20.09.2014.

Protiv uroka



Dani kao što je ovaj imaju svoje specifičnosti. Toliko se već ravnomerno, dosadnim ritmom, ponavljaju poslednjih godina mog života, da mi već na jetru idu!

Sve je, naizgled, normalno. Danima pre jutros, sve je prijatno. Sunce sija, slušam muziku vozeći se na posao, razvlačeći žvaku po ustima kao neka klinka;  Mažem usta ružem na semaforu, vozim po gradu mnogo brže od 50,  čim ugledam brisani, prazan prostor onog našeg lepog, vojvodjanskog bulevara, koji je prostran k’o ova moja depresivna ravnica pa se za dobru i lepu vožnju, ubio!  Dok vozim, pevušim često, kada čitač cedeova naleti na neku koja mi je baš gotivna!

Pevušenje je bila moja stara navika, od koje me odučio život sa muzičarima, kažu „apsolutnog sluha“ (Jer, ja ga nisam merila?!), koji su moje pevanje vazda kritikovali. Pokojni moj Medan, Bog mu dušu prosti, jedan dan me posadio pred crno bele-dirke i naterao me da intoniram glasom ono što on svira.

„Kevo, savršeno dobro čuješ, ali ne umeš da reprodukuješ. Treba ti vežba!“

„E, da me ne bi još i vežb’o da pevam?!“, mislim se u sebi. „Nemam baš druga posla do toga?!“

Računam u glavi – bolje mi da se tog pevanja po kući okanem, nego da mi rodjeni muž časove drži?! Da se pred izabranikom svoga srca, brukam?!
Mnogo godina kasnije, moj sin kad’ navrati do kujne pa me uhvati „na delu“ da pevam, ne predlaže nikakve lekove ni terapije. Samo prevrne zeleno-plavo-ljubičaste oči naopako, nasmeje je ironično i kaže „Kevo?!“

Šta ću? Zaćutim. „Pa nije me rodila majka da budem pevaljka!“.

Ne mogu da grešim dušu, moji Medani me nisu često rasplakavali, ali su me od pevanja, mislila sam zauvek, odučili. Tek sada skontah da se ta moja, stara a dobra navika, vratila! Jer pevušenje je vesela i plemenita disciplina koja oslobadja od stresa, relaksira vas i čini život lepšim.
Znači, predhodnih dana čak i pevam. Ćaskam veselo sa kolegama ispred lifta u preduzeću, pokušavajući da vratim stara vremena, jer u ovim novim, niko više ni sa kim ne razgovara?!  Napisala, napokon, moj diplomski rad, lekove za čuku redovno uzimam;  Sutra ujutro idem na trodnevni odmor sa mojim sinom... Sve lepa i pozitivna dešavanja, bez ikakve slutnje na pojavu ovog, današnjeg dana!

Namirišem ga jutros čim sam oči otvorila. Odmah ja njega prepoznam.
„E, dobro si došao! Dugo te već nema kod mene. Već sam se zabrinula!“

Dan bez osmeha. Dan koji je tužan i pre nego kiša počne da pada. Dan u kome sve ružno što sam predhodnih dana čula i videla, pa svojim radovanjem  potisnula i zakopala, počne da se budi, da iz groba ustaje! Počne da me opseda!
Kuvam ručak za koji znam da će biti lošeg ukusa, jer u umu mi sve vri od neprijatnih reči koje sam na poslu čula, od neprijatnog osmeha policajca što mi je kaznu neki dan ispisao, od zajedljivih komentara na društvenim mrežama, od malicioznosti vladara kojima pošteno porez plaćam, a oni mi jebu mamu jer znaju da nemam gde da odem...  Sa tim u glavi ni supu iz kesice ne možete, ko svet, skuvati!
Guram ja njega nekako. Sve ima svoj kraj, nadam se...

„Ma, samo kada bih mogla ovaj dan da ispišem! Tako bi mu došla glave i od sebe ga oterala!“
Da ga „na papir“ stavim, da ga se rešim... Jok, ne ide! Rekoh vam davno da pisanje nije rozen torta, pa da ga naručite.
Tumaram po kući. Obilazim oko tastature kao mačka oko vrele kaše. Nikako da sednem. Ma, ni da probam!  A dan se razmahao, sve je gori. Pomognut kišom, preti da me savlada i slomi.

„Ako danas ne budem pisala, nikada više neću to moći!“, aveti ustale iz groba prizivaju sujeverje.

Bude ono malo paganskog što u meni ima, ono malo što mi je u krvi ostalo. Setim se hodžinih zapisa što se u crvenim kesicama nose i moje nene što glavobolju urocima tumači i molitvom leči.

Sedimo na sećiji. Dve nas - Emina, majka moje majke i ja. U Bosni smo, kojoj se ona, posle mnogo godina vojvodjanskog života, vratila. Na siniji, pred našim kolenima, fildžani i kocke šećera. Ibrik sa kafom je u kraj šporeta, da se ne ’ladi. U rerni burek, malo pre ga je koščatim i umornim rukava, vukla. Pušimo, ne gasimo...
Ista krv u drugo spakovana. Ona u dimijama, na meni farmerice. Ona puši plavo-belu „Zetu“ bez filtera, ja sarajevski „Marlboro“. Ja sam tih godina otkrila „Guči 3“ a ona miriše na belo kukuruzno brašno od koga mi hleb, umešen samo sa vrelom vodom, sedeći, mesi. Kada vanglicu odmakne od sebe, zapahne me njen miris, koji već znam – karamela  mešana sa cimetom. Tako joj mirišu ruke, bluze, marame i šamije što ih na glavi nosi...  A ja ne mogu u svemu tome da uživam. Kopam nervozno po tašni, tražeći tabletu. Glava me boli!

„Ma, ne da Nena svoje dijete! Ti pij kafu, pusti Nenu. Samo žmuri...“

Šapuće kroz bezuba joj usta neke čudne reči, možda arapske... Ne znam.  Umre mi, odnesoše mi je proklete devedesete, a ne stigoh da je pitam.  Osetim joj topao dlan iznad moje kičme, kako se brzo spušta na dole. Pa ga nanovo, na moj potiljak vraća, ne prekidavši da mrmlja tu samo njoj znanu pesmicu ili molitvu... Prepuštam se, verujem i njoj i celom tom ritualu.

„Videla sam ja onu kako te urokljivo gleda! Znala sam ja da će na neki belaj izaći! Ali, ne da Nena uroka na moju unuku! Sad’ će to proći!“







Možda se sa ovim danima mora tako boriti.
Kada više razumom ne možete da ga savladate, probate neku sumanutu, sujevernu metodu, kao što je ova moja današnja. Koja me je ovde, pod Drvo, danas ipak dovela.

„Možda da sednem za pisaći sto u Maksimovu, bivšu „dečiju“ sobu?!  Za tim stolom sam zimus, kao i sada, slušala crkvena zvona kroz otvoren prozor i svoje prve priče, neumorno i bez daha, pisala. Za tim stolom sam sedela kada sam blog napravila. Možda je to mesto talično i pogodno za bajanje protiv uroka?! Ako se tamo ovog dana ne kurtališem, nigde neću!“

Oko tog stola su se mnogo puta koplja lomila. Ja hoću da se taj stari sto izbaci i da ga zameni novi, moderniji, praktičniji, lakši i manji. Fioke su na ovome raspadnute ili se zaglavljuju. Bravica na ormariću odavno ne radi. Izguljen je, izgreban i išaran.
„Ruglo u kući!“, grdim ja. Moj sin ni da čuje. On samo ovaj hoće i ni jedan drugi.

„Ne dolazi u obzir, ja drugi sto ne želim!“

Sada otkrijem zašto je lekovit. To nije sto moga sina, iako ga je on, vodjen svojim čulima, spasio od moga prinudnog iseljavanja. U pitanju je moj  pisaći sto, koji su mi roditelji kupili kada sam krenula u drugo polugodište prvog razreda. Niko srećniji od mene nije bio kada sam ga dobila! Uvek pun mirišljavih gumica, cvetno obojenih svesaka, spomenara i razglednica. Ovo je sto na kome sam sve svoje dnevnike, ljubavna pisma, domaće zadatke i stihove, napisala. Tragovi svih mojih olovaka su na njemu. Sva sam na njemu ispisana... Ima li boljeg mesta za borbu protiv uroka?






photo credit: www.bitno.net; www. purtici.myrealboard.com