"Kafanski" post

18.00 h.






Najviše volim ove kafanske postove, koji nisu takvi jer su, ne daj Bože, veseli il' pijani, nego su samo u kafani nastali! Ne u "Word"-u, k'o sve normalne priče, kucani, pa lepljeni, nego direktno u ovu belu masu praznoga posta, unošeni.

Rođeni na kariranoj postelji moga bircuza, u kome posle radnog (ne)vremena, navratim da popijem kafu, pre nego umorne kapke pred šoferšajbnu sklopim.
"Daj da nešto crno srknem, ako hoću do kuće u jednom komadu, da stignem!"

U ovu kafanu sam, osim visokih potpetica, ženskih žurki i bunde, premijerno i laptop, izvela!  Za borbu protiv kafanskog kiča, od mene sasvim dovoljno. Pa još u njoj i poneku priču otkuckala. I tako biblioteku iz čuvenog vica, u rakijsku atmosferu, unela.

Mali li je moj doprinos kulturi?!

Al' nisam o kafani htela da vam pričam. 

Htela sam malo o čitaocima. U svem' ovom mom kratkom "Žitiju po blogu", još sam zelena i neiskusna.

Al' ono malo dete skriveno u meni, upakovano u telo odrasle i odgovorne žene, za to ne mari?!  Onaj nestašni deo mene što se učiteljici iza leđa, prkosno, isplaženog jezika, bekelji!? Imam i ja pravo o čitaocima, sigurno malobrojnim, ali mojima, premišljati i po vrstama ih deliti:

Prvi su moji prijatelji koji me čitaju, vrlo retko išta javno, na bilo kojoj mreži, komentarišu, ali mi uz kafu, sa osmehom saopštavaju:

"Ma idi bre, beži tamo! Počeo sam kao ti da govorim! Da te tvoje glagolske, čudnovate i šašave, oblike koristim?!

Ili: "Sneki, ne mogu da verujem da sve ove godine, te reči u tebi čuče i čekaju!"

Moji poznanici, kolege sa fakulteta koji me prijatno iznenade, kada mi u prolazu, žureći na kolokvijum, dobace:

"Čitam te! Dobra si!", sa podignutim palcem u vazduh, usijan od studentske treme.

"Posebna mi je čast i zadovoljstvo, što me vršnjaci moga sina čitaju!", obraz mi se malo zarumeni...

Još uvek nepoznati, ali prijatni i blagonakloni, virtualni prijatelji sa društvenih mreža, koji osmehe ili razumevanje sa mnom, podele pod postom! Prosto, vole pod Drvo i oni da navrate. Ima li šta lepše od ležuckanja na travi, pod gustom krošnjom, leškareći?! I maštajući.

Za sam kraj, oprostite, moji miljenici! Za sada najbrojniji.

Tajanstveni, ali redovni posetioci mojih priča, sa nekih dalekih kontinenata, koji ni reči od sebe ne daju... Ćute uvek. Kleštima im ne mo''š ni slova sa jezika isčupati. Ničim svoje prisustvo neće da odaju.Samo dodju, pročitaju sve reči koje sam toga dana iznedrila, nadam se, u bezbednom hladu pod zelenim lišćem moga veštačkog drveta, nauživaju, i odu. Nalik nepoznatim udvaračima što nam topla i zavodljiva pisma na pragu ostavljaju. Papiruse prepune divnih i nežnih stihova, koji ni lik nit' ime imaju.
Pa vas onda neprekidno golicaju: "Ma, čim te ne mrzi da mi na prag, kradom, dolaziš, da neopaženo od komšija, lepe reči papirne, pokloniš... Hoćeš da me, škakljivu, probudiš i rasaniš!"

Nagoneći vas da o njihovoj suptilnosti mislite, od kako ujutro oči otvorite. Ali vam za rukom nikako ne polazi, da im neki odraz nacrtate... Samo vam je milo što ih imate.
Pokloni su uvek pokloni, i nikada im u "zube" ne gledajte!

Uvek im se, kao ja, radujte i sa osmehom ih dočekujte!



photo credit: http://os-jsizgorica-si.skole.hr/