„Priče o ženskom“ Snežane Medan

 

 

Snežana Medan. Kuloarska i druge priče. Beograd: Nova poetika, 2023.

 

Autorku knjige upoznao sam na jednoj naturističkoj plaži. Ta činjenica bila bi sasvim nevažna da je u pitanju neko drugo prikazivano izdanje, ali u slučaju Snežane Medan i njenih Kuloarskih i drugih priča ova činjenica dobija posebnu „boju“. Ne boju kostima koju ne nosi ni pisac (Bač, 1966), ali ni autor ovog prikaza. U pitanju je boja TELĀ, belih i preplanulih koja se presijavaju na letnjem suncu. O TELU i Snežana piše...

U vodi smo se sreli. Pitala me je odakle sam rekavši da me, akcenat, „odaje“. Sugrađani, Snežana i ja, lako smo se upoznali. Kasnije ću, u knjizi priča Kuloarske i druge... imati prilike da čitam da junakinje Snežanine proze relativno lako upoznaju svoje partnere, supruge... ali da taj odnos, ljubavno-partnerski, nije nikada jednoznačan. Uvek tu postoji ono „ali što devojci...“

Mada tek na jednom mestu u Kuloarskim i drugim pričama (Četiri slike, str. 42) pominje naturiste vidljivi su podsticaji koja je „lepota poroka“ ostavila u ovoj knjizi. Kako da se piše o nečemu što, svakoga leta, autorka viđa na kupalištima tako prisno, ogoljeno, meko ? Snežana Medan uspeva da TELO „proglasi“ za glavnog junaka/junakinju svoje proze, a da pritom, niti jednog trenutka ne „ukalja“ ni erotsku niti „stvarnosnu“ dimenziju svake pojedinačne priče.

Svaka „kuloarska priča“ svedoči o nekom događaju ili doživljaju iz, može da bude, novosadske ili neke druge stvarnosti. Baš zato što jeste naturistkinja, autorka u licima svojih junakinja oseća vibracije TELA. Jer čak i kada su obučene, ONE su ogoljene, ranjive, bolne...

Kada smo izašli iz vodâ hercegnovskog zaliva, Snežana je počela svoju „priču“. Daleko od toga da ove priče ne bi mogla da napiše i neka devojka ili žena koja, svakoga leta, kupuje novi kupaći kostim, ali kod naturista je „sve to“ toplije, prisnije, ako želite, ženstvenije...

Zainteresovao sam se kada je rekla da piše, godinama, blog. I zaista Hrast, Dobro drvo sadrži sve one kvalitete proze Snežane Medan koji su vidljivi i u knjizi Kuloarska i druge priče. Ogolila je autorka ovaj život, („...gde sam pao i ja...“), kao bitisanje između Firme i vanposlovnog okruženja, kao postojanje junakinja između priželjkivanog i ostvarenog. I baš zato što je autorka „skroz gola“ njene priče nisu ogoljene jer sadrže titraj(e) i vapaj(e) između jave i sna.

Sopstvenom nagošću, Snežana Medan tvorac Kuloarskih..., zaštitila je svoje junakinje (a ima i junaka, ali „manje“...) od banalnosti i prizemnih aluzija na večnim relacijama „muško-žensko“. Naturizam je, Snežani Medan, omogućio da junaci njenih priča budu pristojne radnice PIO i drugih fondova koje, ponekad, u sred radnog vremena, snuju neke druge snove...

Autorka Kuloarskih i drugih priča zbori otresito i bez dlake na jeziku. Pominje novosadske toponime i ljude, ali neke druge, od nas udaljene prostore. Sve to ne umanjuje istinitost, onu poetsku Istinu, njene prozne knjige. Ulaz u nutrinu bića nije, nimalo, lak zadatak i zato junakinje priča Snežane Medan, čak i kada ostvaruju tek delimično svoje poslovne i druge ambicije - ispunjavaju sopstvenu životnu datost.

Pisac Snežana Medan je jedna od onih naturistkinja između čijih se nogu, „krije“ jedna veoma mudra glava. Lepota prizora naturističkih plaža kojima, između ostalih, svedoči i autor ovih redova, omogućila je Sneži da, o životnoj svakodnevnici, piše ubedljivo i dinamično. Ona stvara poput vajarke kojoj „presna životna stvarnost“ služi tek kao pod(tekst) za prikazivanje realnosti izvan „kruga“ koju čine koleginice, deca i muž. „Golotinja“ junakinja pripovedača Snežane Medan i stvarna, nudističko-plažna realnost građanke Snežane Medan sa „istog su stabla“. U oba vida delatna je telesnost muškaraca i žena koji, pričajući o stvarnosnim realitetima, sanjaju neku drugu dimenziju postojanja.

Bilo da je u pitanju odnos unutar kolektiva (divna sekvenca strasti u liftu preduzeća...) ili razgovor sa prijateljicama prilikom ispijanja kafa (i drugih, žešćih pića...) junakinje i junaci pripovesti Snežane Medan iskazuju zaljubljenost/ljubav strasno, potentno, žestoko. Takav je izraz autorke Kuloarskih i drugih priča koja je, skinula „pozlatu“ sa muško-ženskih odnosa u ovoj knjizi.

Kvalitete autorke uočila je Jelena Dilber, pisac pogovora ovoj, prvoj Snežaninoj knjizi istakavši da, ovde, „žene vrlo dobro znaju šta hoće, rasterećene od tabua i zabranjenih snova i misli“ (str. 122). Autor prikaza dodaje da je, poznanstvo sa građankom i piscem Snežanom Medan, obogatilo njegov unutrašnji svet, a ova knjiga priča svedoči o potrebi da se, još jednom, „popriča“ sa stvarnošću u kojoj živimo.

Kao što odlazak na naturističke (nudističke) plaže nije „poziv na seks“ već potreba spoznavanja Sebe Samog, tako ni čitanje zbirke priča Kuloarska i druge priče Snežane Medan nije razvrat, porok ni blud.

Čitanje i pisanje ovakvih storija tek je pokušaj da se raspetlja „tamni vilajet“ muško-ženskih odnosa.

 

Aleksandar Radović, 21. 04. 2024. godine

 

Kučka

Tumarala je jutrom po tom ogromnom, petosobnom stanu, u kome se osećala kao u zlatnom kavezu. Sama. Svi luksuzi koje je sticala i ulagala da bi sedela na ljuljajućim foteljama i zlatnom niti vezenim tabureima, sada joj ništa nisu značili. Ništa joj to nije trebalo. Bila je jetka i ogorčena na sve oko sebe. Na sebe, najviše.

Danima se tako vukla, sva  patetična i raspekmežena, žaleći se nad teškom sudbom koja ju je zadesila?!

I danima tako, sve do maločas, kad se od srca, sama sebi, na sav glas nasmejala:

- Slavice, postala si kučka! Napokon!

Jer, Slavica je pojam 'kučka' shvatala kao ženu koja ima bilo kakav interes nad muškim objektom i zbog toga ga, tendenciozno i smišljeno samo u svrhu koristi, zavodi. A upravo je uhvatila sebe, pijući kafu na raskošnom, zeleno-cvetno okićenom balkonu, kako mrmljajući kletve protivu njega, psujući mu sve što joj na um padne, zapravo zamišlja njegovu čvrstu guzu smeštenu nad vretenastim butinama i ta slika  je ometa i sprečava da ga, kao i mnoge pre, samo obriše iz imenika i krene dalje.

Na stranu ta seksi šala sa samom sobom, ali promena u njoj je bila očigledna. Kučka je bila svuda. Svuda ju je sretala i viđala. Na svim ogledalima, zastakljenim vratima, izlozima pored kojih je prolazila...

Jer, kučkasto je smišljeno i pažljivo manipulisati drugima, slagati mozaike i lavirinte, čiji svi izlazi vode u korist sopstvene guzice! Nameštati sve prema svojim aršinima, samo kako tebi paše! Sve mora  da se dešava samo u tvoju korist! Kučkasto, fakat.

Poslednjih godina počela je da primećuje tu promenu u sebi. Do malo čega joj je bilo stalo. Ljudi, za koje je ranije izgarala do zadnjeg plamička, stvari u koje je sate svog rada pretvorenog u novac, neumorno ulagala, opremajući svoj kavez da nalikuje gnezdu... Sve je to postalo jako malovažno. Gubila je interesovanja, jedno po jedno. Prestala za bilo čim da žali. Ni za kim nije mogla da pusti suzu. Ni za šta, pogotovo.

Ali, naša Slavica je, kad objektivno sve sagledamo, davno pre isto kučka bila. Samo malo drugačija. 

Besramno se, odajući svu svoju ljubav, vukla i cvilela za svojim gazdama. Kad je ćušnu, ona još više za njima puzi, umiljava se, bez trunke dostojanstva!? Bar koliko ga svaka mačka ima!

- Odvratno pseto sam bila! Nije čudo što me niko nije voleo?! Ko će te poštovati, ako sam sebe nećeš?! – sad je sebe grdila,  ispijajući poslednje gutljaje kafe, na tom prekrasnom balkonu, opružena u savršeno udobnoj ležaljci, rešena da počne da uživa u svemu što ima, ili joj se ponudi. A i ako se ne nudi, uzeće ga! Ovako ili onako. Pre ili kasnije.

Potpuno svesna da joj se, ovaj put može i da sve uzde i kajasi života čvrsto stoje samo u njenim rukama. Napokon, odrasla jedinka kojoj je sve dopušteno. Sve sme, a mnogo toga ne mora.

Da li će ih boleti?

Za to, 5 para nije davala. Nek’ nauče kako se rane ližu! To je bar lako - Na kučki rana, na kučki i zarasla!

Ljubavnik

 

 

Bio sam njen najstariji ljubavnik, kako se kasnije ispostavilo.

Davno je otišla iz našeg sela, mala devojčica sa kikicama, što ih joj je majka svako jutro uplitala. Tek je bila naučila da vozi bicikl i prestala da pije zašećereno mleko. Ima tome skoro 50 godina. Zato sam je potpuno zaboravio, ne sećavši se njenog lika. Da bi mi se sada, iznenada i neočekivano, vratila!

Nisam je ni prepoznao ’na prvu'.

Koža

Bila je musava.

Kada je bacila pogled u ogledalo, lice joj je bilo potpuno čisto. Osim već primetnih bora i po koje neželjene dlačice izrasle između dve depilacije, na njenom licu nije bilo ni jedne muzge. Ali, bila je i dalje musava.

Štimer

Od kako me je, još onomad, pre sigurno dvadesetak godina, jedan zgodni klavir-štimer optužio za tendenciozno i maliciozno sušenje mog donjeg veša na improvizovanom štriku u mom rođenom kupatilu, ostala mi večna nedoumica:

Shtuka

Napravite od dva krompirska, ona crvena džaka, mrežu za hvatanje ribe. Inače su odlični za ribanje tepiha, ali sve stvari na kampovanju, dobijaju sasvim nove upotrebne vrednosti. Ako ste, naravno, dovoljno ludi da im razne namene isprobate.

On

Sa Gospodom je, zapravo, jako dobro stajala. Sa njim je imala najravnopravniji skor u toj trci zvanoj ‘Život’,  ili ‘Čistilište ispred Pakla i Raja’. On je bio najpošteniji igrač, oličenje fer-pleja i otvorene borbe prsa u prsa. On nije varao, klimajući glavom sa osmehom, na njene želje, koje je naglas tražila ili molila! On jedini nikada nije lagao ili joj se podsmehivao! Samo Gospod ju je poštovao i voleo...

Plesačica

Znate da onu floskulu ‘svi su muškarci isti’, iz dna duše prezirem! Kao i onu koja se odnosi na žene. Pa, ni ovih deset prstiju, naših, ni nalik jedan drugom, a kamo li čovek na čoveka? Il’ žena na ženu? Po meni, sve su to budalaštine i predrasude. Ili nesposobnost da uočiš različitost, jer si limitiranog uma i uzanog gledanja na stvari. Prosto, magarac si!

Patetika

Neki dan, podelih zapis na Fejsu:

“Čim pomislite da živite bajku, iskrsnu vam likovi iz basne!”

Kradljivica II

Kako se gorko prevarila misleći da na toj mački nema baš ništa od njega! Nikakvog traga! A sva ta mala, šarena, u početku umiljata maca, bila je ceo on! Od početka do kraja! Od repa do glave, sva u njega preobražena!

Kradljivica

Ništa joj drugo nije preostalo, nego da ukrade tu mačku!

Morala je da ima bar nešto od njega. Nešto da joj ostane, da je podseti... Neko živ i topao, koga će umesto njega noću da miluje, bio je najbolji izbor.

Kuvarica

“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

Rakija

Rakiju je, ovaj put, držala u zamrzivaču. Jabuka, 1985.

Iako je nije volela, mnogo toga je o njoj znala. Počev od ljudi kojima je život natraške okrenula, do babinih antireumatoidnih obloga načinjenih od lanenih krpa potopljenih u komovicu, koji su je, onako staru i umornu, svako jutro dizale na noge. Nanovo!

Steeplechase

Kao osvedočeni ljubitelj atletike, iako nikad ni za busom nisam potrčala, reći ću vam jedno:

Što je život mnogo duži od 3000m. i što se prepreke podrazumevaju, ni po jada! Nego ovi iz publike se umešaju, a Sudija ćuti, reči ne progovara.

Musaka

Kažu, danas se u našem srezu desio, nikad ranije zabeležen, neobičan slučaj! Volšeban!

Junak naše priče taman krenuo da pravi musaku.

Oljuštio krompir, isekao ga na ploške. Na luku, izdinst’o meso. Izvadio sir iz frižidera, pripremio rende. Vatru u kaljevoj je dobro naložio. Pre toga, drva nacepao, bio u nabavci, odabrao najbolje juneće meso... Sve je spremno! Tu mu je ćerka sa momkom, došli malo iz grada, pa da im tajo nešto spremi za večeru. Bilo je 3, popodne. Bio je sam, deca otišla u skitnju.

Kompliment

Pre jedno mesec dana, svrnu mene na neki paprikaš od veprovine...

Naime, morala sam da se odazovem, jer pomenuto nikada nisam probala. A ja moram sve probati, ma crkla! Živa duša, a Bog prašta!

I manje-više što je to bila jedna sjajna žurka, sa 7,8, al' odabranih, duhovitih i opuštenih ljudi; I što sam se smejala do suza, a to nije baš često; I što ste od te veprovine potpuno smeteni, jer afrodizijak je, kažu; I što je tu, na korak od mene, sedelo neko muško stvorenje na koje je sve to, moje veprovsko ludilo, čitavo veče bilo usmereno! Na sav moj hemoglobin od 160, mošte me mislit'?!

Nego, što mi na kraju te noći, jedno prelepo, žensko čeljade, staro 20-tak godina, koje je celoj večeri prisustvovalo, smejalo se bara-bara sa nama, matorcima i strpljivo slušalo moje savete o pokrivanju leđa zbog mogućeg steriliteta, dade kompliment zbog koga sam se, i bez veprovine, zarumenela:

"Neverovatno! Čitavo veče vas slušam...", a već je leđa zašuškala, "Toliko godina imate, a još ste sačuvali dečiju dušu!"

Sada Ona šeta negde, po velikom belom gradu, ljuljajući onu svoju dugu, crnu grivu, bez truni šminke, ali sa širokim i punim osmehom, ne sluteći ni trenutka da ja o njoj mislim i pripovedam. Zaboravila da me zaboravila!

Al, možda su joj leđa i dalje pokrivena...

Photo by Alex

https://www.facebook.com/profile.php?id=100016997018223

Samo reč

Taman se obradovala, jer je osetila da je mrtva. Napokon! Rešila se te reči, obrisala je zauvek. Ubila ju je, prokletnicu!

Poradovala se da je ovaj poslednji skot kome je poverovala i poklonila mnogo toga od sebe, zauvek i nepovratno ubio u njoj svaku moguću mrvu što je ostala od one njene životne devize, kojom se ceo vek vodila – Život bez ljubavi nema nikakvog smisla!

Uopšte nije mogla da se seti kako se i kada od te bolesti razbolela? Ko joj je od predaka tu semenku preneo? Tu, što te goni da misliš kako je samo ‘voleti’ jako važno! Tu, što te tera da se predaješ uvek bezrezervno, hrabro, do poslednje kapi krvi, ne pitajući za to koliko će te koštati – novaca, zauvek osušenih od silnih suza moždanih ćelija, prolivenog znoja il’ zalud trošenih reči objašnjavanja i rasplitanja konflikata. Čak je jedne prilike, odlazeći na časove bračne terapije, već pri prvom susretu sa dvojcem sačinjenim od jednog psihologa i jednog defektologa, dobila papir i olovku na kojima je redosledno, od prvog do petog ponuđenog, morala popisati prioritete u svom životu:

1. Ljubav 2. Zdravlje 3. Porodica 4. Karijera 5. Novac

Tako je izgledala njena lista.

Grejs period

Pričali su da je moje selo Kraj sveta, a nije!

Neplaćeno, dan 10-ti.

Ma kak'o crno "Neplaćeno odsustvo sa posla"?! A, ne!

Ovo je ipak mnogo više od toga. Mnogo više od tog pišljivog Rešenja na kome su navedena sva fakta vezana za taj, po mnogima, vrlo neobičan čin. Jer, kome je danas do neplaćenog, kad se i ono plaćeno jedva preživljava?! Osim ako za to vreme ne čuvaš nemačke babe, što nije ovaj slučaj. Ovo je čist hir i obest isluženog i istrošenog državnog službenika, kome je, kao Nikoli Simiću svojevremeno, svega došlo preko glave! Puko mu film! Samo što su Šojići koji ovde igraju, mnogo teži, a još nedijagnostikovani, psihijatrijskoj i filmskoj praksi, novi i nepoznati slučajevi.

Ljubavna

Kako da te u stih pretočim,

ne ogolivši te pred drugima?

Kako da te sakrijem od radoznalih pogleda i

urokljivih radovanja?

Uvek hrabra, prvi put se bojim

istinu izneti na videlo dana.

"Ne gazite travu"

23.05.2015, Fejs

E, volim kada me subotom ujutro dok kuvam, nešto uzruja i natera da pišem statuse, umesto da pravim zaprške i kolače. A i veš me čeka!

Ja sam matora žena, ozbiljna i odgovorna. Ne pijem alkohol, čak nisam ni narkoman. Čistim, perem, peglam... Idem na posao, podižem dete, završavam fakultet. Znači, još uvek po standardima. Ali moram opet mom dragom Premijeru da ostavim jedan tekst, u nadi da će to nekako, preko botova ili bilo čega stići do njegovog mozga i uma. Možda Toma, vičniji društvenim mrežama, pročita, pa mu uz kafu prepriča:

Gospođa

  Uvek je sedela kao okamenjena. Potpuno hladno i bezosećajno, govorila bi ’ravnim’ glasom, koji je uprkos nedostatku intonacije, bio siktav i jedak. Očekivala je od sebe mirnoću i staloženost kao prikladne, ali život ju je gnjavio - Ništa nije išlo onako kako je planirala i zato je bila gnevna na sve oko sebe:

  Porcelan, koji je godinama brižljivo skupljala, dodvoravajući pred smrt stare novosadske babe, pucao je i lomio se skoro svakodnevno, iako je ona strogo vodila računa da se ništa od tih dragocenosti ne upotrebljava. Osim nje, nije bilo nikoga u kući ko je zasluživao da jede iz kobaltom optočenih tanjira. I sama je radije koristila plehani sa „Pozdrav iz Soko Banje“... A i secesionističke komode, donošene u stan odmah posle babljih sa’rana, počeo je da jede crv!

O debelim mačkama

„Koji mi ove kile skine, u dupe ću da ga poljubim.“

Svakako, muškarce ste uvek mogli da podelite u dve kategorije: Oni zbog kojih kile spadaju same od sebe, kao rukom odnešene i oni drugi, smorovi i daveži zbog kojih vam se kilogrami lepe brzinom svetlosti. Ovi prvi su, definitivno, mnogo zdraviji i preporučljiviji, ali pošto je život zajeban koliko jeste, nekada vam zapadnu i ovi drugi.

Julija i Romeo

Vesele ’80-e.

Uz neke gorčine koje su došle kasnije, nisam pametna šta vam reći o tom vremenu. Kako pričati o mladosti, zaboravljajući ’šta je bilo posle’? Setiti se ljudi, kakvi su onda bili? Pre nego su počeli da se stide svojih ludih godina i budalaština koje su činili? Pre nego su odrasli...

O blogovanju

Zašto ljudi pišu blog?

Razni su razlozi u pitanju, ali ono što je zajedničko svima je potreba za egzibicionizmom. Pogotovo kada je u pitanju ’lični’ blog, kakav je moj, gde pred masu nepoznatih ljudi, iznosite svoju intimu i delite sa njima trenutke svog života, a čitaoci dalje, sami prosuđuju, da li je to vredno njihovog interesovanja.

Vrlo slično rijalitiju, ruku na srce.*

Ostalo je marketing.

Kako sam počela da pišem blog?

Čitulja za Hogara

15.07.2015. godine

Kakva su, bre ovo, crna vremena došla?!

„Zašto tražiti alternative klasičnom bezglutenskom, /valjda/, brašnu?“, pitanje je iz jednog posta. Pročitam i momentalno padam u nesvest! Dođe mi odmah da ostavim komentar:

„A koji smo kurac, da izvinite, tražili alternative običnom brašnu, onom sa glutenima?! Šta je njemu, pa, falilo?“, al’ se iz pristojnosti suzdržavam. Mogu nekada neku i da prećutim...

Baštovan

Čim je njen dlan zadržao među svojim toplim i velikim šakama tren duže nego je to pristojnost nalagala, znala je da će biti nekog sranja. Zato joj je bilo potpuno logično, kada je nakon par rečenica, iste te šake prislonio na njenu kosu i prinevši njeno lice sebi, poljubio je u obraz.

Još pet rečenica i dva osmeha, već je njegova ruka bila na  golom ramenu, pažljivo navlačeći na njega skliznuti dekolte njene bluze.

"Gitanes"

To nikako nije smelo da se desi. Ta prilika se nije smela prokockati.

Preko majčinih prijatelja iz detinjstva, dokop’o se Francuske. Pazili su ga obezbedivši mu krov nad glavom i posao. Čak se, jedno veče, pojavila i dobrodržeća usedelica kojoj se, na prvi pogled, jako dopao pa mu je predložila brak: On će dobiti francuske papire, a ona njegove snažne podlaktice na svojim, već opuštenim i mlitavim, bedrima. 

Pušio je „Žitan“ zamišljajući da je Belmondo i od prve zarađene love kupio masivan ručni sat. Pred njim je bio život kakav je priželjkivao.

Doručak

Dugo je, nakon njegovog odlaska, ostala zgrčenih i zagrljenih kolena. Toliko je bila zaokupljena sopstvenim mislima, da se čak nije mašila za cigaretu. Sedela je potpuno nepomična, zagledana u jednu tačku slažući deo po deo, svakog i najsitnijeg kadra čitave te, dramski savršeno odigrane scene, prepune neočekivanih ali predviđenih detalja:

"Revizor", al' nisam Gogolj

Dobro je što juče ne odoh na predavanje Državnog Revizora.

Imala sam ideju da mu postavim par pitanja vezanih za Zapisnik njegove firme, pisan protiv mog penzijskog fonda. Jer ljuta sam zbog toga, ima već dve godine dana. Besna sam što niko nije odgovorio na taj, jebeni, "Zapisnik DRI" , zbog koga sada grcamo. I zaposleni u fondu, a i korisnici njegovih usluga.

Pošto sam ja niko i ništa u mom preduzeću, naravno da nemam priliku da sretnem Revizora. Jesam par puta ostavljala komentare sa pitanjima kojekuda po netu, al' uglavnom nisam bila objavljivana.

On

Skupljam ga kao rasute misli

U ogledalima

bočicama parfema, pomadama

U Tragovima njegovih zakasnelih dodira.

Tkam ga nasumice

Potpuno nevična i nevešta u

tim Božijim rukotvorinama

Sačinjenim od mesa mu i oklopa.

Otrežnjujuće svesna

zaludnosti lepih reči i snova

Puštam se i dozvoljavam da ga maštam

Ne bi’ li ga za sebe iskrojila.

Photo by Alex.