Ceo dan mislim o praštanju! Od ranog jutra i prve kafe muvam
se po web-u, cunjam po ćoškovima...
Naletim jutros na jednu: „Opraštanje ljubav vodi.“
*Ja, inače, mnogo volim te poučne postove koji se
masovno dele po društvenim mrežama. Ima
tu često baš dobrih i pametnih misli, koje vam u nekom trenutku mogu
pomoći, naterati vas da se zamislite nad sobom, čak nešto naučite, ili na sebi
kvar, popravite.*
Ovo loše vreme, već znate, uvek me na suze i neke tuge
navodi. Sve se nekih crnih i tužnih uspomena sećam...
Kako su mi se roditelji mučno razvodili; Kako sam se davila
na Provali; Kako me je bolelo kada su me tukli; Kako su me mnogo puta vredjali
i ponižavali; Terali me da nosim kratku kosu;
Gde sam ja grešila? Ima li mi se rašta oprostiti?
Kažem vam, sve teže od težega.
Al’ to „praštanje“ od jutros, jaše me ceo dan, zajedno sa omorinom i vlagom. Dišem na
škrge...
Da li sam zaista sve, svima oprostila? Da li sam zaista, zaboravila? Jer kada oprostite, onda ste to za ledja bacili! Toga više
nema, nikada ga ne pominjete!
Da li sam sve rane zacelila, sve modrice pobelela? Sve
rezove dobro zašila?
Ceo život govorim onima koji mi se izvinjavaše za ne-dela koja su mi činili:
„Samo Bog prašta! Nemojte to od mene tražiti!“
Misleći kako sam dostojanstvena u svom bolu, skromna
hrišćanka, koja Bogu ostavlja da umesto nje, uprlja ruke!
U stvari, ja sam sve vreme u teškoj zabludi?!
„Kakav Bog?! Pa samo im ja mogu i moram to oprostiti!“
Samo tako, te aveti prošlosti mogu u zaborav pustiti! I sve
teško i mučno na svojoj duši, posle 48 godina, svući i skinuti!
I tek onda dalje nastaviti.
Možda tek kada sve prošlo oprostimo, možemo ponovo slobodno
voleti! Primati izvinjenja i od srca ih, davati!
Ne ono „Izvini“ kada nagazimo, slučajno, kolegu koji nam kopa
jamu!!
Ne ono „Izvini“, lakomo bačeno preko ramena, bez obaveza i odgovornosti!
Nego ono „Oprosti-Izvini!“ koje znači da nikada više nećemo
istu grešku ponoviti!
Da ćemo se iskreno pokajati. I u buduće, paziti!
Sve to dumam na dan današnji... Malo pre, dodjem kući.
I setim se vas. Mojih prijatelja,
drugara... Poznatih i nepoznatih. Glasnih i potpuno tihih... Mojih čitalaca. Jer, izvinjenje vam dugujem!
U julu sam samo dve priče, koliko se sećam, napisala?! I sa
vama podelila.
Vama, koji ste mnogo mojih reči ispred svojih očiju
propustili, smejali se i tugovali sa mnom zajedno, moram nešto da objasnim. I vaš oproštaj zatražim.
Znate... Kada pišete, vi uopšte ne živite. Bar je kod mene
taj slučaj. Ja samo pričam. Sve ostalo prolazi mimo mene.
Moje priče su sve prošlost. Sve su davno desile i čekale
vreme da se izlegu i ispričaju. Kuckam ih, delim sa vama i ostajem zakopana u tom
vremenu. Ne živim ovaj život sada, ne stižem da ga „okusim“ i da ga za neke buduće priče, za seme, pripremim.
Zato predhodnih dana retko pišem. Jer trenutno, živim život... Toliko žurim za njim, da sam pre neki dan, posle, sigurno, više
od dvadeset godina, potrčala?!
Ja to u životu ne praktikujem!! Samo lenjo, dignute glave, polako koračam. Vrlo retko žurim,
jer krećem na vreme. Ne volim da kasnim.
Sporo, nogu pred nogu, na popodnevnom suncu, vučem se Bulevarom, od Futoške pijace. Lelujam, zveram ljude, izloge...
Prodjem „Dnevnik“... Auto me čeka kod „Novaka“.
„Dupli“ pešački mi sve bliže... Vidim gasi mi se zeleno za preko!
Bez razmišljanja, samo po inerciji, zatrčim se i pretrčim
ga!! U cugu!!
"Sa sve" visokim potpeticama! Lakonoga i razdragana kao
nekada!
Tek na drugoj strani zastanem. Pomislim:
„Bože, šta mi bi?! Poželeh da potrčim?! Kao u
mladosti? Grlom u jagode?! Nema veze gde završim?!“
Tada otkrijem za čime žurim! Kada sam mislila da je sve već
gotovo, da sam sve pročitala, doživela i preživela... Da mogu još samo pričati...
Naletim na vrata koja vode u jedan novi, još neistraženi
život! Još su dobro zabravljena, ali dala bi se otškrinuti... Ja, radoznala, moram to probati! Moram to stići.
Iskusiti...
Da mi nešto što me čeka, ne pobegne! Tako reših da još malo proživim!
Zato molim za oproštaj što nemam reči!
Što vreme koje sam nekada vama poklanjala, sada na druge
trošim!
Moram napraviti neku novu bajku, koja će nove priče iz mene
plesti. Priče za moju i vašu dušu.
Ako uspem, prvi ćete znati!
Нема коментара:
Постави коментар