26. 4. 2014.

Gitara




17.38 h.
















Što ti je živ čovek? Čudo?!

Još pre neki dan sam muze naokolo na’vatavala, jadala se i kukala, puštala besomučno Balaševića i oko sebe se osvrtala, ne bi’ li nekako reči u sebe, i sebe u reči ponovo preobličila?!
A danas se luda probudim. Sa pundravcima u dupetu, koji na tastaturi svoju nemilu igru sa mnom, završavaju! Samo bi pisala!

Naravno, kao svakog pravog i čestitog studenta, opet me savest jede što mi na hardu stoji započet tekst završnog rada na Visokoj tehničkoj školi u Novome Sadu, koji je u fazi kišeljenja tek na uvodu, a treba mi više nego išta jer me samo ta diploma može spasiti, kao pametnoga potvrditi i koji dinar više, ako se zvezde poklope, mesečno doneti!

Jok!!
Može savest na trepavice da se nasadi, ja o kafani pisati moram!

Moji stari čitaoci sa Fejsa već znaju koliko je kafana važna institucija u mome životu! Alkohol ne marim, ali muziku i veselje, volim.
Moji novi prijatelji (sa pravom ću ih tako zvati, jer rečima se prijateljimo), koji mnoge stare priče još nisu pročitali, sigurno će iz prve, tu moju sramnu ljubav prema zadimljenim, mračnim, pijanim i kariranim prostorima, oprostiti i razumeti!

Čim prijatne reči na prvu razmenjujemo, znači da i ljubavi slične delimo?! Kafanoljupci se na prvu prepoznaju!
Nemojte na prvu i da se prevarite! Nisam ja nikakav kafanski čovek!
U stvari, ako ćemo pravo, ja u kafanu jako retko idem!

Toliko je volim, da je odlažem kao retke i dragocene ljubavnike... Znate one što želite samo jednom godišnje?! Samo ponekada, u sred žarkog jula, na njih pomislite i rešite da taj, celogodišnjim radom, trudom  i odricanjem zasluženi, visokokalorični, desert sebi priuštite?!

Kao preskupe torte koje, iz dva razloga, retko pravite.
Ne želite da se na njih, tako preukusne i slasne, navučete a novca da ih sebi često priuštite, nemate?!
Drugo, skoro pa važnije – Da vam taj prelepi ukus na nepcu ne dojadi i u bljutavu naviku se ne pretvori?!
Zato ja u kafanu samo par puta godišnje! 
Ne računam u to odlaske na kafu u „Bicikl“ posle posla, jer po dnevnom svetlu i bez „žive“ muzike, kafana i nije to što jeste, nego se pretvara u ono njeno unuče što mu tepaju i „Kafićem“ ga zovu.


Rešile mi sinoć da izadjemo u grad. Namontirale se najbolje što znamo i umemo.  Izmućenim belancetom,  pola sata pre, malo bore popeglale:

„Ah, u mraku ćemo se valjda nekako provući...“

Ja, kao u „Mir Jam“-u, kišnicu hvatam po kofama, na očigled celog komšiluka koji i ovako misli da sam luda, ne bi li njome lokne, pred izlazak u grad,  „umivala“?! A niti je kišnica, niti moja kosa ono što je nekada bila?! Ali, hajde da maksimum iz sebe izvučemo, da mladjima pokažemo da još uvek vredimo. A i znamo i možemo!

Potom napravile plan gde bi mi to mogle da odemo?

Mesto mora da zadovoljava minimum jedan uslov, a to je da nikako ne smemo biti najstarije u celom bircuzu!
Preskočiću, ovaj put, više od pola noći provedene u gradu.
Izbeći ću reči kao što su „sterilno“, „hladno“, „nepristupačno“, „suzdržano“, „distancirano“, 
„ za išta toplo nezainteresovano“, ne bi li što pre do priče o gos'n Obradu, stigla.

Jer oko njega ima nekih lepših reči...
Negde oko dva ujutro, ogladnimo mi... Ne pamtim ni kada sam se poslednji put u to doba po gradu vrzmala, a pogotovo o mestima koja noću rade ništa ne znam?! Odvedoše me negde. Spolja mi na neku roštiljnicu ličilo. Ili hamburgeriju u kojoj može i da se sedne. Naivno i bezazleno...
Sve jarko osvetljeno, sa tihom muzikom iz skrivenih zvučnika.
Sednemo u ugao, tačno naspram velikog stola za kojim sede četvorica nasmejanih muškaraca.  
Pred njima su prazni tanjiri i gomila čaša za „belo“ sa visokim nožicama. Trojica su mladji, blizu četrdesetim. Što bi rekli, u najboljim godinama! A četvrti, po gromkom glasu slutiš, vodja cele te parade, tačno neutvrdjenog broja godina. Sedamdeset sigurno...  
Jer sam matematički prebrojala neke detalje iz kasnijih dešavanja.

On stoji, i svim prisutnima, mimo svog stola, sa čašom u ruci,  govore drži:

O lepim ženama, o svojim unucima, o crnogorskim i hercegovačkim krvnim lozama, o srpskim rodovima i svojim zetovima. Trojicu svojih saputnika za stolom sinovima zove, pa im okolo mlade za udaju traži! Hvali ih, pa kudi, sve vreme nazdravljajući! Bučan, nasmejan i radostan, a kulturan, pristojan i nenametljiv stari kafanoljubac  i veseljak!

Odjednom svi prisutni sa njime razgovaraju.  Šale se, oko prezimena se raspravljaju, nešto ironično, ali ne jetko, dobacuju...

Nagnem se i na uvo joj kažem:

„Pa ovo je, u stvari kafana! Vidi kako je samo toplo i prijatno!“

Svi su nasmejani pa se u tom poluzadimljenom vazduhu, koji smehom samo još više trošimo, neka pozitivna vrelina širi po nama...  Odjednom se kao medju prijateljima osećamo. Jer svi smo tu samo sa jednom, iskrenom željom. Da se opustimo i zabavimo.
Nije dugo trebalo, da  Obrad J., kako nam se stari gospodin predstavio, jednog od svojih „sinova“ potera da mu u kuću ode, kod Babe ga opravda i gitaru mu donese.

„Nećete valjda, gos’n Obrade, još da nam i pevate?“

Pitam ga sa osmehom i mislim kako je lepo biti vitalni starac, u farmericama i crnom kožnom prsluku, koji tri puta brže od mene sa stolice ustaje! Priča mi o tome koliko dugo godina već voli svoju Babu, o Sremu gde se rodio, o tome zašto današnji muškarci ne prilaze ženama... O mojim prezimenima me propituje i spram njih mi osobine nove dodaje:

„Švapske krvi tu ima?! Odmah sam je namirisao... Mora da voliš da kuvaš? I zimnicu raznu ostavljaš?“

Ni deset nismo razmenili, stižu i umilne žice, u crnom, očuvanom i vidi se, negovanom, koferu!
Svakome od nas je na uvo poneku odsvirao. Za svakoga neku prikladnu pronašao, i po strofu ili dve, otpevao.
I sjajnu kafanu napravio!
Taman je, ne neukusno bezobrazan ali ni najmanje nevin, bećarac završio, kada se sve u tom, do malo pre uzavrelom, raspevanom i nasmejanom prostoru, u muk i tajac pretvorilo!
Prvo su ušla trojica policajaca u tamno plavim uniformama.  

Odmah su ga grubo sebi pred noge pozvali, prekinuvši ga u pokušaju da gitaru sa ramena skine.

„Odmah ovamo, sa gitarom!“

On se sav zbunio.

„Da, šta gledaš?! Sa gitarom!“

Potom ulaze četvorica ili više njih u maskirnim uniformama. Te sam prvi put u životu videla! Valjda žandarmerija?!
Ako sam ikada uniformu, a jesam ceo život, (jebi ga, to sam od babe nasledila) volela i poštovala, noćas sam se razočarala!
Ili sam prvi put u životu pravog, a ne saobraćajnog, policajca videla?! Onoga što ’ladno, kao u Tišminom romanu, može da bije bilo koga, a da se damar u njemu nijedan ne pomeri? Što mokrim i uvijenim novinama bubrege, na nevidljivo, odbija?!
Mašina od 190 cm. i bar 110 kila, sa izrazom lica razdraženog  pit-bula, naoružan do zuba, ne razlikujući očito naivnog i pripitog veseljaka od uličnog krimosa ili siledžije, starca za mišicu hvata i pred svima ga, kao na streljanje, izvodi napolje.

U meni sve kuva! U ledeno hladnoj tišini koja odjednom vlada, ja kroz zube kletve na račun države, sistema, pravde i uredjenja, sikćem!

„Pa zar vas baš ništa o ljudskosti i toplini u tim vašim školama nisu učili?! Ako ste na instiktima bazirani, kako može da se desi da dobrodušno ne prepoznate i prema njemu se sa poštovanjem ne ponašate? Čemu nepotrebna grubost i sila?! Pa majku mu, ljudi smo?!“

Ali očito nam je muzika, kao i radost, Zakonom o narušavanju javnog reda i mira, zauvek zabranjena?! Ni kafana nikada više biti neće ono što je bila...

Držali su ga napolju desetak minuta. Legitimisali i vakelu držali. Ako uzme ponovo gitaru u ruke, uhapsiće ga i u pritvor odvesti?!
Ulazi sav pokunjen, sa koferom u rukama. Umorno ga na klupu ostavlja. Kaže da nikada u životu sa policijom posla nije imao. Vidim da se potpuno otreznio  i da je sve belo što je popio, uludo bačeno! Reših da mu bar malo veselja vratim:

„Gos’n Obrade, nemojte se sekirati! Očito ste veliki čovek, jer ćete u gradsku legendu ući kao neko koga je, ne jedan il’dva, nego kordon žandara hapsio!“

Dugo smo se posle svemu smejali, prebirajući o tome ko je mogao policiju pozvati... Na rastanku mu poželim da pazi na sebe. Prati nas do vrata, ljubi nam ruke:

„Dokle mi ovaj gore bude dao, gledaću da se veselim!“, pokazuje kažiprstom u tavanicu.

Izlazim na hladan, vetroviti jutarnji vazduh, misleći o svojim muzama i inspiraciji. Osvrnem se slučajno i pogledam tablu sa imenom kafane:
         „Za našu dušu“
Možda...



Нема коментара:

Постави коментар