Akšam

Jebi ga, ipak je danas  25.maj! Nadam se iskreno, da ste se već navikli na, i srodili sa,  mojim „kočijaškim“ dijalektom, koga se, eto, ne mogu nikako rešiti! Sve ja znam o lepom vaspitanju, bontonu, kućnom odgoju... I zaklinjem se ujutro da ću baš taj dan, fina i kulturna postati:

Manje, tj. redje  pušiti, šolje za kafu temeljnije i detaljnije prati...

( Znate onu nevolju sa porculanom, kada se u rupicu sa unutrašnje, bočne strane te lepe šoljice, na mestu gde spolja niče početak nežne i elegantne pozlaćene ručkice, koja će vam tren kasnije neslućeno zadovoljstvo ispijanja crne tečnosti, doneti, zavuče masni soc od kafe?! E, ne možeš ga ni sa čim odatle izbaciti!)

Izbegavati stanja samosažaljenja i neopravdane paranoje, u akšam nikada i nikako spavati!

Svako ko je čitao bilo koju islamsku bajku, priče o Mešinim Dervišima ili Andrićevim Abidagama, Džem sultanima, mahnitim upravnicima zatvora... Al' onako, baš srcem! Ne samo čitao, nego život tih likova živeo, mora da je akšam, kao posebnu pojavu u prirodi, naslutio i negde u sebi, zapamtio!

Isto kao da je negde na udobnoj sećiji, sa nogama pod sobom, iz fildžana smeštenog na mesinganoj tacnici, polako i nežno, srkao... Na žalost mojih ljubljenih pravoslavaca, samo ovi što Kuran propovedaju, ispitivanjem te neobične obmane se detaljno bave i u svojim maštanjima je analiziraju, tako da sam prinudjena da ih kao izvor svojih tvrdnji, navedem! Merak, Himzu Polovinu, sevdah u sevdalinkama opevan?! Pa, kako njih ne pomenuti?!

O čemu se tu, naime, radi?!

Akšam je jedno specijalno, nemerljivo i neizračunljivo vreme, koje se čak teško da i opisati...

Znate ono vreme lenjih senki? Onaj kasni deo dana kada je Sunce, a i svi mi sa njime zajedno, mrtvo umorno... Sve niske stvari osenčene otežalim zracima, nekako dugačke postaju...  A kao prebijene se vuku!

E, tada  akšam krene da vam kapke na oči navlači... Odmah tu negde, na samom njegovom početku, preporučuje se kafu piti! I to ne onu sa mlekom, nego crnu i gorku k’o smrt! Ove nes, mućkalice, instant varijante – nikako! Ni u obzir ne dolaze! Poželjno je, za ove što su kao ja, na „beli“ navučeni, da se iz Bosne, preko Rače, šećer u kocki, ali ne onaj od kristala što se kod nas prodaje, nego od prah-šećera načinjen, nabavi!

Ritual tada može početi.

Šećer i kafa se nikako ne vole! I ne vole da se mešaju! Previše su različiti da bi se ljubili! Crno i belo?! Prosto, ne ide to... Ali kada je ta slatka, tvrda kockica u pitanju, stvari se malo menjaju.

Uzmete je izmedju palca i kažiprsta. Pažljivo je, kao da se plašite, samo na tren i samo jednim njenim ćoškom, u kafu spustite... Onda je medju zube prinesete. Pustite taj obojeni šećer da vam se po jeziku nežno razlije... Tek onda gutljaj kafe srknete!

I blaženo se, u ćošak one sećije, zavalite. Tako ono dvoje različitih, u ljubav spojite...

Cigaru sve vreme, uživajući paralelno, na dva koloseka,  u rukama imate! Akšam već uveliko odmakao, a vi još beskorisno, u kafi uživate! Stalno jedne iste, kao da valcer plešete, pokrete izvodite...  Naizmenično, fildžan i cigaru izmedju usana stavljate.

Noć ga zamenjuje. Na tom njegovom kraju, kada se Mesec već uveliko nebom razlio, najbolje je vreme za ljubav voditi! Ima li šta lepše od ulaska u noć sa nekim dragim telom pored sebe, uz šapate i milovanje?! Ima li šta toplije od smiraja dana na nečijim usnama?!  Vrelije od čvrstog zagrljaja podrške i oslonca?! Strastvenije od krvavog, vučije gladnog, muškog pogleda?!

Alah je to vreme za uživanje, a ne za zaborav, osmislio!  Nalik španskoj fijesti, koju je, verovatno, neki katolički Bog, svojim nesretnicima, namenio!

Ko u to doba spava ima košmare i budi se glave k’o crkveni toranj!! Sanjaju se teški snovi u kojima vas voljeni ostavljaju, rodjeni umiru... Ma, sve crnje od crnjeg! Često se desi da se budite uplakani ili sa jecajima u grlu. Zato se ja uvek zaričem da u akšam neću spavati!

I da ću, već jednom, prestati psovati! Nikada više ime Božije zalud i u lošem kontekstu, spominjati i zazivati! Ali mi za rukom ne polazi.

Uostalom, psovke su sasvim zgodne, i daju se vrlo korisno upotrebiti! Često vrlo jasno, kratko i sažeto pokazuju naše boli, uvrede koje trpimo, bremena koja nosimo, ljubavi koje gubimo...

U moje „jebi ga“ uz današnji datum dodato, stala bi čitava jedna pripovetka. Sva ova Jugo-nostalgija što je poslednjih dana preplavila internet i društvene mreže, do tančina ispričana... Sve slike ove stare, već zaboravljene, geografske mape što nam je po učionicama visila!  Sve note „Hej, Sloveni“, koju smo i mi, bez sluha, besprekorno pevali! I u nju, iskreno, verovali...

„E, neka smo i mi što smo u knjige kao „Jugosloveni“ upisani, svojih pet minuta dobili!“

Cena je krvava, jeziva i blatnjava voda, što nas je sve podavila. Više od dvadeset godina svi ovi ostali su se u grudi busali!  Sa svojim krstovima i zastavama se ponosili! Mi, Jugosloveni, nismo nigde ni živeli, ni postojali... Od devedesetih prošloga veka, kao da smo svi pomrli?

Baš me zanima kako su deca, koja se u svim dnevnicima u osnovnoj i srednjoj školi izjašnjavaše imenom pokojne nam domovine, kada su odrasla i o sebi počela da brinu, pravu i tačnu stranu izabrala?! Kako su izmerili kome treba da se priklone?

Dedi Srbinu, Omami Madjarici, Majkici Hrvatici, Baki Švabici ili Dajdži i Neni, što klanjaju?

Kako su jednu krv odabrali, a ostalih se odrekli?!

Godinama pokušavam dominantni gen u sebi da izdvojim! Da se i ja, već jednom, za neki grb opredelim! Da se čvrsto, u samo jednoj veri i učenju, pronadjem i  smestim... Da nečija zauvek budem i da se samo u Njega kunem!

A i kako?!  Nemam ja srca za to! Kada ih sve podjednako volim?! Sve različite damare što u meni kuckaju, besprekorno osetim i čujem! Svi zajedno su mi, tako bezbožno pomešani, ovaj život baš ovakvim satkali! I u njega me, manje-više spretnu, kao niz ledeni planinski brzak, pustili. Sa raznih strana pokupljeni i ljubavlju spareni, u večitoj nedoumici me ostavili! Koga najviše voleti i hteti?

Zato ja na ovaj praznik, opet moram psovati!

photo credit: http://izvidjaci14cete.free.fr/JNA-SFRJ.htm