26.05.2014.

Gola kuvarica



















E, meni stvarno malo fali, da mi jezik proradi!! Bolje bi mi bilo da se po ovom netu prestanem muvati!  Kako na koji post, komentar il’ objavu, bilo gde, naletim, tako mene jezik zasvrbi i odmah bi mogla nešto lanuti! Tj. objaviti! Pa, ne mogu svaki dan postove, na blogu,  pisati?! I pod drvetom visiti?!
Jes’ da nema ništa lepše, pogotovo po ovoj omorini, nego u ’ladu debelom leškariti! Kako ja volim da kažem, slamku grickati...
Legneš, busen pod glavu staviš... Šešir preko čela namakneš, bos se izuješ.
Golim tabanom, još hladnu i nezagrejanu od sene gustog granja, travu maziš. Taban ti vreo i usijan od mnogogodišnjeg  hodanja. Umoran od visokih potpetica, od šetnje po parkovima, od plesova... Zgrčen od gasa i kvačila.
Samo ga u skoro vlažnu travu, sakriješ.I maštanju, sanjarenju, dokolici, lenstvovanju i puštanju svih čula na pašu, se predaješ...
Ali, ne mogu po cele dane samo pričati! Treba nešto po kući poraditi?! Peglati, zašiti, oprati, zaliti, prašinu brisati, kuvati... Tačnije, kuvanje je to što me, opet, pod drvo, u hlad, dovelo! I jezik, koji se teško da razvezati, razvezalo! Jer je naš drug Bane neku opscenu i lascivnu sliku podelio?!

Na slici je  brineta, koja je obučena poput kuvarice u mojoj priči posvećenoj onom, famoznom, danu ljubavi, koji mi i ’oćemo i nećemo da slavimo?! Kada smo zaljubljeni onda nam taj praznik valja, a kada smo napušteni i zapušteni, onda ga pljujemo i trulom kapitalizmu, tj. Amerima  ga pripisujemo!!
No, o kuvarici počesmo...
Pred njom je, na radnoj kuhinjskoj ploči, staklena vangla, ( Što jeste malo upitno u celoj stvari, jer prave domaćice retko mese od 300 gr. brašna, koliko cenim da u tu njenu činiju može stati? Pravima treba ona metalna, teget vangla iz ’60-ih prošlog veka, na bele tufne, u kojoj se lepo možeš razmahati! ), sa zamešenim, rekla bih, kiselim testom, od koga će posle dva sata kišnjenja i premesivanja, neke lepe kiflice, mekike, a možda i krofne, nastati i zamirisati!
Ženama bi se taj recept, scenografija, sudopera i kuhinjska atmosfera, možda i dopala, da je kuvarica sa slike, pristojno, kako ženi - domaćici i priliči, obučena?!
Ova je, molim vas lepo, de fakto, gola?!  
Ako ne računamo končić-tange i kecelju koja sve „kritične“ delove za pošpricati vrelim uljem, pokriva?! Raspustila kosu, nokte izmanikirala i pred objektiv se naguzila?! Naravno, ceo publikum misli da se tako ne može kuvati?!
Ja već u komentaru napisah da je: „ Mnogo bolje u trenerici i patofnama“  kuhinjske poslove obavljati.
Očito velika većina žena misli da je trenerica muškarcima zavodljiva  jer ih masovno tako obučene vidjam?!
Manje - više što se po kući tako ležerno i opušteno odevaju?!

„Ma, bole me briga šta on misli?! Važno je da mene nigde ne žulja!“

Nego ih i po ulicama srećem! Na pijacama, frizerskim salonima, žurkama po centru grada, parkovima...
Sve se ja slažem sa vama!  
Emancipacija, progres, obaveze, zapošljavanje, majčinstvo... Gomila stvari je na našim ledjima!
Od zaradi platu, do briši sline bolesnima!

Ali smo, drage moje, u svemu tome zalutale! Malo smo se pogubile i preterano opustile!
Zaboravile smo da muškarcima, uvek i zauvek, to je alfa i omega, zavodljive moramo ostati!
Jer, znate i same u kom zecu leži grm i kako jedino njihovu, nepodeljenu, a ceo im život dečije rasutu, pažnju zadržati?! Dovoljno ste već mudre da dobro znate koje je to dugme u njihovom umu, koje redovno morate bockati!
Da ja ne bih sada filozofirala i davila, sve se svodi na golotinju i dobro kuvanje! 

Na jela i dela! Znate vi na šta ja mislim...

Pod hitno ženstvenost, haljine, suknje i boravak u kući (kad je god prilika za to) samo u donjem vešu, na velika vrata, uvesti!
Evo, i vrućine su napokon počele, tako da izgovor dobar imate! Moramo ih,  zalutale kao i mi, nesigurne u muškost im i seksipil, spasiti i na pravi put vratiti! Jer ćemo ih, jedan dan, nepovratno izgubiti!
Posle će nam žao biti...

Sve žene znaju, ko je, u stvari jači pol, samo o tome neće da pričaju... Retki su muškarci koji sami ili sa decom, mogu godinama živeti. A žena tak’ih na svakom ćošku... To već sve govori o snazi.

Jebi ga, onda mi moramo prve i početi! Mi moramo za njih i za nas, bitku za spas ženstvenosti i muževnosti, voditi! Muški se, kanda, nikada neće setiti i prvi krenuti!
A i priznajte, aduti su svi samo u našim rukama...
Oni su davno razoružani ekonomskom krizom, ratovima, politikom i lošim fudbalskim nam reprezentacijama... Ni u vojsku im više, da k'o ljudi idu, ne daju?!

Znam jednu tužnu priču o ženama...

Bi to pre, sigurno, desetak godina. Nešto pre osam ujutro... Vozim se prema poslu, i na pumpu, „malu pečurku“ preko puta kasarne na Futoškoj, svratim. Stanem, izlazim iz auta, rezervoar otključavam...
Njih dvojica, momci srednjih godina u onoj malo kućici krcatoj svega i svačega, sede i nešto dumaju.
Stojim laktom na auto naslonjena i čekam da razgovor završe i da me posluže.
Posle minut, jedan od njih ustaje, sa širokim osmehom prema meni kreće i „Dobro jutro!“ mi zaželi!

I ja upitni osmeh licem raširim...

„O čemu se radi?“, priupitam.

„Znate, kolega i ja, od rano jutros imamo jednu zanimaciju...“

„Jel’! Kakvu?!“, i dalje se smešim.

„Žene u suknjama prebrojavamo! Od jutros nešto žene na benzin navalile... Primetimo da su sve u pantalonama i rešimo da to ispitamo! E, baš da vidimo da l’ će neka u suknji naleteti?! Teška muka, ali vi ste prva!“

Nije mi više, ni jeftinije benzina natočio, ali mi je ovu priču ostavio. Da me godinama već, muči i progoni...



photo credit: www.opusteno.rs