08.12.2014.

Bezočni


Ponedeljak, tri dana posle plate. 
Dan bez ijedne iluzije. Dan ogoljen i realan. Baš ničeg lepog u njemu. Da se za neku slamku utehe uhvatite?! Da bahate ljude oko sebe osvestite! Il’ da ih, bar, ne sretnete?



Bezočan! Prava reč za sve što čuh i videh danas. Slutim da je namenjena onima što pored živih i zdravih očiju u glavi, ništa pod milim Bogom, ne vide?! Ni sebe, ni druge?!

Nego kao uspaničeni slepci, udarajući gde stignu i gazeći preko svega, jure u susret svojim ambicijama i juče pomenutom – novcu! Kao da će im on, sve što im fali, kupiti ili dati?!

Neka, do nedavno, čak prijatna i lepuškasta lica, sedanjem u fotelju u bezizražajne maske se pretvoriše! Grčevito se držeći rukohvata na tim povlašćenim stolicama, zastrašeni teorijama zavere ili eventualnim buntom nekih već ofucanih i umornih službenika, svojih bednih podanika, u grotesku se uobličiše - Čovek srastao u svoje zvanje! Sav se u funkciju pretvorio! Ne daj Bože da ga neko iz te simbioze nasilno otrgne?! I natera ga da ponovo bude samo Čovek!

„Da Bog da im’o, pa nem’o!“, ravna im smrti kletva. Kao da sa njom ležu i ustaju.

Gledam ih i ne mogu da verujem?!

„Kada ste već toliko moćni, što malog čoveka nikada za zdravlje ne pitate?! Ako su već žezla, a jesu, u vašim rukama, što nikada nikome ne pomognete?! Što se nekome u nevolji ne pronađete?! Što se na ljude, čijim slabostima aždaje nedostajućeg samopouzdanja svakodnevno hranite, nekada ne osvrnete? O nekoj muci ih zapitate?“

Bez očiju ostali...