17.07.2014.

Srbija, Maćeha




Nemam običaj da pišem kada sam besna. Ovo je presedan! 

Ako izuzmemo jednu objavu na mom Fejs-zidu od zimus, u kojoj sam u sekundi, kao furija besna,  napisala molbu našim sunarodnicima,  komšijama i susedima od ’90-ih, izbeglicama iz bivše mi Jugoslavije, moje jedine prave domovine, o ponašanju i jeziku u Vojvodini?!  Tj. u Novom Sadu i okolini!

Držim ja njima kratku, ali jetku vakelu!
Bila sam vrlo fina i pristojna u svemu!  Samo sam ih zamolila da nam se oni sada, kao mi njima nekada, nađu u nevolji i pripomognu nam!
Mi smo njima pomogli da se ponovo skuće i okuće, pozapošljavaju i sebe i svoju decu. Bili smo baš fer i okej?! Zar nismo?!

Samo ruku na srce stavite... Znaćete odgovor!
E, sada je nama dogorelo do nokata, nama ovdašnjima, sada, vaša pomoć treba!! Sada smo mi u teškom, bez ijednog ispaljenog metka, krvavom čabru!! Mi koji smo se ovde rađali.

Iz koga nemamo gde?! Mi nemamo bekap koji ste vi, onomad, imali...
Mi nemamo više ni jednu zemlju maticu u koju možemo, u slučaju krajnje nužde, pobeći?!
Vi ste imali Majku Srbiju koja vas je nazad dočekala, sa tri prsta vas prekrstila i u svoja nedra, široko i blagonaklono, primila!

Dala vam, netom pre uskraćenu vam, slobodu?! Pustila vas da svoj jezik ne menjate. Ćutke klimala glavom na običaje i manire koje ste nam doneli...
Prava nežna i podatna Majka! Sva već krvava i osiromašena, toplo vas, samo, priglila...

A gde mi da se denemo?!  Mi, njena rođena, a ne usvojena, deca! Mi, drugu Majku nemamo.

A ova naša kurva, postala nam Maćeha! Ohola i arogantna aždaja, koja nas, kao krava kroz burag, besomučno, lagano i mučno, ždere. Sopstvenu decu kolje jer zna da ova nemaju kud!

Kod koga mi da „izbegnemo“?! Da se i mi dokopamo tog povlaštenog, što je sva vrata u nas otvarao, statusa i te, nekada  vredne, „izbegličke legitimacije“?! Mi nemamo nikoga svog. Mi, deca Srbije.
Nas niko neće i niko nas ne voli. Dobrodošli smo im samo kao turisti. Ili kao jeftina softveraška radna snaga... Inače, očima ne mogu da nas gledaju!

Potpuno smo sami i prepušteni na milost i nemilost sudbini.

Toliko smo već jadni i iscrpljeni, da ni za potragu za boljim životom, ni mrve snage nemamo.
Tužna i umorna, nekada pametna i slobodna moždana masa, sada u ravnodušne robote pretvorena!

Mi, zaista, više nemamo kud’! Mi imamo samo ovu, jednu jedinu, jebenu Srbiju! Iz koje ne možemo nigde nosa promoliti?! Zakopani u glibu koji nam već u ždrela ulazi! U živom blatu koje nas otežalo, sve više vuče ka dnu dna! Samo čekamo dan kada ćemo se,napokon, već jednom uvek i zauvek, udaviti!

Da se ove naše, sada već Isusove muke, već jednom okončaju!





Sve smo za tebe, draga naša Maćeho, uradili:

Dali smo ti svoje muževe da za tebe ginu... Dali smo ti naše, teško rođene, sinove da za tebe i tvoju slavu, ratuju!  Da u tvoju čast kolju tuđu decu i krivoverne žene siluju! 
Dali smo ti sva svoja znanja, rad i trud! Svoju mladost i najbolje godine! Odricali se svega, stezali kaiševe, učili sve o inflaciji iako nismo ekonomisti, jeli govna dok su nas sopstveni sunarodnici, naša braća i sestre po srpskoj krvi, zajebavali!

Sistematski ste nas, krali, lagali i pljačkali!  Pravili nas majmunima i budalama do te mere, da se mi sada, umesto vas, vaših laži stidimo?!
Maestralno ste to, naravno ne vašom pameću, nego golim nagonom za preživljavanjem i instinktom vlasti, izveli! Bahato i bezočno nas mučili! Samo nikako da nas dokrajčite. Čak ni za to niste sposobni?


Na internetu, socijalnim i društvenim mrežama, bes nije dobrodošla emocija. Bes je nepristojan i neljubazan i nije moralno  „deliti“ ga sa drugima.  Svoj bes, samo za svoju intimu, čuvajte.

Zato ne volim besne „postove“.  Ovo je samo jedna tužna molba, koju sam oplakala dok sam je pisala.

Vapaj svima onima koji u Srbiji dobro, udobno i slobodno žive, svima kojima je Srbija dobra i požrtvovana Majka, da nas, ine,  malo pogledaju... Da malo razmisle za koga navijaju i za koga glasaju. Da se nas sete kada na jahtama letuju.  Da pomisle na našu želju za putovanjima i slobodom, kada su na skijanju u Francuskim Alpima. 

Da kada gurnu ključ u kontakt džipa što pije 14 na 100, malo o nama drugima, razmisle. Kada posećuju svoju decu u školama u inostranstvu, i na našu decu pogled bace...
Samo vi koji imate novac, možete ovu zemlju da promenite! Da nam je kao Majku, vratite... Samo vi tu moć imate!

Ako već Krst oko vrata nosite, hrišćanski se ponašajte!  Povedite računa o bližnjem svom...

Zato vas molim, počnite kao mi da mislite! Probudite u svojim, novcem i raskošnim životom u ovoj siromaštini, zapuštenim glavama, misli vaših dedova! Vaših starih koji su sve o slobodi i domovini, znali! Nađite taj jebeni srpski gen o kome svi pričate i kojim se ponosite!
Pa Srbi nikada nisu za pare svoje srce prodavali! Niti brata izdavali!




Ili ’pak jesu to radili?! Pa sada samo ponavljamo istoriju...

Bez noža, kame ili metka. Ovaj put izdaja bez krvi. Samo davljenje bez kraja. Bratski...
Zastanite malo i razmislite. Zar zaista hoćete da nestanemo sa lica Zemlje? Da nam se seme zatre?
Zadnji je čas da se probudimo...
Da ponovo stara, kulturna i ugledna Srbija, budemo. Srbija učenih i ponosnih ljudi. Ne ovo korumpirano crno grotlo u  kome trunemo. Vratimo zajedno pamet i um na pijedestal na kome kič, rat i šund, već godinama, sa kraljevskim žezlom u rukama, nedirnuto sede. 

Samo zajedno se možemo Maćehe rešiti. I u Majku je vratiti. I ponovo živeti.



*Onaj ko u ovom postu pronadje nešto, po sebe uvredljivo, bolje da ne komentariše. Da ga ne prepoznamo. 


photo credit:
http://volimsrbiju.blogspot.com/
http://web-tribune.com/
http://sr.wikipedia.org/