Intimna priča

Baš sam se obezobrazila!

Opustila i raspustila! Kao da sam raspuštenica a ne udovica?!

E, kad’ smo kod „raspuštenica“!

Da li ste nekada mislili o toj reči? Govorite je često. Pominjete tim imenom komšinice, koleginice, školske drugarice, prodavačice sa pijace...

Prevrćete tu reč preko jezika, ne misleći o tome koliko je ružna i uvredljiva?!

*Da se čovek bezbroj puta zapita, koji je bre bio taj što je te reči prvi kovao i smišljao? Neki Vuk ili Dositej? Nije. U to vreme nije bilo te društvene pojave...

Neki kasniji, posle drugog rata?! Kada su se žene, napokon, drznule ( Ili možda teško ojadile?) da se na taj korak usude! Da se odreknu onoga čije su ime uzele i decu mu rodile! Da prestanu njegov ’leb da jedu, a da se same za sebe pobrinu! ( Lektori, izvinjavam se. Ovo „a“ nije slučajno. Namerno tu stoji ne bi li „njegov ’leb“ i brigu o samoj sebi, uslovilo! Ne vezalo kao „i“. Jer kada se razvodite, veze pucaju.)

Vi znate da ja žene ne marim puno. Vrlo često ih kritikujem, čak osudjujem, što je vrlo drsko i neprijatno od mene. Mnogo toga što su poradile na sebi, grdno im zameram! Nikako u toj borbi za „ravnopravnost“ polova, nisu smele ubiti ženstvenost!

(Ne znam kako vi, ali ja sam se ravnopravna rodila i ostala uskraćena za učešće u toj, ničim izazvanoj, mučnoj bici?)

Nego su udarajući na muževnost drvljem, kamenjem, mini suknjama, pantalonama i obaveznim, zapošljavanjem od 7 do 3, nešto promašile?! Umesto gadnih strana muškoga roda – siledžijstva, bahatog i arogantnog ponašanja prema ženama, kukavičluka, tvrdičluka i svih ostalih muških sranja, žene ubiše ženstvenost?! I to u samoj njenoj suštini!

Ma, mnogo im zameram...

Ali tog što je tu reč prvi u srpski jezik doneo, na Krst bi’  razapela!! Tog  ( Jer mora biti neko muško djubre!) što je prvi preko jezika te slogove ispev’o:

„Ra-spu-šte-ni-ca“

Britvom bih mu jezik odsekla!! Djubre pogano! Kako neku drugu, mekšu i nežniju reč nije smislio?! Kako je za nas udovice ovako lepo skovao? Naše „Udovica“ se prosto niz jezik nežno sliva, sve ožalošćeno i u crno zavijeno! Sve vam dodje žao kada vam se tako predstavimo?!

Što smo mi, koje smo spomenike svojima pravile, vrednije od ovih što su se same svog zlotvora, manjeg ili većeg, rešile?! Pa, da im je valjalo,ne bi se razvodile? Od dobroga niko nije pobegao?

Što, bre, njima to ružno ime?

Raspuštenica...  Znate kada ono stari svet kaže: „Raspuštena banda...“

Tu nema nikakvoga reda. To je žena bez smisla i cilja pred sobom. Nit je možeš krotiti, nit je možeš voleti! Prosto, otpala je iz društva, uvek potencijalna pretnja za tudje muževe, za ljubavnike svojih prijateljica... Zavodnica šefova i direktora, žena „lakšeg“ morala, kojim eventualno može da prehrani svoju decu. A pobrine se i za sebe.

Raspuštenica?!

E, nema ružnije reči u našem jeziku?! Dok ne smisle nešto bolje, molim da usvojimo termin „razvedena žena“! Da ovu ružnu reč više nikada ne izgovorimo! Da važemo šta mislimo...

Unapred hvala.

Tako sam se ja, ima to već jedno osam meseci, raspustila! Zlo i naopako?! Ja zaista ne znam kako i zašto se to dogodilo? (Ovog trena mi je sinuo naslov ovog posta! Imam ga!)

Niti od čega je sve počelo?

Da li od one moje neuspešne  „revolucije“ u Fondu za penzijsko? Da li od činjenice da sam se tada, u decembru prošle godine, prvi put posle mnogo, mnogo leta, ali opet isto kao pre, nesrećno zaljubila?

Bilo je divno saznati da još možeš da čezneš i da boliš!

Možda zbog činjenice da sam za dva zimska meseca, potpuno sama, tj. sa vrlo malo pomoći od strane drugih, pojela puno bure kiselog kupusa?!  Bure jeste malo, ali je ipak, bure!

Taj silni vitamin C, u svim varijacajama na zadatu temu: Sarmama, podvarcima, krpicama sa kupusom i musakama, nešto je, možda, u meni pobrk’o? Jer dnevno sam gubila po kilogram težine?! Bez ikakve dijete ili vežbanja! Na svoje oči sam se topila!

Mnoge važne odluke sam zimus donela:  O tome da ću se mnogo više smejati, mnogo manje ljutiti, uvek biti ljubazna i raditi sve ono što sam godinama, tog moga sada, prošlog, života, odlagala i preskakala: Pričati sa nepoznatim ljudima na ulici, podići otpadak i baciti ga u kantu, uvek stajati pred pešačkim prelazom, strpljivo bez rzanja po gasu... Uprkos svim neljubaznim medicinskim sestrama ili bankarskim službenicama, uvek biti nasmejana i „gasiti“ vatre, koje sam ranije, vodjena glupošću, lakomo palila. Uživati u svakom danu ostatka moga života, pratiti znakove koje mi neko, a znamo i ko, ostavlja... Stalno i samo misliti o ljubavi, ma kakva ona bila!

Mnogo sam se promenila. U stvari, samo sa se samoj sebi, onoj negdašnjoj  Snežani, veseloj i radosnoj dvadesetogodišnjakinji, vratila. Mene je moja majka, kada razmislim, ovakvu i rodila. I takva i mreti moram. Samo sam predhodnih dvadeset godina bila zabavljena drugima, njihove muke mučila, sa njima se saživljavala... Imala sto briga i problema.

Imam ih i sada, ali na njih raspušteno, sa visine gledam. Ni pet para na njih više ne dajem! Kažem vam, bezobrazna i bahata do zla Boga! (Izvinjavam se Draganu. On ne voli ovaj oksimoron – Bog i zlo zajedno. Izvinjavam se i drugima, ali ja protiv sebe i svog jezika, niti mogu, niti hoću.)

Moj sin kaže da mi je sve to od novostečene slobode, koju mi je on odlaskom u svoj život, obezbedio.

„Prosto, slobodna si, nemaš više obaveza! Ponovo živiš kao devojka!“

* Umesto da patim za svojim detetom kao svaka, normalna, majka?! Da bolujem od sindroma „napuštenog gnezda“ i očajavam?! Ne! Ja se raspuštam?!

Moje drugarice kažu da je to klimaks! Ne znam ništa o tome, ali ako je to – to, žao mi što pre ne udjoh u njega?! Pošto ja kod doktora idem samo kada me velika nužda natera, nikada neću ustanoviti da li je to tačna dijagnoza moga stanja?! Klimaks? Možda... Ja sebi i dalje izgledam k’o normalna žena. I sve funkcije su mi očuvane!

Nego ima tu jedna druga, važna stvar! A odnosi se na gornje...

Nikada nisam volela da se fotografišem. Sve mi radite samo me nemojte „slikati“ ! Toga se užasavam od ranog detinjstva!

Na većini retkih crno-belih iz tog vremena, ja sam uvek, da izvinite, nadrkana! (Ja sam, naravno, ona u sredini na fotki što je u vrhu posta!)

„Ama, nemojte da me slikate!“

Ceo moj život nema mnogo foto uspomena! Jer ja od foto-aparata bežim kao djavo od Krsta! Ne zato što mislim da mi uzima dušu, nego jednostavno, nisam fotogenična! Jednom kada budem u posebno dobrom fazonu, podeliću vam neke fotke u prilog dokazu te moje tvrdnje – gadna kao lopov! Samo mama da me voli!

Jedna fotka iz prvog razreda, sa protezom i „socijalnim“ ramom mojih dečijih naočara,  ni slutila nije da ću ja ipak, nekako, solidna žena ispasti!

Niko nikada nije mogao pomisliti da ću se ja jednom, sa radošću, fotografisati?!  Da ću podleći bolesti svakodnevnog  "foto sešna" sa devojkama u kancelariji i deljenju moga lica na društvenim mrežama! Gde može ceo svet da me vidi?

Ni ja sama nikada slutila nisam da ću danas, na ovaj dan, prelomiti! Usuditi se i drznuti!

Sporne fotografije, koje sam namerena danas sa vama podeliti, nastale su pre nekoliko dana. Opet, kao i mnoge pre,  u mojoj kancelariji. U fotelji, ispred radnog stola. Mislim da se čak i onaj zloslutni znak „Zabranjeno pušenje“, opet vidi. Samo ovaj put, bez dres koda, na koji nas obavezuje moj omiljeni pravilnik Fonda „O oblačenju i svlačenju“. U sred Direkcije Fonda, koji je kao što vam rekoh, čak i buve dobio, ja pravim svoju ličnu istoriju?!

Kancelarija je zaključana. Jer mi probamo stvari koje smo taj dan kupile, u šetnji za vreme pauze. Ja sam na redu. Skidam haljinu, oblačim taj beli kombinezon jer kupila sam ga „na slepo“, bez probanja. Obradovana što sam napokon uspela da pronadjem taj odevni predmet, koji, izgleda, nikome više ne treba. Žene su prestale da ih nose ispod haljina, valjda u vreme kada je započela ona pomenuta bitka polova.

Istog trena moja koleginica me samo blago gurne prema fotelji:

„Sedi. Moram da te slikam!“

Fotke su mutne i tenički nikakve, ali... To su najlepše  fotografije u mom životu. Kada budem imala novac, platiću da mi jednu od njih oslikaju uljem, na platnu.  Želim da uz moje priče, ostane i ona... Želim da takva ostanem zauvek. Da me samo takvu pamte.

Danima se već lomim da li je prilično i pristojno pokazati ih javno? Da li ću ostati u granicama dobrog ukusa? Da li ću ostati udovica, ili ću postati raspuštenica?

Uostalom, pod moje Drvo svraćaju moji prijatelji, koji će moju tajnu sačuvati! Jer ove fotke ostaju samo na postu... U poverenju.

Videće ih samo oni koji ovu priču do kraja pročitaju. ( fotografija )

A oni su mi sigurno, naklonjeni.