Božić je,
leta Gospodnjeg , dvehiljadečetrnaestog, od kako se brojimo i prebiramo, od
kako se Hrist rodio...
On je na Krstu za naše grehe ispaštao, u mukama
umirao za sve nas, za naše duše... Ne bi li nas nekako ljubavi naučio i tako
nas zauvek od zla spasio.
Ali, previše je godina od tada da bi ljudi kroz
svoje gene, DNK lance, X i Y hromozome, sačuvali ono sećanje koje su na
Njega imali oni što su uz Njega živeli, išli za njim i pratili ga neumorno,
čekajući na čuda Njegova, svaki dan nova...
Impresionirani Njegovim delom, pojavom i
čistotom srca Mu...
Pamtili ga čukun-unuci tih Njegovih
saputnika, možda i njihovi čukun - unuci...
Išlo je jedno vreme, lepo i lako, pamtilo
se i o Njemu pričalo, prenosilo sa usta na usta...
Pa počelo da nestaje, da se krv razređuje pa
hromozomi previše izmešani sa onima koji za Hrista nikada čuli nisu, više
ne nose iste one informacije koje su u vašim dedovima kolale i
zaboravljate njihovo pamćenje.
Neki zabrinuti, posle više stotina godina od
Njegovog rođenja setili se da bi taj život trebalo zapisati:
“Vidi ove ljude naopake?! Počeli da zaboravljaju njegove propovedi?! A tako je
lako njima vladati bilo dok su ih pamtili!! Tako su podatni i meki bili
za vlast, sve dok su se sećali i živeli po njegovoj dobroti, plemenitosti i
čistoti.”
Preduzmu se te potrebne mere da se sve to, kao
što ja sada ovu moju priču pišem i rađam, okupi, sakupi, kroz prizme Njegovih
saradnika i prijatelja propusti, da svaki od njih ponešto o Njemu doda, da
opriča Njegova učenja, da nam što bliže i vernije predstavi sva njegova
pričanja...
Još se to malo nakiti time kako bi se mi trebali i u buduće vladati:
Zakuvaju se priče o:
Adamu i Evi ( ko je tu koga navuk’o i prevario?);
Pa Kain i Avelj, braća prokleta... Sodome,
Gomore, poplave i Nojeve arke.
Sve to treba da nas zastraši i na pakao večni
osudi?!
Pišu to neki drugi ljudi koji su mimo tog Krsta
prošli, nekako se provukli i izmakli mu, a Njega prepustili na milost i
nemilost vranama da mu oči kljucaju! Ostavili ga da sam strada za sve
njih.
A sve mi se više čini, najviše za nas, koji
najkasnije na njegove rođendane dolazimo i slavimo ih! Jer kako se ta
slavlja u Njegovo ime, ubrojavaju, tako smo mi sve dalje od Njega, od svega što
je On o nama mislio dok se sa svojom dobrom dušom, rastajao.
Ne pomažu tu nikakve knjige, ni Stari ni Novi
Zaveti, ni to što su crkve pune kao šipak noćas! Ništa to ne vredi...
Zaboravili smo da volimo! Izgubili smo to još
davno i ni vera u Njega nam više pomoći ne može!!
Pričali mi oni koji to znaju, koji su to
prošli i osetili... Šta je to zapravo spoznati Gospoda i od srca ga
voleti?! Kažu da sve to nije ni blizu bilo koje liturgije ili mise u
crkvi, ni molitve u džamiji?!
To je potpuno nadnaravno iskustvo koje ne može
svako ni doživeti, nego samo ljudi koji su kroz život prvo pakao i čistiliste
prošli.
Neokrnjeni i celi, nedirnuti i očuvane duše kod
Gospoda ni ne morate, pomoć vam Njegova ni ne treba?!
On samo jadne, uboge, slabe i bolesne gleda i
samo za njih moli.
Sada je već jedan posle ponoći. Prošlo...
A ja moram ovo da pišem, moram! Umorna
sam, glava mi pada, ali moram ovo iz sebe dati. Ne mogu sutra u novi dan sa
teretom u sebi, pa još u Božićni?!
Od popodneva danas me u kafanu zovu! Slave
Badnji dan i tamo ce Božić čekati. Ne ide se meni, nikako. Javim se samo
na prvi poziv.
“Imam obaveza... Ne znam, možda dođem, ako
stignem.”
Celo veče pišem priču o šahisti. To mi milo, pa
mi se ne ustaje. Telefon zvoni, na smenu. Svako do njih zove po jednom.
Smanjim zvono i prepuštam se mašti na volju.
Prošlo deset već. Poklopim laptop, pijem
kafu. Zvoni ponovo. Broj moje drugarice. Javim se. Kad muški glas:
“Medena, tufnice moja, to sam ja, Pavle! Malo
sam popio... Ali dolazi odmah, molim te! Znaš li od kada te nismo videli?!
Ajde!”
Tamo je sa ženom, majkom njihovih sinova, dvojice! Pitam gde mu je brat
Petar, jer njega više volim!
“Nije tu, otputovao je!"
Badnji je dan! Moram da idem ako je Pavle tamo,
moram! Noć je za taj susret. Cipele, parfem, ruž! U auto, i eto me za
čas!
On, mlađi za par delića sekunde od starijeg Petra, dočekuje me pred
vratima, na ulici. Ljubi me i grli:
“Medena, za to što si zarad mene došla, Gospod će te pogledati i
svu ti sreću dati! A ti je i zaslužuješ!”
Smejem se, drago mi da ga vidim!
Njih dvojica su posebni. Hristova deca, od
Gospoda rođeni i tako obeleženi.
Pita me šta ću za Božic poželeti?!
“Samo ljubav”, kažem. “Sve ostalo imam,
samo mi to fali da budem cela!”
“Pogledaće Bog tebe jer si dobra i daće ti
sreću! Samo moraš verovati u našeg Gospoda! A ja ću se uvek za tvoju ljubav
moliti!”
Malo pre stignem kući. Pustim Gibonija,
“Razlivenu tintu i posoljeni zrak”....
Počnem da pričam.
Njih dvojica, jednaki ko jaje jajetu... Brkala sam ih i teško razlikovala,
u početku. Samo ih po ženama, ili ako jedan uz drugog stoje,
raspoznajem. Rodili se pre tridesetak godina, u katoličkoj, ni nalik
porodici. Majka što ih na svet donela, živela svoj život.
Od jednog do drugog muškarca, a njih starcima
ostavila da ih gaje i vaspitavaju! Otac isto tako svojim putem otišao...
Baba i deda ostadoše prepušteni na milost i
nemilost ovoj dvojici momčića! Jakih, zdravih, snažnih i pametnih!
Prestali u školu da idu negde već u drugom,
trećem osnovne...
Petar mi se uvek jada:
Da mu je, nekako, da školu završi. Prvo
osnovnu, pa neku srednju. Bilo koju, samo da ima diplomu, da se pred ćerkom,
kada odraste, ne stidi.
Od Petra celu priču i znam. Topliji je, meni
bliži... Večeras sam priznala Pavlu da mu brata više od njega volim, jer
on žene voli više od sveg alkohola i droga! Zato mi je miliji.
Volim muškarce koji vole žene. Prosta jednačina, prostija biti ne može. Ne
mogu voleti one koji nas ne vole?!
Kojima je sve drugo, od fudbala do dobrog
automobila, važnije?!
Tako u to vreme, nadje ih ulica, uhvati ih,
ščepa i ne pušta! Ulica je strašna sudbina i teško onome ko na njene jasle
dođe, spasa jedva da mu ima?! Njih dvojica uvek zajedno, nigde jedan bez
drugoga ne idu, nigde! Samo jedan drugog imaju i ne smeju ni trena da se
razdvoje, jer sami nigde nisu prispeli!
Dva brata, Kain i Avelj, krenu u taj
pohod zvani život. Ne kao mi ostali, sa majkama i očevima držani,
branjeni i čuvani, nego goli i sami, sa babom i dedom, već
prestarim i preumornim da bi mogli bilo šta dati, osim ljubavi! Vole ih
obojicu, krvi bi im dali svoje, ali vaspitati ih ne umeju jer ovi su dva deteta
u jednom!
Na ulici se preživljava samo surovom borbom,
slutim. Njih dvojica uče kako da je savladaju, kako da prežive na njoj.
Puše, piju alkohol, "duvaju" travu... Prodaju je, pa opet
kupuju, preprodaju, prebrojavaju novce u četiri šake. Kad ga ponestane, oni
kradu, obijaju sve što stignu, žicaju pare po ulici...
Majka ih tome davno naučila: “Meni
trebaju pare, nađite ih kako znate i umete!”
Oni gladni nje, njene ljubavi i prisustva,
pristaju na svaku njenu ucenu, samo da bi je Majkom zvali! A ona grdna,
Boga se ne boji, pa rođenu decu prostituiše, prodaje ih za dinar?! Tera
ih sve više i dublje u zagrljaje pakla droge, krađe, straha!
Boje se oni svega toga, zato se i drže čvrsto
kao da su sijamski, ne puštaju leđa nebranjena, znaju da se samo tako da
preživeti. U vatru i vodu, ali zajedno!
Jedan pomisli, drugi radi! Vezani tom niti koja je nama, jednorođenima,
nepoznata i neuhvatljiva, nemoguća za spoznati.
Nisu imali ni deset, kada su poželeli da vide
more! Prodali neku gandžu, odradili neke trafike, skupili nešto i na voz.
“Nas dvojica sami u vozu, radosni. Visimo na prozoru celu noć, gledamo sve
željno, mašući svima koje, kroz one maglene slike što se filmskom
brzinom smenjuju kada voz malo pojuri, vidimo!
Pričamo sa putnicima u kupeu i lažemo ih kako
nas dole mama i tata čekaju. Zato mi sami i smemo da idemo!
Celu noć ne spavamo jer videćemo more! Kakva
radost neopisiva!
Ujutro stižemo u Bar, nađemo bus za Ulcinj i
pravac na plažu Hotela “Albatros”. Za nju smo jedino čuli.
Rano je jutro, plaža pusta. Trčimo,
uz put bacajući sa sebe majice, farmerice. More!! Slano i gusto pa
se lako pliva. Gnjuramo se cičeći od radosti!
Plaža se polako puni ljudima, nema više ni u
vodi mesta, a mi već pomodreli od kvašenja, skuvane kože... Ajmo napolje!!
Ležimo na suncu, uživamo u toploti i več
osušeni potpuno, mogli bi ponovo moru u zagrljaj... Ustanemo u sedeći
položaj i razgledamo ljude oko nas:
Levo, bračni par sa detetom; Desno, opet par sa
dvoje dece; Niže nas dvojice, žena sama, sa majkom-bakom i dvoje dece; Gore,
iznad nas dva bračna para, sa čoporom dece koja ko zna čija su?!
Svi sa hranom, voćem skrivenim pod
suncobranima... Brišu decu, umotavaju ih u peškire... Strpljivo ih uče da
plivaju.
Nas dvojica jedini sami?!
Okrenem se prema Pavlu, pogledam ga u oči. U
zenice koje me razumeju:
“Ajmo mi Petre našoj kući!”
Isto veče se vratimo u Novi Sad. A kretali smo sa namerom da
ostanemo bar sedam dana.
Ubrzo više nisu morali vozom na
more. Naučili su najsavršeniju metodu halucinacije koja se može izvesti, a
koju retko ko ume i zna?!
Nema bolje droge od lepka, kažu. Sve su
dobre – trava, kokain i opijum. Heroin je vrh, bilo da se bodeš ili ga
šmrčeš - sve možeš, za sve imaš i snagu i znanje!
*Moj omiljeni vic o narkomanima je onaj, kada
se u zatvoru, u istoj ćeliji, zadese tri narkomana: Prvi na kokainu, drugi na
heroinu, a treći na gandži! Mozgaju kako da izađu...
Kokain kaže: “Ajde da razvalimo ove rešetke i
pobegnemo!
Herion će na to: “Mislim da je bolje da se u
dim pretvorimo, pa se kroz rešetke provučemo!”
A Trava leži u polusedećem na onom krevetu i
lenjo zbori: “A je l’ može to sve, al’ sutra?!”*
Lepak niko u vic još stavio nije?! Svi o
njemu misle kao o najjeftinijem načinu da naši gradski Cigančići, prosijaci
ispred “Nork”-a ili već sada po celom gradu, zaborave malo na svoje muke, pa se
vuku sa tim kesama po mračnim haustorima, nekim napuštenim
gradilištima... Dele pikslu lepka na, otprilike, troje... Udišu tu hemiju
jedno, dok izdržiš, vreme, pa poležu po zemlji, ulepljeni i omamljeni!
Kada prvi put duvate lepak, povraćate. Tako i
drugi a i treći put...
Otrovne pare samo u stomaku i plućima držite,
pa se jadno telo nekako bori da to iz sebe izbaci. A vuče vas na još, na ponovo!
Nema tu navike kao na vožnju autobusom ili
ringišpilom - bude vam muka u početku, a posle se naviknete, pa prođe! Sa
lepkom zauvek povraćate, osim ako ne naučite?!
Ako vam se ne posreći da nađete Učitelja.
Po mogućstvu (volim
srpsko-hrvatski) nekoga starijeg od vas. Što i nije problem, jer vi imate
dvanaest, trinaest?! Dođete kod njega na gajbu, ponesete pikslu! On vas
dočeka na vratima, lepo, kulturno...
“Može kafa, piće?!”
Posadi vas u fotelju koju od njegove deli samo
stočić, pokriven novinama i spremljenim kesama. Podelite tu pikslu, krenete
zajedno da "duvate"...
Posle određenog, samo njemu znanog,
tačnog broja udisaja on vas prekine:
“Gledaj sada u vrata! Dolaze iz harema, trbušne
plesačice... Ti samo sedi i uživaj, prepusti se muzici i njima!”
Vrata se otvaraju... Pojavljuju se one,
sve lepe i zavodljive, sa zaobljenim stomačićima koji podrhtavaju pri svakom
pokretu kukova, bedara i grudi.
Dugokose, nasmejane, obučene u prelepe boje...
Igraju ponesene muzikom, a vi opčinjeno gledate! Okrećete se prema
Učitelju sa pitanjem...
On vas samo sa kažiprstom preko usana
zaustavi i prošapće:
“Vidi ovu crnu! Tu, što je baš sada kod tvog
kolena. Pogledaj joj zube, hoćeš je ti?!”
Vi je vidite, osetite njen dodir niže od
prepona, puštate je da vam grudi polugole u lice unosi, osetite njenu
toplinu u svom krilu...
Pogledate u njega. On sa odobravanjem
klima glavom preko golog ženskog ramena i sam zabavljen zaobljenim telom u
svojim rukama.
Od tada više ne povraćate...
Za par seansi sa njim, bistriji i
inteligentniji pre, ovi drugi kasnije, savladate tu tehniku i već ste
osposobljeni da i vi druge tome učite!
Okupite celu ekipu ako imate gde, a to je
retko. Ugajbite se...
Inače negde u dvorištu zgrade, u nekom zabitom ćošku, sa kupljenom velikom
kantom iz koje se vas desetak namiri. Sednete i dogovorite se gde
ćete večeras? Neko dobaci: “More!”
“Može more, super!”
Možda nam sada bude lepše nego onaj
put. Podelite kese i krenete...
Posle desetak minuta svi ste zajedno na plaži u
Ulcinju, koja je pusta i prazna, samo vama namenjena. Skidate se
golišavi, svi!
Skačete u more, davite se, igrate, prskate
vodom! Sunce nemilice peče! Izađete... Zajedno leškarite pod
suncobranom, pijete sokove slamkama iz visokih, lepih, tankostaklih, čaša...
Uživancija jedna.
A i više niste sami! Sada je to letovanje sa
celom ekipom!
Stigli su lako do heroina. Ima ga po ulici,
svuda oko nas, samo što ga mi nezainteresovani za to, ne vidimo i ne
primećujemo. Prva tri, četiri puta bilo super! Posle je sve pakao
jer meso boli.
Para se nema a teško i
snage smoći da nekome na ulici otmeš bilo šta iz ruke! Nešto što se da negde
brzo utopiti – za ono malo života u gramu praška! U početku se bodeš. Imaš
vremena na pretek, lagodno ti i komotno. Sve vreme sveta je tvoje...
Ritual - pripreme, pantljike u zubima, igla
koju nabadaš sebi u meso, nestrpljivo čekajući da sebi još jednu ranu
naneseš! Kasnije, vremena ponestaje.
Samo šmrkanje je ono što ti najbrže vraća
snagu. Ponovo si mlad i zdrav! Zato ga šmrčeš odmah tu, pred prezrivim
licem dilera, kome si mobilni uzet od slučajnog prolaznika, menjao za paketić!
Nos ti gori, krvari... Hrskavica počinje
da se topi pa vrlo brzo na boksera, a ne narkomana ličiš.
Božanski prah?! Kakva ironija!
Skidali se sami. Kada novca i snage nema ni za
lek. Baba ih presvlačila, bdela nad njihovom agonijom, tepala im i
govorila lepe reči...Prolazili ta cepanja na najsitnije deliće tela, više
puta...
Što bi Tven rekao o duvanu: “Lako se sa heroina skinuti! Ja sam to više puta
uspeo!”
Jedan dan idu blizanci Beogradom. Možda
Vračar?! Poslala ih mama da neke pare “nabave”. Lep je dan,
sunčan... Lenjo šetaju, razgledaju. Neki park je tu... Nisu čak ni
sigurni gde se tačno nalaze, ali ni bitno im nije.
Pričaju... Pitaju se do kada će ovo tako
moći?!
Vreme je da se nešto menja, godine došle i
prošle... Momci su već uveliko. Kako će se jednog dana kućiti, ženiti, decu
roditi ako se nekako iz svega ne izvuku?!
Kad odjednom pred njima mali starac,
bele kose i brade u crnoj odori. Sićušan, njima dvojici do grudi.
Iz vrata izlazi. Taman starom nogom da na
trotoar stane – pravo pred njih dvojicu!
Prepoznaju ga! Patrijarh Pavle! Stanu,
nasmeše mu se :
“Oče, možemo li nešto da vas pitamo?”, već mu
se prema ruci naginju da je ljube...
Dvojica iza starca kreću da ih zaustave! Ali
Pavle, svetac, podigne ruku. Pit-bulovi staju.
“Kaž’te deco, koja muka?”
Oni mu brzo, u jednom dahu, jer prilika je koja
se ne sme propustiti, izrekoše sve što i ja vama u jednoj rečenici rekoh, da sa
heroina u život ne mogu! Dedica se nasmeši, prekrsti u vazduhu:
“Samo deco u manastir idite, Gospoda nađite i spoznajte. Eto vam spasa!”
Tako i bi. Poslušaše.
Raspitaju se gde bi sa svoje dve napaćeni duše
mogli? Ko bi ih primio i hteo, takve iz pakla još neizvučene? Nađu mesto.
“Medena, tufnice moja mila i dobra...” Blizanci
uvek tako sa mnom razgovaraju. “To se ispričati ne može nikome. Možda samo
tebi...
Stigli mi tamo, sve nam objasnili... Šta i kako
mora? Kakva su pravila? Poseta nema. Ni kontakata sa spoljnim, zdravim svetom. U keliju nas smestili.
Odmah prvo veče je molitva.
Svi u trpezariji sede. Sveštenik sa ženom na
čelu stola. Odjednom ustaje i počinje molitvu. Svi
ustajemo...
Priča o postanju, o Hristu.... Svako malo naša
imena pomene. Čujemo ih, ali više nismo tu. Ne pratimo mi ni
njega, ni molitvu, ni tekst njen...
Obojica smo okupani belom svetlošću, blaženom i
prijatnom kao u raju. Gledamo jedan u drugoga... U zenicama opazimo znak
prepoznavanja. Isti koji smo imali na moru, u haremu...
Onaj što nas je uvek u nedostižne krajeve i provode, vodio. Vidimo da isto
vidimo, da smo zajedno u toj prijatnoj i bezbednoj izmaglici, kroz koju se samo
razliva bela, Božanska svetlost. Sveštenik moli i dalje. Čak i žena
mu naša imena ponavlja. Mi braća, kao prvi put na heroinu, delimo
užitak prolaska kroz Rajska vrata i evo nas u njemu...
Cveće, zelene livade, potočići bistri i sveži,
pa umorne noge u njima možeš skvasiti... Ne da se to opisati, nikome i
nikako!”
Molitve su se nastavile jutrom, podnevom nakon
rada, pa s’ večeri, opet nakon rada... Svaka je ista kao prva bila.
Pitam za bolno, fizičko skidanje sa horsa?
“Nema ga! Nije ga bilo ni trena, ni minute, ni
sata! Samo te molitve, uvek ista izmaglica i belo svetlo... Ništa od muka i bolova!
Ništa!”
Oženili se, decu izrodili, bore se...
Teško je i nama koji zaleđinu, škole i posao
imamo. A ne njima?!
Nikada više heroin. Neka im Bog pomogne da tako
i ostane!
Noćas ih vozim do stana. Pavla i ženu mu:
"Smem li vas u priču staviti?"
Naravno da smem, pa to će im tek čast biti!
Ljubimo se i pozdravljamo pred
zgradom. Stoje pored auta. Još jednom mi čestitaju Božić... I zajedno, u
glas, držeći se za otvorena vrata, pričaju mi neku molitvu za mene i moju
sreću!
Neku koju nikad čula nisam, ni nalik nekoj koju
sam samo i načula!
Ja ih slušam. Gledam ih naizmenično u nasmejane
oči. Suze ni ne brišem.
“Još noćas ću se, Medena, za tvoju ljubav
pomoliti!”
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
