Narkomani

07.01.2014 god. u 4.20

15.

Božić je, leta Gospodnjeg , dvehiljadečetrnaestog, od kako se brojimo i prebiramo, od kako se Hrist rodio...

On je na Krstu za naše grehe ispaštao, u mukama umirao za sve nas, za naše duše... Ne bi li nas nekako ljubavi naučio i tako nas zauvek od zla spasio.

Ali, previše je godina od tada da bi ljudi kroz svoje gene, DNK lance, X i Y hromozome, sačuvali  ono sećanje koje su na Njega imali oni što su uz Njega živeli, išli za njim i pratili ga neumorno, čekajući na čuda Njegova, svaki dan nova... 

Impresionirani Njegovim delom, pojavom i čistotom srca Mu...

Pamtili  ga čukun-unuci  tih Njegovih saputnika, možda i njihovi čukun - unuci...

Išlo je jedno vreme, lepo i  lako, pamtilo se i o Njemu pričalo, prenosilo sa usta na usta...

Pa počelo da nestaje, da se krv razređuje pa hromozomi previše izmešani sa onima koji za Hrista nikada čuli nisu,  više ne nose iste one informacije koje su u vašim dedovima kolale  i zaboravljate njihovo pamćenje.

Neki zabrinuti, posle više stotina godina od Njegovog rođenja setili se da bi taj život trebalo zapisati:

“Vidi ove ljude naopake?! Počeli da zaboravljaju njegove propovedi?! A tako je lako njima vladati bilo dok su ih pamtili!!  Tako su podatni i meki bili za vlast, sve dok su se sećali i živeli po njegovoj dobroti, plemenitosti i čistoti.”

Preduzmu se te potrebne mere da se sve to, kao što ja sada ovu moju priču pišem i rađam, okupi, sakupi, kroz prizme Njegovih saradnika i prijatelja propusti, da svaki od njih ponešto o Njemu doda, da opriča Njegova učenja, da nam što bliže i vernije predstavi sva njegova pričanja...

Još se  to malo nakiti time kako bi se mi trebali i u buduće vladati:

Zakuvaju se  priče o:  Adamu i Evi ( ko je tu koga navuk’o i prevario?);

Pa Kain i Avelj, braća prokleta... Sodome, Gomore, poplave i Nojeve arke.

Sve to treba da nas zastraši i na pakao večni osudi?!

Pišu to neki drugi ljudi koji su mimo tog Krsta prošli, nekako se provukli i izmakli mu, a Njega prepustili na milost i nemilost vranama da mu oči kljucaju! Ostavili ga da sam strada za sve njih.

A sve mi se više čini, najviše za nas, koji najkasnije na njegove rođendane dolazimo i slavimo ih! Jer kako se ta slavlja u Njegovo ime, ubrojavaju, tako smo mi sve dalje od Njega, od svega što je On o nama mislio dok se sa svojom dobrom dušom, rastajao.

Ne pomažu tu nikakve knjige, ni Stari ni Novi Zaveti, ni to što su crkve pune kao šipak noćas! Ništa to ne vredi...

Zaboravili smo da volimo! Izgubili smo to još davno i ni vera u Njega nam više pomoći ne može!!

Pričali  mi oni koji to znaju, koji su to prošli i osetili... Šta je to zapravo spoznati Gospoda i od srca ga voleti?! Kažu da sve to nije ni blizu bilo koje liturgije ili mise u crkvi, ni molitve u džamiji?! 

To je potpuno nadnaravno iskustvo koje ne može svako ni doživeti, nego samo ljudi koji su kroz život prvo pakao i čistiliste prošli.

Neokrnjeni i celi, nedirnuti i očuvane duše kod Gospoda ni ne morate, pomoć vam Njegova ni ne treba?!

On samo jadne, uboge, slabe i bolesne gleda i samo za njih moli.

Sada je već jedan posle ponoći. Prošlo...

A ja moram ovo da pišem, moram! Umorna sam, glava mi pada, ali moram ovo iz sebe dati. Ne mogu sutra u novi dan sa teretom u sebi, pa još u Božićni?!

Od popodneva danas me u kafanu zovu! Slave Badnji dan i tamo ce Božić čekati. Ne ide se meni, nikako. Javim se samo na prvi poziv.

“Imam obaveza... Ne znam, možda dođem, ako stignem.”

Celo veče pišem priču o šahisti. To mi milo, pa mi se ne ustaje. Telefon zvoni, na smenu. Svako do njih zove po jednom. Smanjim zvono i prepuštam se mašti na volju.

Prošlo deset već.  Poklopim laptop, pijem kafu. Zvoni ponovo. Broj moje drugarice. Javim se.  Kad muški glas:

“Medena, tufnice moja, to sam ja, Pavle! Malo sam popio... Ali dolazi odmah, molim te! Znaš li od kada te nismo videli?! Ajde!”

Tamo je sa ženom, majkom njihovih sinova, dvojice! Pitam gde mu je brat Petar, jer njega više volim!

“Nije tu, otputovao je!"

Badnji je dan! Moram da idem ako je Pavle tamo, moram! Noć je za taj susret. Cipele, parfem, ruž! U auto, i eto me za čas!

On, mlađi za par delića sekunde od starijeg Petra, dočekuje me pred vratima, na ulici. Ljubi me i grli:

 “Medena, za to što si  zarad mene došla, Gospod će te pogledati i svu ti sreću dati! A ti je i zaslužuješ!”

Smejem se, drago mi da ga vidim!

Njih dvojica su posebni. Hristova deca, od Gospoda rođeni i tako obeleženi.

Pita me šta ću za Božic poželeti?!

“Samo ljubav”, kažem.  “Sve ostalo imam, samo mi to fali da budem cela!”

“Pogledaće Bog tebe jer si dobra i daće ti sreću! Samo moraš verovati u našeg Gospoda! A ja ću se uvek za tvoju ljubav moliti!”

Malo pre stignem kući. Pustim Gibonija, “Razlivenu tintu i posoljeni zrak”....

Počnem da pričam.

Njih dvojica, jednaki ko jaje jajetu... Brkala sam ih i teško razlikovala, u početku. Samo ih po ženama, ili ako jedan uz drugog stoje,  raspoznajem. Rodili se pre tridesetak godina, u katoličkoj, ni nalik porodici. Majka što ih na svet donela, živela svoj život.

Od jednog do drugog muškarca, a njih starcima ostavila da ih gaje i vaspitavaju! Otac isto tako svojim putem otišao...

Baba i deda ostadoše prepušteni na milost i nemilost ovoj dvojici momčića!  Jakih, zdravih, snažnih i pametnih!

Prestali u školu da idu negde već u drugom, trećem osnovne...

Petar mi se uvek jada:

Da mu je, nekako, da školu završi. Prvo osnovnu, pa neku srednju. Bilo koju, samo da ima diplomu, da se pred ćerkom, kada odraste, ne stidi.

Od Petra celu priču i znam. Topliji je, meni bliži...  Večeras sam priznala Pavlu da mu brata više od njega volim, jer on žene voli više od sveg alkohola i droga!  Zato mi je miliji.

Volim muškarce koji vole žene. Prosta jednačina, prostija biti ne može. Ne mogu voleti one koji nas ne vole?! 

Kojima je sve drugo, od fudbala do dobrog automobila, važnije?!

Tako u to vreme, nadje ih ulica, uhvati ih, ščepa i ne pušta! Ulica je strašna sudbina i teško onome ko na njene jasle dođe, spasa jedva da mu ima?! Njih dvojica uvek zajedno, nigde jedan bez drugoga ne idu, nigde! Samo jedan drugog imaju i ne smeju ni trena da se razdvoje, jer sami nigde nisu prispeli!

Dva brata, Kain i Avelj,  krenu u taj pohod zvani život. Ne kao mi ostali, sa majkama i očevima držani,  branjeni i čuvani,  nego goli i sami, sa babom i dedom, već prestarim i preumornim da bi mogli bilo šta dati, osim ljubavi! Vole ih obojicu, krvi bi im dali svoje, ali vaspitati ih ne umeju jer ovi su dva deteta u jednom!

Na ulici se preživljava samo surovom borbom, slutim. Njih dvojica uče kako da je savladaju, kako da prežive na njoj. Puše, piju alkohol, "duvaju" travu... Prodaju je, pa opet kupuju, preprodaju, prebrojavaju novce u četiri šake. Kad ga ponestane, oni kradu, obijaju sve što stignu, žicaju pare po ulici...

Majka ih tome davno naučila:  “Meni trebaju pare, nađite ih kako znate i umete!”

Oni gladni nje, njene ljubavi i prisustva, pristaju na svaku njenu ucenu, samo da bi je Majkom zvali! A ona grdna, Boga se ne boji,  pa rođenu decu prostituiše, prodaje ih za dinar?! Tera ih sve više i dublje u zagrljaje pakla droge, krađe, straha!

Boje se oni svega toga, zato se i drže čvrsto kao da su sijamski, ne puštaju leđa nebranjena, znaju da se samo tako da preživeti. U vatru i vodu, ali zajedno!

Jedan pomisli, drugi radi! Vezani tom niti koja je nama, jednorođenima, nepoznata  i neuhvatljiva, nemoguća za spoznati.

Nisu imali ni deset, kada su poželeli da vide more! Prodali neku gandžu, odradili neke trafike, skupili nešto i na voz.

“Nas dvojica sami u vozu, radosni. Visimo na prozoru celu noć, gledamo sve željno, mašući svima koje,  kroz one maglene slike što se  filmskom brzinom smenjuju kada voz malo pojuri, vidimo!

Pričamo sa putnicima u kupeu i lažemo ih kako nas dole mama i tata čekaju. Zato mi sami i smemo da idemo!

Celu noć ne spavamo jer videćemo more! Kakva radost neopisiva!

Ujutro stižemo u Bar, nađemo bus za Ulcinj i pravac na plažu Hotela “Albatros”. Za nju smo jedino čuli.

Rano je jutro, plaža  pusta. Trčimo, uz put bacajući sa sebe majice, farmerice.  More!!  Slano i gusto pa se lako pliva. Gnjuramo se cičeći od radosti!

Plaža se polako puni ljudima, nema više ni u vodi mesta, a mi već pomodreli od kvašenja, skuvane kože... Ajmo napolje!!

Ležimo na suncu, uživamo u toploti i več osušeni potpuno, mogli bi ponovo moru u zagrljaj... Ustanemo u sedeći položaj i razgledamo ljude oko nas:

Levo, bračni par sa detetom; Desno, opet par sa dvoje dece; Niže nas dvojice, žena sama, sa majkom-bakom i dvoje dece; Gore, iznad nas dva bračna para, sa čoporom dece koja ko zna čija su?!

Svi sa hranom, voćem skrivenim pod suncobranima... Brišu decu, umotavaju ih u peškire... Strpljivo ih uče da plivaju.

Nas dvojica jedini sami?!

Okrenem se prema Pavlu, pogledam ga u oči. U zenice koje me razumeju:

“Ajmo mi Petre našoj kući!”

Isto veče se vratimo u Novi Sad. A kretali smo sa namerom da ostanemo bar sedam dana.

Ubrzo više nisu morali vozom na more. Naučili su najsavršeniju metodu halucinacije koja se može izvesti, a koju retko ko ume i zna?!

Nema bolje droge od lepka, kažu. Sve su dobre – trava, kokain i opijum. Heroin je vrh, bilo da se bodeš ili ga šmrčeš - sve možeš, za sve imaš i snagu i znanje!

*Moj omiljeni vic o narkomanima je onaj, kada se u zatvoru, u istoj ćeliji, zadese tri narkomana: Prvi na kokainu, drugi na heroinu, a treći na gandži! Mozgaju kako da izađu...

Kokain kaže: “Ajde da razvalimo ove rešetke i pobegnemo!

Herion će na to: “Mislim da je bolje da se u dim pretvorimo, pa se kroz rešetke provučemo!”

A Trava leži u polusedećem na onom krevetu i lenjo zbori: “A  je l’ može to sve, al’ sutra?!”*

Lepak niko u vic još stavio nije?! Svi o njemu misle kao o najjeftinijem načinu da naši gradski Cigančići, prosijaci ispred “Nork”-a ili već sada po celom gradu, zaborave malo na svoje muke, pa se vuku sa tim kesama po mračnim haustorima, nekim napuštenim gradilištima... Dele pikslu lepka na, otprilike, troje... Udišu tu hemiju jedno, dok izdržiš, vreme, pa poležu po zemlji, ulepljeni i omamljeni!

Kada prvi put duvate lepak, povraćate. Tako i drugi a i treći put...

Otrovne pare samo u stomaku i plućima držite, pa se jadno telo nekako bori da to iz sebe izbaci. A vuče vas na još, na ponovo!

Nema tu navike kao na vožnju autobusom ili ringišpilom - bude vam muka u početku, a posle se naviknete, pa prođe! Sa lepkom zauvek povraćate, osim ako ne naučite?!

Ako vam se ne posreći da nađete Učitelja.

Po mogućstvu (volim srpsko-hrvatski) nekoga starijeg od vas. Što i nije problem, jer vi imate dvanaest, trinaest?! Dođete kod njega na gajbu, ponesete pikslu! On vas dočeka na vratima, lepo, kulturno...

“Može kafa, piće?!”

Posadi vas u fotelju koju od njegove deli samo stočić, pokriven novinama i spremljenim kesama. Podelite tu pikslu, krenete zajedno da "duvate"...

Posle određenog,  samo njemu znanog, tačnog broja udisaja on vas prekine:

“Gledaj sada u vrata! Dolaze iz harema, trbušne plesačice... Ti samo sedi i uživaj, prepusti se muzici i njima!”

Vrata se otvaraju...  Pojavljuju se one, sve lepe i zavodljive, sa zaobljenim stomačićima koji podrhtavaju pri svakom pokretu kukova, bedara i grudi.

Dugokose, nasmejane, obučene u prelepe boje... Igraju ponesene muzikom, a vi opčinjeno gledate! Okrećete se prema Učitelju sa pitanjem...

On vas samo sa kažiprstom preko usana  zaustavi i prošapće:

“Vidi ovu crnu! Tu, što je baš sada kod tvog kolena. Pogledaj joj zube, hoćeš je ti?!”

Vi je vidite, osetite njen dodir niže od prepona, puštate je da vam  grudi polugole u lice unosi, osetite njenu toplinu u svom krilu...

Pogledate u njega.  On sa odobravanjem klima glavom preko golog ženskog ramena i sam zabavljen zaobljenim telom u svojim rukama.

Od tada više ne povraćate...

Za par seansi sa njim, bistriji i inteligentniji pre, ovi drugi kasnije, savladate tu tehniku i već ste osposobljeni da i vi druge tome učite!

Okupite celu ekipu ako imate gde, a to je retko. Ugajbite se...

Inače negde u dvorištu zgrade, u nekom zabitom ćošku, sa kupljenom velikom kantom  iz koje se vas desetak namiri. Sednete i dogovorite se gde ćete večeras? Neko dobaci:  “More!”

“Može more, super!”

Možda nam sada bude lepše nego onaj put. Podelite kese i krenete...

Posle desetak minuta svi ste zajedno na plaži u Ulcinju, koja je pusta i prazna, samo vama namenjena.  Skidate se golišavi, svi!  

Skačete u more, davite se, igrate, prskate vodom!  Sunce nemilice peče! Izađete...  Zajedno leškarite pod suncobranom, pijete sokove slamkama iz visokih, lepih, tankostaklih, čaša... Uživancija jedna.

A i više niste sami! Sada je to letovanje sa celom ekipom!

Stigli su lako do heroina. Ima ga po ulici, svuda oko nas, samo što ga mi  nezainteresovani za to, ne vidimo i ne primećujemo. Prva tri, četiri puta bilo super! Posle je sve pakao  jer meso boli. 

Para se nema a teško i snage smoći da nekome na ulici otmeš bilo šta iz ruke! Nešto što se da negde brzo utopiti – za ono malo života u gramu praška! U početku se bodeš. Imaš vremena na pretek, lagodno ti i komotno.  Sve vreme sveta je tvoje...

Ritual - pripreme, pantljike u zubima, igla koju nabadaš sebi u meso, nestrpljivo čekajući da sebi još jednu ranu naneseš! Kasnije, vremena ponestaje.

Samo šmrkanje je ono što ti najbrže vraća snagu. Ponovo si mlad i zdrav! Zato ga šmrčeš odmah tu, pred prezrivim licem dilera, kome si mobilni uzet od slučajnog prolaznika, menjao za paketić!

Nos ti gori, krvari...  Hrskavica počinje da se topi pa vrlo brzo na boksera, a ne narkomana ličiš.

Božanski prah?! Kakva ironija!

Skidali se sami. Kada novca i snage nema ni za lek. Baba ih presvlačila, bdela nad njihovom agonijom, tepala im i govorila lepe reči...Prolazili ta cepanja na najsitnije deliće tela, više puta...

Što bi Tven rekao o duvanu: “Lako se sa heroina skinuti! Ja sam to više puta uspeo!”

Jedan dan idu blizanci Beogradom. Možda Vračar?!  Poslala ih mama da neke pare “nabave”. Lep je dan, sunčan...  Lenjo šetaju, razgledaju. Neki park je tu... Nisu čak ni sigurni gde se tačno nalaze, ali ni bitno im nije.

Pričaju... Pitaju se do kada će ovo tako moći?!

Vreme je da se nešto menja, godine došle i prošle... Momci su već uveliko. Kako će se jednog dana kućiti, ženiti, decu roditi ako se nekako iz svega ne izvuku?!

Kad odjednom pred njima mali starac, bele kose i brade u crnoj odori.   Sićušan, njima dvojici do grudi. Iz vrata izlazi. Taman starom nogom da na trotoar stane – pravo pred njih dvojicu!

Prepoznaju ga! Patrijarh Pavle! Stanu, nasmeše mu se : 

“Oče, možemo li nešto da vas pitamo?”, već mu se prema ruci naginju da je ljube... 

Dvojica iza starca kreću da ih zaustave! Ali Pavle, svetac, podigne ruku. Pit-bulovi staju.

“Kaž’te deco, koja muka?”

Oni mu brzo, u jednom dahu, jer prilika je koja se ne sme propustiti, izrekoše sve što i ja vama u jednoj rečenici rekoh, da sa heroina u život ne mogu! Dedica se nasmeši, prekrsti u vazduhu:

“Samo deco u manastir idite, Gospoda nađite i spoznajte. Eto vam spasa!”

Tako i bi. Poslušaše.

Raspitaju se gde bi sa svoje dve napaćeni duše mogli? Ko bi ih primio i hteo, takve iz pakla još neizvučene? Nađu mesto.

“Medena, tufnice moja mila i dobra...” Blizanci uvek tako sa mnom razgovaraju. “To se ispričati ne može nikome. Možda samo tebi...

Stigli mi tamo, sve nam objasnili... Šta i kako mora? Kakva su pravila? Poseta nema. Ni kontakata sa spoljnim, zdravim svetom. U keliju nas smestili.

Odmah prvo veče je molitva.

Svi u trpezariji sede. Sveštenik sa ženom na čelu stola. Odjednom ustaje i počinje molitvu. Svi ustajemo...

Priča o postanju, o Hristu.... Svako malo naša imena pomene.  Čujemo ih, ali više nismo tu. Ne pratimo mi ni njega, ni molitvu, ni tekst njen...

Obojica smo okupani belom svetlošću, blaženom i prijatnom kao u raju.  Gledamo jedan u drugoga... U zenicama opazimo znak prepoznavanja.  Isti koji smo imali na moru, u haremu...

Onaj što nas je uvek u nedostižne krajeve i provode, vodio. Vidimo da isto vidimo, da smo zajedno u toj prijatnoj i bezbednoj izmaglici, kroz koju se samo razliva bela, Božanska  svetlost. Sveštenik moli i dalje. Čak i žena mu naša imena ponavlja. Mi braća, kao prvi put na heroinu, delimo užitak prolaska kroz Rajska vrata i evo nas u njemu...

Cveće, zelene livade, potočići bistri i sveži, pa umorne noge u njima možeš skvasiti... Ne da se to opisati, nikome i nikako!”

Molitve su se nastavile jutrom, podnevom nakon rada, pa s’ večeri, opet nakon rada... Svaka je ista kao prva bila.

Pitam za bolno, fizičko skidanje sa horsa?

“Nema ga! Nije ga bilo ni trena, ni minute, ni sata! Samo te molitve, uvek ista izmaglica i belo svetlo... Ništa od muka i bolova! Ništa!”

Oženili se, decu izrodili, bore se...

Teško je i nama koji zaleđinu, škole i posao imamo. A ne njima?!

Nikada više heroin. Neka im Bog pomogne da tako i ostane!

Noćas ih vozim do stana. Pavla i ženu mu:

"Smem li vas u priču staviti?"

Naravno da smem, pa to će im tek čast biti!

Ljubimo se i pozdravljamo pred zgradom. Stoje pored auta. Još jednom mi čestitaju Božić... I zajedno, u glas, držeći se za otvorena vrata, pričaju mi neku molitvu za mene i moju sreću!

Neku koju nikad čula nisam, ni nalik nekoj koju sam samo i načula!

Ja ih slušam. Gledam ih naizmenično u nasmejane oči. Suze ni ne brišem.

“Još noćas ću se, Medena, za tvoju ljubav pomoliti!”

photo credit:  banksy