Tuđi brak

photo: Haruhiko Kawaguchi

28.12.2013 g. u 19.52




1.


Znam, počela sam o letu, moru i suncu...
Ali i ova priča, nekako ima veze sa tim.
Muvam se tu danas, po Fejsu, razgledam šta druge ljudi muči, šta imaju u glavu, koja muzika ih podseća na njihov život i naletim na tu priču, tekst, stih...
Ne znam ni kako bih to nazvala?!
Objava koja opisuje načine pokazivanja ljubavi prema ženi,  koji je ostavio Boris, toliko ne-umišljen da ime svoje piše malim slovom?! Verovatno zato, zna to što zna o devojkama i svim tim marifetlucima!
Nije mu važno da naglasi sebe, nego ono što je rekao!

Možda to i nisu njegove reči, nego ih prepisao odnekle, pokupio negde u dubinama interneta, dodavao i oduzimao reči i teme i onda je jednog dana odlučio da to okači na svoj zid, ne sluteći gde će to sve stići i kakvu će lavinu emocija u nekome izazvati.
A stih, poema, šta god,  je počela da kruži mrežom i svi oni koji su se u njoj prepoznali, ma kom rodu pripadali, nastaviše da je dele, dele, dele...
Danas dođe u moj vidokrug. Pogledam je i na prvu spazim da je to-to!
To je ono što moram podeliti devojkama i momcima sa grupe! Tako ih zovem, jer to jesu!
Mladi su u duši, uprkos manje ili više žutim krštenicama, umeju da vole i da se raduju tome jer inače ne bi bili ovde svaki dan, kao i ja, nasmejani, duhoviti, okretni i brzi kao da su tinejdžeri, kao da nam na leđima nije sve ono breme koje jeste.
Svako od nas ovde, pod Hrastom, ima svoje breme koje ga nemilice nagoni da svaki dan, noć, jutrom dolazi  ovde da vidi  šta ima, ima li neka priča koja će ih obradovati, rastužiti, nasmejati?!
A znaju da to nije „Rialiti“ kakav gledaju na tv-u, koji jeste zanimljiv kao guranje nosa u tuđi život ali akteri ipak glume...
Nego prave priče, životne i svakodnevne, koje priča neko ko to ne radi ni za slavu, ni za pare, nego samo da svoje breme sa njima podeli, a njima njihovo malo olakša!
Zato dolaze, slušaju muziku, pričaju o seksu u finim, duhovitim aluzijama, smeju se grohotom, možda nekada i zaplaču, nebitno kojim suzama?!
A čim sve to mogu, hoće i žele – onda su momci i devojke!
Zalepim objavu, letimice je pogledavši i odem...

Zavijem sarme, sa sve onim tajnim i čarobnim sastojcima koji služe prvenstveno za moje uživanje, pa onda za osmeh moga Maksima, koji kada premijerno proba moj novo smišljeni specijalitet, vrlja ga par sekundi po nepcu, pa ga malo žvaće, praveći neke grimase...
Onda ga proguta i u trenutku kada mu  začini eksplodiraju u želucu, raširi celo lice u osmeh, iznad koga blistaju, pojačane čudesnom optikom u staklima njegovih naočara, dva prelepa plavo-ljubičasta oka,  napravi onaj pokret rukom kuvara sa, bar one stare, “Vegete”!

Jer kako sada izgleda ne znam, ne kupujem je od kako sam postala kuvarica. Samo so, biber i gomila travki. Spoji palac i kažiprst u moglo bi se reći srce, a ne krug, sa ona tri ostala prsta u krilo poređana i podignuta iznad njega, zamahne tom skulpturom načinjenom od ljudske ruke, prema mome licu i kaže „Kevo!!“
I naravno, za zadovoljstvo mojih gostiju koji se ponekad, neočekivano i iznenada pojave na mojim vratima! Neko od mojih kolega sa faksa ili moj kum Svetislav, koji je uvek gladan i izmučen jer kao profesor latinskog i starogrčkog jezika, svršeni filolog katedre  Univerzitata u Beogradu, sada već bliži šezdesetim nego pedesetim, vozi neki kombi sa robom, uvek istom trasom od Beograda do Subotice, starim putem, pa onda mu Karlovci dođu uz put!
Ili neko od mojih prijatelja reši da krene na dug put od grada, pa njih po dvoje, po  troje, naiđu...
Najave se.
Uvek spremam neku klopu ili meze jer gosti nisu kod mene tako česti, ipak ja ne živim u gradu.
Ili moj bivši ljubavnik, sada samo prijatelj, Corto Maltese ide u magacin gde drži neke silne inventare iz radnji koje je tokom godina posedovao, prašnjav i oznojan zove iz auta da pita može li kafa i rakija?
“Može, naravno!”
Onda se desi da i on uživa u sarmi, koja je slična ovoj današnjoj.

Vratim se na Fejs i pogledam ceo taj Borisov tekst. Čitam, reč po reč, ređam slike u glavi, materijalizujem svaku njegovu misao koju je imao dok je pisao i počinjem da plačem.

Bože, ja skoro svaki dan plačem, kada bolje razmislim?! Plakala sam onaj dan, jel’ čevrtak beše, ono sa pandurom?
Sinoć bila kod Deda Mraza, taman sva radosna i vedra, ali plakah posle zbog neke zajebancije, dobre! Više ne mogu da se setim tačno kada je šta bilo i pričalo se! Plakah od smeha, u više navrata.

I tako uplakana, odem da izmariniram meso za pečenje jer treba bar dva dana da „crkava“ u toj smesi svih već pomenutih travki. Mutim tu smesu od maslinovog ulja, balzamiko sirćeta, majčine dušice, žalfije, ruzmarina, senfa ali onog ljutog. Pa kašika putera, krupna morska so, mleveni biber... Sve to dobro izmutite, dodate po želji bela luka, lovora, viski je poželjan jer hemijski već „kuva“ meso sve to vreme pre nego dospe u rernu, ugrejanu predhodno na 200 C.

Mutim je i plačem sve vreme, žureći da što pre završim, da sednem i otvorim “Word” koji me sve ovo vreme dok ja lepo, ne dirajući ga, pričam i ćaskam sa vama, zajebava kao niko?!
Jer ovaj “Widnows 7” ima taj  “Word 2010” koji radi šta on hoće i šta mu padne na pamet?!
Zabole ga da li ja hoću da ukucam slovo “H”?! Jer on umesto da napiše moje slovo,  lepo i elegantno, u deliću sekunde „odvede“ cursor na jebeni novi red ili na početak mog pasusa, gore!

I sve to zato što  je neko u Microsoftu bio tako pametan da ušnira u njega neki rečnik, šta li je koji ja već danima proučavam, zag....
Evo sada umesto L, on ode gore, uf!
Zagledam  ga, stavljam naočare, listam one ponude na meniju, grčevito tražeći mesto gde tu funkciju da isključim?!
Na sve to još mi tipka „Shift“, levo, na ganc - novom laptopu koji znate kako sam teško kupila, ne radi dobro, zaglavljuje se i kada hoću veliko slovo, neko koje je na repertoaru desne ruke, ne mogu da napravim Velikim u željenom trenutku, nego se vraćam...Onda besnim, frkćem, psujem...
Izgovaram na glas sve ovo što sada vama pričam! Žurim, perem sudove i  plačem sve to vreme.

Mislim da li smem da počnem tu priču zbog koje me je Boris pomerio i rasplakao?!
Drznuo i u toj svojoj poemi nabrojao nešto što nikako nije smeo da pomene, nešto što je moja teško čuvana tajna, podeljena sa nekima, to da, ali sa mnogo, mnogo dubokih svojih nijansi koje se ne mogu ispričati uz kafu, druženje, cigaretu... Pomenuo je, ne obazrevši se na to kako će moje srce na to reagovati, kako ću podneti da ponovo vidim tu sliku iz mog života, taj kadar prelepog filma u kome sam igrala pre 12 godina.
Godinama to potiskujem, guram na dno moje duše i mog razuma pokušavajuci da obrišem tu scenu zauvek iz glave, da za...

E, jebo te, sada je umesto „bo“ opet otišao na početak pasusa, gore?!
... zaboravim taj njegov čin koji je Boris u svom stihu pretvorio u slova i tako počnem da živim k’o sve normalne, prosečne žene koje ne misle o suprotnom polu kao ja, već lepo i lako uvek mogu krivicu svaliti na mušku stranu i tako pomoći i olakšati sebi!

Ali kako mogu da pljunem na muški rod, kako da se prebacim na tu „vašu“ stranu, stranu na kojoj me majka rodila, a nju rodila njena majka, stranu na kojoj uprkos sceni iz fabričkog, ženskog  pogona, vlada neko jedinstvo i razumevanje, sa uvek prisutnom podozrivošću prema svemu što muškarci rade, govore ili pišu i ta sumnjičavost je ono što je “light” motiv vaše strane!
Misao vodilja oko koje ste okupljene i pomaže vam da tako lakše prihvatite breme koje nosite, jer:

Ako ste usedelica – krivi su oni jer vas niko nije procenio valjano i prepoznao u vama divnu ženu?!
Ako ste u braku, imamo dve opcije – u dobrom ste braku, sve je ok! Onda vas baš i briga šta Medena truća?!
U lošem ste braku, ne možete više da ga gledate preko puta stola kako jede supu i gura pritom celu kašiku u usta?
Opet  su krivi muškarci?! Jer pogledate samo tog svog, koga ste nekada iz sada nepoznatih razloga volele i svi vam ostali pripadnici tog roda, istog trena postaju svinje, kreteni i idioti, koji sebično gledaju samo svoje dupe! Ili ste razvedene, sa naravno bremenom koje se ne meri ni sa jednim drugim jer ne daj mi Bože razvoda braka, koga sam već jednom gledala među mojim roditeljima!
Tako da je vaš gnev prema muškom rodu, lekarski opravdan.

Ili ste udovice, kao ja?! Višom silom otkinutih svojih polovina, lutate tako po nekim zabavama gde su svi u paru ili sa drugaricama koje su u nekim, gore pomenutim, statusima idete po kafićima, svirkama...
Neprekidno tražeci reinkarnaciju one  svoje umrle polovine, svakim danom, mesecom i godinom gubeći sve više nadu da ta mala, svedena na milimetar, šansa da se On ponovo pojavi, postoji i da bi mogla da se desi.

Kako ja sada da kažem nešto protiv muškaraca koji su mi pružili toliko lepih i prijatnih stvari u životu, stvari koje eto, pokušavam čak da zaboravim  jer me bole koliko su bile nabijene emocijama, tada kada su se dešavale? A da bih vam to pojasnila, morala bih da vam ispričam celu priču i celu istinu, zbog koje se, u stvari, stidim pred vama svima i sramota me je da je pričam.
Čak i u ovom mom krajnje liberalnom,  skoro anarhističkom umu,  sramno i stidno je da jedna slobodna žena, udovica, službenica, majka deteta od 10 godina koja drži do svog ugleda i kredibiliteta jedne, uprkos svim skandalima, opijanju i duvanju kod Sinagoge, pre svega dame, započne, održi, živi, uživa i završi ljubavnu vezu sa oženjenim muškarcem?!
To je, priznaćete, za svaku osudu...


29.12.2013.god. u 00.38

2.
Brak je za mene svetinja.
Poštujem ga i smatram dobrom, vrednom i korsnom civilizacijskom tekovinom koja ima mnogo više sjajnih i blistavih momenata, nego onih loših.
A i tako sam vaspitana od moje majke jer se ona jedina, u tom njenom sjajnom braku, kako je nesretnica sve vreme naivno mislila, bavila vaspitanjem dece.  Na sreću, pokazalo se kasnije.

Ceo život sam je gledala kako voli moga oca, obožava zemlju po kojoj hodi, brine o njemu, voli ga više nego nas, gleda ga zaljubljeno kao da su počeli pre mesec, dva...
A mi, brat i ja, već uveliko osnovci! Ja još previše dete da bih znala ono što sam posle otkrila, sve jadne i tužne činjenice o mom ocu i njegovom bednom životu, muškarca, muža i švalera, gledam to danima. Gledam kako se ljube,  kada on kreće na posao ili kada se sa njega vraća.
On je strasno i snažno grli, ona žmuri i ljulja se, misliš pala bi da je on ne drži, onim njegovim snažnim rukama, rukama boksera-amatera još za vreme faksa, kasnije održavane sklekovima.
4 serije po 16 komada jer bokseri tako vežbaju, tim brojevima!
Tačno određenim ritualom koji im kasnije pomaže da kanališu bol iz glave kada ih odvali kilo i po  ili više, teška rukavica, plus sva snaga protivnika i celog njegovog tela...
Otac vežba ujutro i uveče.
A kada mi šamar udari tom šakom, natreniranom i navežbanom,  zvoni mi glava jedno nedelju dana!

Zašto me je, stalno tukao?! E, to ne znam?!
Naslućujem neku istinu:
Bila sam dobro dete, super đak, sve petice, poslušna, vredna...
Ali svojeglava i mnogo puta ga nadmudrivala kao u onoj priči o cipelama i tako u njegovom malom, nikad sazrelom umu, pravila takav jad i nemoć koji se može lečiti samo fizičkim atakom na protivnika?! Drugog razumnog opravdanja, jednostavno, nema.
Možda sam i ja tako naučila da bokserski podnesem bol,  možda je “batina” zaista “iz raja izašla”?!

Sve je dobro dok se muvamo po ringu! Igramo se.
Malo me cakne, propisno se izmaknem! Jači je, čak nismo ni ista kategorija? Teži je...
Kroše!! Uf, pleksus! Boli...
Stiskam zube, ali još sam na nogama! Još okolo, skoro veselo, poskakujem!  Začikavam ga...

Samo na tren pogledam u desno, spustim levu i tu, nesretnu stranu, otkrijem!
Desni direkt u arkadu! Parališuća bol koja te na kolena samo, lenjo, spusti... Ni krv svoju ne možeš olizati.
“Neuroni i receptori bola, ‘ajmo zbor!!”
I svu tešku muku iz mozga i srca, negde u pete poteraš... Klečiš i čekaš da te najgori, prvi talas popusti. Ovaj meč je izgubljen, na noge skoro nećeš moći!
Ali, već sutra se na trening novi vraćaš! Kondicija za bol se mora održati!


Gledala sam moje roditelje i mislila kako se vole. To je jedina slika braka koju ja znam i poznajem. Sve što sam posle o toj slici otkrila, nikada nije pokvarilo taj prvi, ružičasti utisak.
Pamtim ga i danas:
Dvoje ljudi različitog pola, koji žive pod istim krovom, ljube se non-stop a ja ih ometam, namerno!
Čim čujem da su zaćutali, tamo u kuhinji, izletim iz moje sobe, banem im na vrata:
“Opet se ljubite, uhvatila sam vas na delu!”

I svi se smejemo u glas. Ili se, u slučaju pojave neke dobre stvari za ples, na radiju, odmah na noge skače, sklanja se sto sa sredine dnevne sobe i fotelje... Sve pod prozor!
Tako se dobija jedan lep kvadrat glatkog parketa, recimo 2,5 sa 2,5 metra, koji je odmah pola njihov!
Oni ne čekaju, odmah se nežno prihvate, obgrle i krenu da se vrte i uživaju...
Šta ćemo?! Tren posle, moj mlađi brat i ja, ustanemo pa se i mi zagrlimo!
Tako godinama imitirajući njihove pokrete, naučismo tu tešku i mnogima stranu, umetnost  zvanu „ples“, ljuljanje u ritmu,  koju i danas praktikujemo kada nam se pruži prilika na nekoj svadbi kod rodbine ili nekoj  žurci na kojoj se zadesimo zajedno! Jako retko,na žalost.
Braka u kome se tih dvoje ne svađaju, nego ona njemu uvek nešto mazno šapuće, domunđava se  sa njim.
I nakon kraha i pogibije svoje ljubavi, majka mi je uvek i kao devojčici i devojci, govorila uvek jedno isto:
“Sine moj, kada jednoga dana nađeš svog para, kada ga prepoznaš da je on taj, baš taj za koga sam te i kome rodila... A znaćeš to da prepoznaš , jer majka rodila sebi devojčicu svoju, pametnu i mudru, sa intuicijom koja sve oseti, tada sve drugo u životu moraš da zaboraviš, sve... On je tada centar tvog sveta i tvog život, i oko njega se okreće nebo i zemlja.. On je tvoj Bog, a ti njegova robinja jer ćeš takvog, prepoznatog, samo tako voleti... I ne postoji više niko u tvom životu, koga si dobila bez da te neko pitao hoćeš li, ne postoje više mama, tata, braća, sestre, čak i vaša sopstvena deca jer ni njih niste birali no dobili... Niko više nije važan osim Njega! Jer samo si Njega ti birala!”

Ovo sam joj citirala onda kada mi je prebacila, pokušavajući da me sačuva od bola, mog Batu, mog voljenog i biranog  koji me nikada nije izdao, ni za srce ujeo! Tada je zaćutala, sirota moja majka, jer je znala da me ona time zadojila i da sada, posle svega, nema pravo da sama sebe opovrgava!

Tuđi brak mi je, isto tako, svetinja...
Od 1981. godine do kraja svog života, mi je uvek ponavljala tu priču o grehu, koji je njen život tako oskrnavio, obeščastio i napravio nesrećnim, praznim i neispunjenim... Znala sam svaki i najprljaviji detalj te grozne i tužne priče, o tome kako je njen brak propao zahvaljujući drugoj ženi koja je, iz do sada neutvrđenih razloga, zavela i zaludela mog oca do te mere da je on razum izgubio i da ga danas često vide pijanog po selu.. Ili durbinom posmatra avione, a celo selo mu se smeje iza leđa i zovu ga „ludim“. Potresno za mene kao njegovo dete.

Čovek ima 70 godina. Ne sledećeg maja, nego onog posle. Voli biciklizam. Ne bavi se on sportom, nego pokušava ludila svoga da se otrese, prelazeći te silne kilometre, u toj, već sada, muci za njegovo nekada mlado i zategnuto telo, nadajući se da ce uz put, sa bicikla, pogubiti sav svoj jad i čemer...
Ali ne ide mu to, pa ga taj neodbačeni još više pritiska i jede njegov razum.

Nikada se moj otac, kao i svi ostali muškarci koje znam, ne bi razveo da nije bilo te druge žene?!
Muškarci se vrlo, vrlo retko razvode na svoju inicijativu, skoro nikako. Ne bih vam sada “vadila” statistike, ali setite se sami nekog procenta, tu u vašoj blizini i videćete da sam u pravu.

Varaju svoje žene, naravno, ali se ne razvode, nikada! Ovo prvo im je, kako sam već pomenula, genetikom usađeno u svaki testosteronski damar! Antropologija je čudo od nauke!

Ti koji je dobro znaju, a često ih slušam, uvek podvlače te duboko ukorenjene razlike između muškaraca i žena. Muškarci su biološki drugačiji i to za sobom povlači i drugi koncept “racia”.
Priroda ih je obdarila, za razliku od nas žena, čudesnom sposobnošću da mogu, ako su u dobroj kondiciji, da naprave dnevno jedno tuce dece, bez muke i problema!
I naravno da oni u svom mozgu a i svojim preponama imaju usađen taj instikt razmnožavanja i deljenja svog kvalitetnog semena, svim ženama koje su sposobne da se oplode.
Zato uvek oni lepi, zgodni, pametni...  Ono, baš baš, frajeri, više varaju svoje žene, nego oni jadni, priglupi i ograničeni slepci, koji su za ceo život samo tu jednu ženu i imali, samo nju kresali!
Tu što su je i venčali...

Jer Bog bira ono prvo, kvalitetnije seme da bi produžio ljudski rod, a ne ove drugo, mnogo lošije, koje nekako treba zatrti!
Zato žene koje traže bitange za muževe (miljenike moje), treba da računaju sa time da dobijaju nabijenu atomsku bombu, kojoj ako ne budu dali da se po malo prazni, toliko će se nabiti tom seksualnom energijom, koja je mnogo moćnija od atomske, da će ih jednog dana kada pukne, razneti u paramparčad, sa sve decom, kućom i bračnom tekovinom!

Tako je moja majka moga oca odabrala, znajući sve ovo gore, bez da je ikada saznala i da postoji antropologija?! Volela ga jer je bio najzgodniji, najlepši i najobrazovaniji frajer u selu i mirila se sa činjenicom da ga mora deliti sa drugim ženama, jer je to prosto Božije i tu se ništa niti može, niti treba činiti, sve dok ona njega i dalje voli i sve dok je u kući mir i sloga! Sve njegove izabranice bile su fine i kulturne ribe, uvek starije od njega, udate gospođe kojima je samo trebao  mlad pastuv, a ne potencijalni muž! Diskretno upražnjavajući seks sa mojim ocem jer ne žele da se eksponiraju i na zao glas dolaze, čuvaše godinama brak moje majke u solidnom stanju!!
Sve do jednom...

Te, 1976. godine, godine kada je moj otac kupio svoj prvi auto, “bubu”...
Godine kada smo letovali na Plitvičkim jezerima, iako to nije bilo letovanje, nego vojnička obuka u trajanju od par dana!
“Lezi, diž’ se, ustaj, sedi!”
Godine kada sam prvi put videla more,  jer nas  je otac,  blagonaklono odveo jedan dan do Zadra, na kupanje i zaljubila se tada  “na zauvek” u tu prelepu vodu, bez koje ne mogu da zamislim svoj život, skoro isto toliko koliko i bez  mog Dunava! Dunav, koji sa ljubavlju prati sva moja preseljenja, uvek meni veran, uvek onaj koji ostaje uz mene, gde god ja išla.

Te godine se i moj otac zaljubio...
U  ženu mlađu 10-ak godina od njega, koja je živela u braku, sa ćerkom koje ide u školu sa mojim mlađim bratom.
Te iste godine, još za “1.maj”, koji smo provodili na pikniku u Ristovači, prelepoj šumi u blizini Bača, on je tu ženu doveo do ćebeta oko koga smo okupljeni mi, deca i mama, dok je on bio da se promuva i vidi koga ima...  I predstavio  je kao svoju poznanicu sa posla.

Videla sam rumenilo na licu moje majke, koja se nasmešila potpuno prirodno i ležerno, pristojno klimnuvši glavom,  sa držanjem kraljice koja prima svoje podanike i osetila istim tim njenim čulom, da se nešto gadno kuva, da je ova žena nešto drugo, da ne liči ni na jednu predhodnu i da će ova voditi krvav i bespoštedan rat za vlast nad telom moga oca!

Gledam moju majku kako igra svoju rolu! Sjajna je bila! Samo ljubav prema sebi takve kreacije stvara?!
Tako i bi...
Trajalo je dugo, sve do maja 1981-e, mučno kao i svaki prljavi rat koji je sam sebi besmisao...

Jer „Borba za mir je isto što i tucanje za nevinost“!
Mučan, krvav, blatnjav i težak sa gomilom nevinih žrtava oko sebe.
Mene, brata, njenog muža, njene ćerke... Sa gomilom sramotnih poteza koje je, njegova sadašnja supruga, tada ljubavnica, vukla ne bi li se nekako dočepala tog Boga u telu Oca moga.
Anonimnih poziva, uznemiravanja, ostavljanja neke “crne magije” pod otiračem ispred vrata od stana ili po stanu, ako je dolazila dok nas troje nismo u kući i tako gazila najveću od svih svetinja u braku, a to je zavet da se u bračni krevet, nikada i niko treći ne dovodi, niti se u tuđi bračni krevet odlazi!!

To je greh najveći i neoprostiv je! Tako je gazeći jednu po jednu svetinju naše kuće, uspela da ubedi moju majku da konačno podnese tužbu za razvod braka i reši se te bede zauvek!
Neko je morao da prekine agoniju! Jer moj otac je kukavica, kao što već znate, koji nikada nije imao hrabrosti da stane pred moju majku, da kaže da “Voli drugu ženu, pa to može svakome živome da se desi i dešava se, da hoće sa njom da živi, da rađa decu...”

Moja majka bi to vrlo lepo, kao i upoznavanje sa protivnikom, onomad, gospodski i dostojanstveno podnela i sve bi se rešilo jednim mirnim paktom, ali ne?!
Nikada nije skupio kuraži za to, nego je dao da dve žene vuku konce umesto njega i da mu one određuju sudbinu. Što je najgore i meni posebno nesvatljivo, da ga je ta njegova htela i uzela, nikada ne pomislivši da “Vuk dlaku menja, al’ ćud nikad”?!
Da “Ako je  Zumru, onakvu lepoticu i damu, svu nežnu, zgodnu i mirišljavu, varao, gde neće nju onakvu?!”
I ako je svoju decu zauvek ostavio, zašto misli da će mu ona biti važnija? Kakva elementarna glupost?!
Do danas je to sigurno naučila! Jer svoj zasluženi pakao života sa mojim ocem ima!
Svakodnevno i bez ikakvog i najmanjeg nagoveštaja da će mu skoro biti kraj!

Tako da ja, posle svega, tuđi brak poštujem više no svoj, rođeni.

29.12.2013 god. u 9.25

3.

Sa tim nasleđenim, manje-više, lepim mišljenjem o toj zajednici muškarca i žene živim celu svoju mladost-ludost, vođenu i sa 16-17 godina parolom zbog koje me je društvo uvek ismevalo: “Moj život je avantura!”, koja je omogućila svojim trajanjem do danas, sve to pažljivo praćenje scena koje je neko gore izrežirao, smestio u moj život, vešto montirao i pustio filmsku traku da ide, kroz onu ogromnu spravu sa dva velika kruga.  Jedan gore, drugi malo ukoso, dole, u koju se stavljaju rolne filmova što dremaju u kutijama boje srebra, sa nalepljenim etiketama koje na sebi nose ime filma i redni broj rolne.
Njihovom smenom u toj ogromnoj mašineriji, mi na platnu bioskopa vidimo sve ono što nas zanima, što volimo i u čemu uživamo  jer film je poseban doživljaj sveta, neuporediv ni sa čim drugim što je čovekov um smislio u svrhu zabave! Tako, sa svim tim mojim predrasudama o braku i ljubavi uopšte, živim i svoj brak a i svoju kasniju dugogodišnju samoću, koja je uprkos svim ljudima koje imam oko sebe, poznanicima, kolegama, prijateljima, ipak i samo samoća.

Samoća je gadna i teška stvar, znaju to ljudi! Zato se na razvod odlučuju tek kada više nema ni jednog Keca u rukavu, kada su svi aduti već na stolu, van našeg domašaja, kada smo potpuno razoružani i dalja borba za očuvanje zajednice je nemoguća i neostvariva. Život sa praznom drugom polovinom velikog kreveta za dvoje koji sam naručila da mi prave od trešnjevog drveta, prizivajući tako nekoga ko će se jednoga dana meškoljiti u njoj čekajući kafu u krevet, na kojoj, za sada mogu da držim naočare, knjigu, daljinski i kremu za ruke, praveći je tako korisnom i praktičnom, je isto bedan kao i ta nepopunjena polovina, sa uvek nameštenim jastukom!
Neko će možda naići jednom, pojaviti se neočekivano i zauvek je zauzeti?! Svašta od mene?!

Sam piješ kafu, često sam jedeš, jer dete ide, beži, migolji se, tražeći svoj put i svoju slobodu, istu onu za koju sam se i sama ceo život borila, nemaju vremena ni za šta, uvek žure i uvek su.

 “E, kevo, pričao bih ja sa tobom, ali čekaju me drugari u “Radio kafeu!"

“Naravno, samo napred, uživaj u mladosti, jedi život velikom kašikom, prepusti se svemu tome, neoprezno i bez straha, troši svaki sekund jer je neponovljiv i nikada se vratiti neće, takav isti, sa istom slikom i emocijom koja je prati!”

Pusti kevu, ona ti i ovako više ne treba, osim u svrhu i ulogu bankomata ili, evetualno, savetnika koji rešave krizne situacije!
Upravo iza ovih slova, ide Balašević: ”Ako išta znam, znam da budem sam…”, kome se smeškam sa razumevanjem,  jer znam šta on priča, samo ne znam kako to sve zna?!
Uporno pokušavam da se stavim u kožu drugih ljudi, da doprem do njihovog uma i tako sebi objasnim njihove, meni nepoznate i neobjašnjive postupke, ne bih li uspela jednog dana da pričam i neke tuđe priče, a ne samo ovu moju, koju najbolje znam. Bar za sada.



















I u jednoj takvoj samoći, samo manje teškoj i praznoj  jer je bila još sveža, mlada, tek trogodišnja i naivna, bezazlena, ne dajući ni nagoveštaj da će za narednih dvanaestak godina porasti do jedne kompleksne i strašne sadašnjosti, počnem ja da pišem mailove Cortu Malteseu, tom imaginarnom liku iza nekog drugog ekrana, već zaintrigirana samim njegovim “nick”-om, jer sam Huga volela i pre, taj njegov oštri crtež, bez zaobljavanja i umekšavanja bilo čega, rogobatan, ćoskast, uglast!
Namenjen da nam prikaže život baš onakvim kakav jeste, bez truni davno umrle renesanse, koja je još obećavala neku mekoću, a o kitnjastom baroku, tek ni pomena!
Posle već tri nedelje prepiske, ova slika stoji u “A4” formatu, zalepljena na zid moje kancelarije u kojoj se čitava ljubavna priča i dešava, jer kući nemam ni veš mašinu, ni tv! Slobino, lepo vreme...
Računar  je tek nemoguća misija! Ja svoje priče potpisujem kao “Mesalina”, nadimak koji su mi, pojma nemam zašto prišili davno pre toga moji drugari iz srednje škole! I danas me tako zovu!

Mesalina, neka od žena Cara Klaudija, istorijski prozivana za razvrat , blud i promiskuitet koji nikakve veze sa mojim životom nema, kao što već dobro znate, nije ni bila tako loša jer ono što o njoj neće da kažu jeste da se borila za školovanje i opismenjavanje tadašnje dece, svim svojim snagama koje su joj preostale posle raskalašnih noći…
I bila vrlo moćna i uticajna riba toga doba!

Tako se nas dvoje, dva lika, jedan iz stripa za koga se priča da je nekada na Malti živeo,a Hugo ga iskoristio u svojoj umetnosti i mene, Rimske carice, koja živi u podstanarskom stanu u Ilirskoj, u 30-ak kvadrata, u svojoj tek mladoj samoći...
... Dopisujemo, razgovaramo, radujemo , smejemo i svađamo.
Pisana reč nije isto što i izgovorena! Nemoguće je bilo kakvim znakovima, tačkama, zarezima i trotačkama  dočarati živu reč koju prati pogled, osmeh, treptaj u glasu i onda su nesporazumi logičan sled, koji svaki put uspešno razrešavamo.
I tek negde kada je već sve otišlo daleko od naivnog ćaskanja sa net-a, negde par dana pre tog 14-og maja 2001.godine, kada smo se sreli prvi put, u sred restrikcije struje, on meni saopštava, izokola, oprezno i pažljivo, da me nekako spremi za ono što sledi, da je on...

On nije sam.  Ima još njih dvoje…
Nju i bebu staru 14 meseci. Kaže da je besmisleno da prećuti i da laže i da je do toga dana bilo nepotrebno i suvišno to reći jer niko nije znao da će se sve ovako desiti, niko slutio na ludost  koja nas je preko reči na ekranu, zadesila?! Pročitam tu rečenicu, uzdahnem:
 ”Ma, znala sam ja da je sve ovo previše lepo da bi bilo istinito, da bi se dalo realizovati onako kao to jedino treba, vezom koja ima budućnost!!”

Ali šta sada, pa nisam mlada za udaju, kakve veze ima, mogu sa čovekom kafu popiti jer je verovatnoća da se i “u živo” sve kockice poklope tako skladno kao u ovom virtualnom svetu, prosto, nemoguća!?
No, život uvek ima nekog keca u rukavu, spreman da te iznenadi i zatekne potpuno nespremnog na novu igru koju stavlja pred tebe, na tvoj put, večito te iskušavajući, trenirajući…
I mene ubaci u taj film koji nikada pre igrala nisam i pojma nemam šta kada treba reći, ni kako se u kojoj sceni, ponašati…
Ali improvizacija je najbolji deo glume, uvek! Zato je “Radovan III” predstava koju i mala deca znaju, sa neponovljivim replikama i tekstovima jer je Radmilović, bahato kako i priliči njegovoj veličini, dao sebi slobodu da scena bude njegova, da je on tu kralj i car i da on vlada tu! Priča šta hoće, kome i kada hoće…

“Onda Sneki, napred, hrabro! Umeš ti i to da izvedeš, pa nisi ni mala ni glupa, pravila ćeš u hodu savladavati, jedno po jedno i tako koračati po tom minskom polju, gusto načičkanom svim opasnostima po srce i mozak, na koje možeš nagaziti svakog neopreznog sekunda, vođena naravno Njegovom mapom jer je on više na oprezu, mnogo je veći ulog u igri od mog!”

On crta mape, obeležava moguće mine, a ja na slepo jer mu verujem i znam da me pazi i brine o meni, idem po tom polju, levo, desno… Stanem, kada on kaže: “Stoj, tamo ne smeš nikako!”
Onda me pusti par koraka napred, pa kada ja ljubavlju vođena, pohrlim napred, vrati me – Curik nazad!! Govori mi da se pazim, da on razume da ga ja volim i da mi nedostaje, ali da on ne može lažno da obećava nešto što nije u stanju da ostvari... On svoju porodicu voli i nikada je napustiti neće!
Što meni olakšava stvari. Lakše mi je kada me omeđite, date mi tačnu meru do koje smem ići jer ja sam bahatija i od Zorana, pa kada volim raširim se kao kožna bolest, svuda... Bez straha i opreza!
Ovako sa međama koje poštujem, kanališem svoje emocije, svodim ih na scene koja smem da igram i tako svoju ljubav puštam tačno do te bodljikave žice, koju samo krvlju, svojom ili tuđom, možeš i smeš preći… Jer ja i dalje greh na sebe neću!

Volim ga. Ali samo koliko traje taj film, koji i kao svaka živa stvar ima svoj uvod, rast i vrhunac koji je vrtlog ludila i strasti... Onda polako počinje da jenjava, da pada i tako te lagano, kao let pera po vazduhu, spušta do svog kraja, do poslednje scene kojom se završava…

Voli i on mene jer mu oči blistaju kada me vidi, voli me kada dođe po mene u 22.00, petkom obavezno, a ja ga dočekam sa korpom kolača, vinom i čašama. Tu noć provodimo na livadi uz Dunav. Voli me što mu pravim bajaderu koju može da drži na poslu, u frižideru, spakovanu u neku kutiju koja na ljubav ne liči i da par dana uživa u njoj. Sa mnom u svakom čokoladnom zalogaju.
Ne govori te reči nikada, niti ih piše… Ali ja znam da je ta bolesti i njega strefila, njega tako snažnog , jakog i dominantnog,  samo on o njoj ne misli, samo dan-noć radi, neprekidno u autu negde između Novog Sada i Beograda u kome se rodio, mešan od makedonske po ocu i vranjanske po majci, krvi.
Krvi koja ga je načinila takvim živim, temperamentim  muškarcem koji bez sporta i trošenja energije ne može nikako ali je spreman da napuni oči suzama preda mnom zato što mu je jedna od radnica taj dan rekla da nije fer prema njoj, a on se baš trudi da svi žive kao jedna srećna porodica.
Ne može da se pomiri sa tom optužbom i tako se pretvara u mog malog Dečaka, koga ja tešim govoreći mu da ona pojma ko je on, da to zanemari, da je nebitno:

”Ja znam ko si ti i to je jedino istina!”

Dobar je... Voli me toliko da je sve svoje fudbale i baskete sa drugarima  menjao za večeri sa mnom, svaki slobodan trenutak poklanjao meni, makar to bio samo dolazak kolima pred moju kapiju... Staje uz škripu kočnica jer vozi kao pomahnitao a opet sigurno i bezbedno i samo se sa njime ne plašim brze vožnje koje se inače užasavam, izbacuje kroz prozor čokoladu i poljubac i odlazi, praćen istom tom škripom… Odrastao na moru, u prelepom starom gradu Crne Gore, opaljen suncem, napunjen njime i tako pripremljen za igranje tog junaka iz stripa, moj Dečak i Mornar koga strpljivo čekam, svake godine provodi tamo, kod roditelja, svoj godišnji odmor, u julu... I toga jula mi kaže da ide, da mesec i po neće biti tu.
Večeras u 22.00 dolazi da se vidimo, mazimo za naredno, prazno i tužno vreme, uživamo u svojim telima, rastanemo i pozdravimo.
Stojim pred kapijom i čekam ga. Minuti prolaze, nema ga?!

“Bože, šta je sada, on nikada ne kasni?! Nije mu se valjda nešto desilo?”

Posle petnaestak minuta, farovi od ćoška moje ulice, škripa… Otvara mi vrata, ja sedam na njegov dlan namešten na suvozačko sedište, okrenut prema gore onim linijama života i sreće po njemu.
Uvek me tako dočeka!
”Samo da pipne guzu”, pre nego što doda gas da urla i polećemo!
Pitam ga zašto kasni?
On se okreće , pruža desnu ruku na zadnje sedište, uzima  kesu, stavlja mi je u krilo i kaže da je morao da se vrati do stana jer je zaboravio majicu!

“Majicu u kojoj spavam.  Da ti ostavim da je imaš. Da je nosiš dok se ja ne vratim... Spavaj u njoj, možda ti tako bude lakše i brže prođe vreme!”

Borise, Borise?! Nikako to nisi smeo da pomeneš u onoj tvojoj poemi! Nikako nisi smeo da me podsetiš na taj insert filma, koji pokušavam da zaboravim! To je najlepše delo koje je za mene ikada učinjeno! Čin, na čije me samo sećanje sve boli.

Ceo je sama ljubav! Njena suština i smisao.