Oksimoron, njemu

10.52 h.

Odrasli smo, nismo više deca. Prestali smo da očekujemo, samo se nadamo. 

Sve više unazad, retko unapred, pred sebe, u sutra, gledamo. Do juče čitali, a danas samo pričamo.

Nisam lingvista, niti znalac. O jeziku sam davno, još u srednjoj učila. Lektire uredno čitala i analizirala, pismene sastave predavala... Reči sve ove što mi ispod jagodica teku i izlaze, samo mi orudje (ne čitaj „oružje“), ostaše.

Samo alatke, da se napokon, već jednom ispričam i napričam, i sebe naopaku, objasnim! I da se svetu čiji vazduh halapljivo dišem, predstavim...

Sećate li se „prve“ priče, o dobošaru? Još tada vam rekoh da sam ceo život uz očin i mimo sveta, terala. Azbuku od „š“ napamet učila, i u četrdeset i petoj, brucoš postala?!

A one o „puteru i seksu“? Vazda skandal-majstor bila!

Pila, pušila, tulumarila, psovala, drsko, kao svaka prava svadjalica poganog jezika, večito lajala! Pred celim mojim puritanskim preduzećem, na radničko-sportskim igrama, u toples se skinula! Sa muškarcima koji mi nisu ljubavnici bili, hotelske sobe delila?!

Jel’ beše u onoj o „botoksu“?! Ili o onome „kad muški ne mogu“? Za prava obespravljenih, zapostavljenih i nevoljenih muškaraca, se momački zalagala i borila!! Do zadnje kapi krvi za njih sve ginula! I razna omalovažavanja sa ove ženske strane, zbog tog stava i teksta, trpela!

Sebe, naopako, kao hrabru, neustrašivu i jaku, ispisivala...  A tako i živela.

Krečila, lepila podne keramičke pločice, fugovala, bajcovala, lakirala i licne u osigurače, bez pardona i straha, gurala... Armature postavljala, sa demit fasadama se peglala! Samo što pištolje nisam čistila?! U sjajnu Amazonku se, vrlo spretno i uspešno, pretvarala!

Zapravo,

Ja bih samo utočište u koje bi’ se, ovako gola i sama, ulila. U nečije ruke, ili lepe reči našega jezika, se ušuškala, i sva se samo u nežne dodire i topla milovanja, čežnjivo pretvorila. Znate sve one divne reči naše, u koje se uvek možete skriti?

„Pahulja“

U nju, kada vam je baš jako hladno oko srca, pobegnete!

„Seta“

Ta reč je sigurna sam, koren od reči „sećanje“?! Pa, ima li lepšeg mesta od toga, za sva skrivanja, i od životne stvarnosti, beganja?!

Samo se detinjstva svoga i tudjeg, sa suzom setite. Trule kobile, kasnije lastiša, izigrate...

„Poljubac“

Čega tek u njemu ima?! Svega! Toploga daha i u dnu stomaka treptaja...

„San“

Uvek na raspolaganju, nikada „nedostupan“!

Samo kapke spustite, na oblak zajašete i u zagrljaj njegov se pretvorite...

Samo se nadate, ne očekujete.

Čvrsto stisnete trepavice, verujući da će vam okretanje onog životnog točka, koji vas baca od gore prema dole i obrnuto, u jednom momentu svog položaja u Zenitu, odgovore na sva pitanja koja o njemu imate, a neodgovorena trunu, napokon saopštiti i dati.

Gospod ljubi istinu.

Zato se sve istine razmrsiti i rasplesti moraju, sve igre se ili matom ili remijem, završiti...

Nadam se, ne završavaju... Samo veselo i opušteno nastavljaju.

photo credit: http://www.bildirchin.az/