Slučajan post...

Preporuka za popodne...
http://youtu.be/UWCmubP5h9c?list=PL669F652C8B7199F3




Da li sam ja zaista stara, luda udovica koju je vreme pregazilo? Da li je moj sin u pravu, kada me neki dan pita:
"Mama, da li je moguće da je ceo svet lud, a da smo nas dvoje normalni?!"
Ili je, upravo suprotno i obrnuto?! Ne znam. U teškoj sam nedoumici. Ovo je baš sve nenamerno i sasvim slučajno. Ovaj tren i ovaj post.
Ova priča koja sledi je potpuno izmišljena, svi likovi su senke i zapravo ne postoje. Osim u mojoj udovičkoj mašti...

Danima već svoja popodneva provodim na mom balkonu. Tačnije to nije prava terasa, balkon pogotovo ne!
To je onaj trem ili doksat koji se proteže kroz svih osam metara dužine mog "dvorišnog" stana. Skrojen od starih greda obojenih u kesten smedje - crveno. Popločan mozaikom od nepravilno lomljenog, starog  biber crepa, ošmirglanog do krvi,  koji mi je pretekao kada sam renovirala tu svoju "kućicu". Vajat ogradjen polu-oblicama od sibirskog bora, do visine moga kuka. Isto, toplo smedjim.
Moj omiljeni ćošak u kome sedim, je ogradjen sa svih strana! Što ružama puzavicama sa jedne strane, nekom asurom od trske sa druge. A sve to pomognuto velikim, belim, šlinganim stolnjakom za ručavanje, koji vazda stoji raširen na štriku! Tobože se suši!
Ja tako zaštićena, zamišljam da sedim negde u Provansi ili Toskani, u hladu vinove loze, ispred stare kamene kuće, obrasle bršljanom. Komšije i sve oko mene ne postoji.

Ne vidim ih. Ni oni mene.
Sedim, prekrštenih nogu, pijuckam kafu i puštam zracima što kroz šlinge stolnjaka prolaze, da me greju. Slušam tihu muziku. Armik... Što sam vam ga gore "nalepila".
Iza visokog zida koji ogradjuje ovo nesretno, zajedničko dvorište, živi bračni par sa devojčicom, koja, čini mi se, treba da krene u II razred osnovne škole. Sad, s' jeseni...
Imaju prostrano dvorište. Cveće, travnjak, suncobrani, ležaljke... Komforan i udoban prostor, pun toplih boja, stvoren za opuštanje i uživanje.
Ali, danima se već, umesto zabave, kafa, kartanja ili koktela, iza zida, dešava nešto potpuno drugo! Meni neobično i strano!
Jer u ovoj popodnevnoj tišini, ja ih čujem.
U sred moje romanse na jugu Francuske, tamo se održavaju roditeljski sastanci?! Uvek je prisutno od pet do sedam ljudi. Muškaraca ili žena. Roditelja. Po glasovima bih rekla da se svaki dan smenjuju drugi. Osim jednog pametnog, samohranog oca, koje je svakodnevni, siguran gost. Jer on sve to i vodi.
Danima ga slušam.
On je stari poznati revolucionar i borac za pravdu u našem selu! Sada je rešio da se obračuna sa školom, učiteljicama, Ministrom prosvete, Predsednikom Opštine i svima koji su se zaverili protivu njihove dece! Ja sve ne verujem rodjenim ušima!?
On zna sve o pismenosti, matematici, pluskvamperfektu, lekarskoj etici, osnovama pedagogije i dečije psihologije! Sve tužbe protiv sistema su mu odlično prošle! Prezadovoljan je sobom!! I ovo će on izgurati! I ovu peticiju će on sam, ako treba, na svojim plećima izneti!
(Nisam uspela, do kraja, da shvatim šta je cilj sastanaka i cele te borbe?) Uostalom, to nije poenta priče.
Jer, on je zvezda cele parade! Ostali ćute i bez daha ga slušaju. Osim jedne gospodje  koja govori bošnjački i obraća mu se na "vi". Ona se sa vremena na vreme oglasi. Nešto ga podrži, ili mu podilazi. Nadovezuje se na njegova znanja iz osnova gramatike. Danima on njima propoveda kako i kojim metodama treba decu od ne znam koga, sačuvati? Kako može ceo svet da ga pljune, on neće prestati da se bori? A ostali prisutni, dubokim uzdasima su svi, zajedno sa njime, iskreno za svoju decu zabrinuti?!
Svaki dan, satima oni jedno isto mlate. Ja sam i žurku pravila, džemove kuvala... Oni i dalje isto.

Šta je bre sa ovim svetom?! Moja majka nije ni znala da ja idem u školu?! Žena radila svoj posao: Bila Majka što me volela, a ne pedagoški radnik! Nije analizirala moje učiteljice i njihove propuste, nego me učila da poštujem školu i starije! Učiteljica me učila, a moja majka joj verovala! Podigle su me zajedno! Uvažavale se i saradjivale!
Na šta bre, ovaj svet izadje?!
Zbog ovakvih roditelja nisam išla svome detetu na roditeljske sastanke. Par puta, a i to mi je preselo!
Ljudi potpuno nesvesni sebe i svoje dece. Ubedjeni da su im deca "vunderkindi" sputani u konopce frustriranih učiteljica?! Deca koja ne znaju "Dobar dan" da kažu... Deca koja sa 14 godina misle da je važno imati maturu u "Parku"... Deca koja nikada neće pročitati "Petnaestogodišnjeg kapetana" ili "Ostrvo sa blagom". Deca koja odrastaju uz "Grand paradu"...

Da li su zaista sve moje stare, dobre vrednosti, umrle?! Da li sam ja pogrešna, ili se svet preokrenuo?

*Zaista, bi ovo sasvim slučajno!
Čim ja kucam direktno u ovaj prazan post znači da sam nenamerno sve ovo ispričala. Prosto, nisam mogla da odolim! Izvinjavam se na mogućim greškama u tekstu, koje ću ispraviti naknadno.






photo credit: http://www.economy.rs/