Sa Platonom se nikada nisam družila.
Htela sam ja, još kao jako mala devojčica, neki mudrac i filozof biti!
Obzirom da sam knjigu i čitanje,
sticajem sretnih okolnosti, pre nego Dunavac upoznala, mnogo sam obećavala i po
kriterijumima moga Bačkog Novog Sela, imala pred sobom karijeru i perspektivu!
A i vazda sam, stisnustih, tankih,
nikada ženstveno napućenih šestogodišnjih usana, po selu besna hodala!
„Od non do stop“, nadrkana! Što,
priznajte, već sluti na sjajnu, čak politički blistavu, budućnost?!
Bar na našim prostorima...
Pomenuh u jednoj priči, za koju, na
žalost, ni ne znam da li je na blogu objavljena...
(Naime, potpuno sam sludjena. Moje
stare, one „zimske“ priče, koje su mi nekada bile dobre i valjane, sada po sto
puta pretresam i prekrajam, zastrašena sudom mojih novih čitalaca, na vazduh ih
ne puštam! Merim ih i razmeravam, dijagnostikujem slabosti, rešetam... Svaka
koja se provuče kroz to sito, i na blogu, podeljena, osvane, sretna je i
presretna što je bitku sa mnom, blesavom, izborila!)
... Jer ko zna da li je ta priča o
brisanju obraza rukavom nakon nekih odvratno-vlažnih, komšijskih poljubaca,
svetlo „postovanja“ ugledala?! Ko to može znati u onom silnom moru baba i žaba,
koje sam u pričama, svojevremeno, mesila?!
Nije samo to beskrajno i besprizorno
ljubljenje nezaštićenih dečijih obraza, bilo kamen spoticanja medju mojim selom
i mnom?! Nego, u kafanu mi ne daju da udjem?!
Bitno da me po ceo Božiji dan za tvrde
kao kamen obraze, bezuspešno, štipate?! Pošto ja znam sve odgovore na vaša
naivna, često pripita, pitanja, koja mi, onako, sa visine, postavljate, jezikom
začudjeno cokćete:
„Kanda će ova mala na ćaću i na dedu
biti?!“ (Jer dvojica pomenutih, su kao, pametni tj. pismeni, bili!) Bitno da
pola metra duboke, seoske, brašnjave prašine, u kojoj moje crvene cipelice
postaju gumeni opanci, ne možete da me oslobodite, a kod Sredoja mi
zabranjujete?!
Uf! Kad' se samo toga setim?! Moj
pomenuti deda, Božo Milošević (iz sela Rilja, kod Nevesinja), sedi za stolom sa
još trojicom, kod Sredoja u kafani! Prekrstio nogu preko noge, pijucka neki
alkohol...
Briga mene što on pije! Na to ja pet
para ne dajem! Nego, kroz poluzatvorene oči, na cigaršpic, cigaru puši! Ja, kao
otpadnik, napolju, pred vratima kafane, na klupici sedim!
Besno klatim nogama, u čistim
cipelicama, jer me deda na biciklu, dovez'o...
Sok od pomorandže u braon flašici i ja
pijuckam... Željno i zavidno ga posmatram. Već odavno, ko zna kakvim gnevom,
izgriženi kraj muštikle ustima prinosi. Nežno ga, kao poljubac, medju usne
smesti. Polako zažmuri. Tek tada počinje duboki udah, dovoljno velik da po
bisernu školjku zaronite i iz mora je izbacite! Po
trajanju žara na vrhu njegove cigarete, koji blješti u sumraku kafane, merim
koliko strasno taj vreli, neisfiltrirani, opojni dim u sebe uvlači. Otvara
kapke, i počinje da ga kroz nozdrve ispušta! Istovremeno, on i reči neke lenjo izgovara,
pa izobličeni kolutovi sagovorniku u lice idu! A sav taj dim oko dedinog lica
zavodljivo pleše, ne želeći od njega da se rastane.
„Valjda ću i ja jednom porasti, pa ću,
ne samo u kafanu ići, nego ću i pušiti!“ Duvan zauvek, ropski, kao za ceo život
kupljena gejša, voleti! I do groba odana mu biti!
One koje jednom volim, ni za šta ne
prodajem! Niti pred bilo kakvim ucenama i zabranama, posustajem! Svoj „hetero“,
po cenu života, ne dam! Izvinite, muška šaka je muška šaka!
Ja nisam ni „homo“, ni „bi“... A i malo
mi kasno da menjam stranu! Ovih dana, pogotovo pojavom one bradate žene ( Koja
i nije neki kuriozitet, jer je, kažu, muško, za razliku od nas pravih,
pravcatih žena, koje bi joj posle dva meseca bez depilacije, i te kakva
konkurencija bile!), sve vri od tih tema...
Parade, ponosi, boce, rupice... Moram i
ja toj čorbi nešto da dodam! Netom pre sedoh, Platon mi na um pade! Kažem vam,
uprkos svim dečijim maštanjima, nikada ga nisam čitala, niti sam filozof
postala.
Nego je moj sin sa njime neke tikve
sadio, pa mi je jedne prilike, priču koje se setih danas, ispričao:
Muško i žensko su nekada bili jedno!
Jedno biće, jedno telo. Osilili su se, i moćniji nego što treba, postali!
Zevs ljut i besan, Apolona sa mačem
pošalje da ih na dvoje podeli! Kao što znate, ovaj to fantastično i estetski
skladno, odradi! Tako smo različiti, a savršeno se uklapamo!
Prokle nas na večito traganje za našom
polovinom, koje ste, manje-više sami već iskusili kao vratolomno i besomučno,
uz upozorenje za koje niko, očito, više ne mari! Opomenu, za koju ne znam da li
ju je Platon napisao, ili je moj sin, izmaštanu, dodao:
„Kada se od obesti i zla ponovo
nadujete, svaku polu ću još jednom cepati, na četvrtine ću vas podeliti! Pa se
onda, majku vam vašu, po svetu, tražite! Niste bolje ni zaslužili“
Dobrano smo u zlu zaglibili. Homo
postali. A Apolona ni od korova... Da to, kao onomad, svojski odradi!
photo credit: www.babelio.com
.jpg)
.jpg)
