odmerila ga je od pete do glave. Farmerice, karirana košulja, u
ruci gornjak. Nekada sigurno zift crne, guste, ne preterano kratke kose, sada
uveliko prošarane sneg belim, širim i užim pramenovima. „Matorac od pedeset i
koju, ali dobro očuvan i šarmantan!“, na brzinu je zaključila. Još sa osmehom
Kerija Granta, njoj neodoljivog?!
Zato je, premeštajući se sa noge na nogu i tako
odmarajući, počela sa njime razgovor. O drugaricinom rođendanu i ovom totalno
poludelom vremenu kada u novembru nosite kratke rukave...
On nije odavde. Živi stotinama kilometara daleko, ovde
dolazi samo kod sina u goste. Ali jako voli ovaj grad, pogotovo što u njemu
šetaju tako lepe žene kao što je ona...
„Hajde da sednemo ovde!“ rukom je pokazao na obližnju baštu sa udobnim i mekim foteljama. „Možemo da popijemo kafu... I
voleo bih da mi date svoj broj! Zaista bih želeo da se upoznamo.“
U sličnoj situaciji bi uvek takav poziv prihvatila.
Volela je lepe i zgodne muškarce, pogotovo kada su, uz to, pristojni i
prijatni. A i fotelje su delovale tako primamljivo posle teškog dana provedenog
na besmislenim sastancima. Čak i da ne stigne na rođendan, Anči bi joj
oprostila, jer je znala sve o njenoj ljubavi prema suprotnom polu.
„Zašto ne popiti kafu?“, racionalno je razmišljala.
Logika joj je nametala da prihvati tu njegovu, čvrstu i
toplu, ponuđenu ruku, ali pogled u njegove tamno-plave oči, budio je neku
sumnju. Nešto nije bilo u redu, osećala je... Zato mu je rekla da nema vremena
za sedenje, ali mogu proćaskati.
Pustila ga je da priča, pažljivo slušajući svaku reč.
Morala je otkriti i iskopati tog crva koji ju je omeo, da protivno svojoj
suštini postupi, ne po nagonu za parenjem, nego po nekim drugim instinktima?
On ima i unuka. Često šeta sa njime do Dunava i keja...
To je blizu njenog stana?! Eto, mogao bi jednom da navrati do nje, na kafu...
Ona mu se zaista dopada...
„A šta radite ovde? U centru? Sada?“, radoznalo je
tražila put do rešenja, sve više prepoznavajući taj pogled u njegovim očima,
unapred znajući odgovor: "... "Čekam sina da završi smenu. Tu radi, u
prodavnici u pasažu! Da, taj crni, visoki!"
Nasmešila mu se zaverenički, stežući ga za ruku: „Vi ste
tako divni i šarmantni, ali ja ne mogu sa vama popiti kafu! Ja sam, znate,
već godinama zaljubljena u vašeg sina, a sada tek vidim na koga je kurvar i
zavodnik! Nije ni čudo da mi je srce slomio! Otac i sin koji imaju isti ukus?!
Neverovatno!“, bezobrazno mu je već šaptala.
Videlo se da je prevejani švalerčina, jer se posle
početne zgranutosti vrlo brzo pribrao: „Oh, izvinite! Zaista ne bih da sam
znao?! Molim vas, nemojte da se ljutite...“
Ona se i dalje zaverenički smešila: „Nikakav problem.
Prosto zaboravimo! Ovo ostaje samo među nama!“, tiho mu je rekla. Smeškom
je prihvatio saučesništvo, poljubio joj nadlanicu i dok je odlazila odmornim,
žurećim koracima, mahnula mu je a on je vojnički otpozdravio!
* * *
Sedela je u taksiju, na zadnjem sedištu i tiho
razgovarala sa zelenom gusenicom, iscrtanom žutim prugama:
"Vidi! Matori me izlečio od sina! Ti što im je
kurvaluk u genima, ni ne mogu samo jednu ženu voleti?! Oni su toliko dobri i
valjani, da i treba da budu svačiji! Šteta ih je ne trošiti!"
photo by Alex.
Нема коментара:
Постави коментар