17.05.2015.

Drugarica




On ne bi priznao, ni da ga kolju il’ razapinju, da nju voli?! Ni mrtav!

Jer on je nadrkana „Crnogorčina sa zlatnom kajlom oko vrata“, kada je u pitanju držanje glave i nosa visoko pod oblacima, povrh masivnog vrata usađenog među četvrtastim i pozamašnim ramenima, a „jebozovni Bokelj“ dok te po svaku cenu u krevet ne ugura ili ti se pod suknju ne zavuče?! A, u stvari, nije ni jedno ni drugo, nego neka potpuno obična, južno-srbijansko-bosanska mešavina. Svakako ništa toliko opozitno da bi krvlju izrodilo jedno takvo arogantno i umišljeno muško pašče?!

Znaju se njih dvoje i druguju već godinama! Dobrih sedam ima kako se povremeno viđaju, popiju piće, ručavaju ili večeravaju sami... Nalik ljubavnim parovima. Uvek nekom čašću ili poklonom obeleže međusobne rođendane, kupovine novih automobila, njegove dobitke na kladionici ili njena povećanja plate... Uvek deleći međusobno sve uspehe i poraze, brige i probleme, praktične savete za preživljavanje i masne ili crne, viceve.

Nikada on pred njom ne nabraja, eksplicitno, sve svoje recke i povaljene žrtve! Onaj Bokelj u njemu mu tako nešto ne dozvoljava, praveći ga gospodinom. Ali ona, pažljivo slušajući, uvek nasluti neko novo lice koje mu se trenutno, ovih dana, valjuška po postelji i prepone mu greje! Na osnovu njegovih, dečije iskrenih i ushićenih priča o novim predelima, planinama ili jezerima koje je posetio i video, ona uvek može nacrtati mapu njegovih kretanja i otkriti sklonosti nove mu ljubavnice:

„Toliko su bili divni oni seljaci gde sam noćio podno Rtnja! Doneli su nam doručak u krevet!“ 
To „nam“ umesto „mi“, uvek bi mu, usred pripovedanja o zanimljivom vikendu, nekontrolisano bežalo! Ili ga je, opet dečije, namerno pred nju prostirao ne bi li skrenuo pažnju na sebe i osetio bar trunku njene ljubomore? Muško je, ko će ga znati?

O svemu su bitnom i važnom, osim o njima samima i njihovom odnosu, otvoreno i iskreno razgovarali. Ona je jednom davno, na samom početku njihovog poznanstva, načela tu temu, saopštivši mu potpuno otvoreno i bez ustezanja da je on jedan vrlo privlačan, razuman, zabavan i zgodan muškarac, sa kojim bi se vrlo rado okušala u građenju svakodnevnog života i jedenju zajedničke soli! On je na to samo prezrivo odmahnuo rukom i cinično se ali biserno, nasmejao:

„Ah, opet ti! Ti i tvoje priče o ljubavi?! To ne postoji! To je bajka za malu decu! Ja sam jednom to govno pojeo i pokusao, ne pada mi na pamet da repriziram! Rekao sam ti već sto puta, ja u to ne verujem!“, glavom je odrično odmahivao! „Žene samo treba jebati i ’leba im ne dati! Kakva bre ljubav i ti bakrači?!“, lajao je i režao, na šta bi ona samo potvrdno klimala glavom osetivši da je to cviljenje zgaženog i uvređenog, nekada vernog i požrtvovanog šteneta koje jeste odraslo i ojačalo, naučilo da pokazuje oštre zube i na opasnog liči, ali sa nezaceljenim ranama na duši nastalim još davno.

Valjda još sredinom godina njegovog braka.
Samo se jedno jutro probudio, sam u bračnom krevetu jer je majka njihovo dvoje spavala u dečijoj sobi, shvativši da je njegova sadašnja žena, nešto sasvim drugo u odnosu na ono u šta se, svojevremeno, zaljubio. Od poletne, vredne, nasmejane devojke uvek spremne za neku akciju, pretvorila se u opuštenu domaćicu koju osim rijaliti programa na televiziji i brige o školi, hrani i deci, ništa drugo nije zanimalo. A on je još toliko toga hteo i želeo! Uprkos svakodnevnom radu, brizi o potrebama svih svojih i donošenju novca u kuću, još uvek energično i radoznalo maštao o dalekim putovanjima, nepoznatim zemljama i ljudima, malim barkama i sveže ulovljenim hobotnicama, „na salatu“!

Prvih par godina poznanstva, ona, njegova najbolja drugarica, bila je zaljubljena u njega.

Noću je, pre spavanja, maštala o njegovim usnama, strasnim poljupcima i njegovom telu među svojim nogama. Viđala sebe sa njime na putovanju po italijanskoj obali Jadrana – Po svim malim, šareno obojenim selima i tihim, usamljenim crkvicama, od Venecije do Barija, gde bi predveče na nekom kamenu u maslinjaku, vodili ljubav! Ne onu krevetsku, sporu, lenju i dugu, začinjenu muzikom, cigaretama i pićem, već onu drugu! Onu egzibicionistički brzu i kratku, gde je predigra skrivena u užarenom suncu i mirisu soli a ne u međusobnim milovanjima i dodirima. Sva mora biti u trenu, početi i eksplodirati, pre nego vas fratar sa štapom za hodanje u rukama, ne uhvati na delu i pevajućim kletvama na svom milozvučnom jeziku ne nagrdi i otera!

Često je tih godina padala u san mrmljajući nerazumljivo:

„Sva moja mašta, znam, može vrlo lako postati istina. Samo on mora da odraste i da shvati da je bezbedan... Da ga ništa neće boleti... Da je prava ljubav savršeno prijatna... Mlaka, topla, letnja barica...“

Čak je i njegova majka, jednostavna i srdačna gospođa u ranim sedamdesetim, čiji je osmeh odmah prepoznala kao svoj, mnogo kasnije od prvog susreta, kada su se jedne prilike našle nasamo, sa skrivenom nadom u glasu, primetila:

„Ne razumem to vaše drugarstvo! Pa, vi ste savršena žena za njega! Ja sam ga rodila i ja najbolje to mogu da osetim! Ja tačno znam koliko vi njega volite! Pa bolje ga nego ja poznajete?! Više mu se vi od mene, radujete! Sve o njemu, kurvaru znate a i dalje ga, kao Boga, gledate...“, spustila je ton i bojažljivo dodala:

„ A on to ništa ne vidi. Pa me žao... Vi znate da ja ne smem ništa o tome da mu kažem. On ne dozvoljava da se ja mešam u njegov život. Znate i sami koliko ume da bude grub i osoran. On samo vas posluša, samo na vas ne podiže ton i ne galami. Vama je jedinoj, od svih njegovih žena, pošlo za rukom da nađete ono prelepo, nasmejano i vedro, rajsko mesto u njegovoj duši, za koje ja, njegova majka, znam da ga ima! Vidim ja sve, nisam slepa. Čim on krene da se joguni, vi ga samo tamo caknete i on se odmah opusti i smiri. Bude opet onaj veseli dečak što sam ga rodila...“

Majčino srce uvek zna šta je istina.

Jer, nije kao-bajagi, on nju, svoju drugaricu, vodio da prvi put vidi Beograd kroz koji je ranije samo protrčavala?!
Strpljivo joj, žustro a pažljivo vozeći po onoj nemiloj gužvi, objašnjavao sve velike i bitne građevine, mostove i stadione. Vodio je u Topčiderski park i obilazak vila na Senjaku, otkrivajući joj jedan sasvim novi i prelep grad:

„Trebalo bi da se popnemo ovde, gore! Da vidiš jednu divnu, staru ulicu! Samo ne znam kako ćeš u tim potpeticama po ovoj kaldrmi?!“, bez truni prebacivanja u glasu a sa patikama na nogama, zabrinuto bi joj govorio.

Nego je zapravo sve tako bilo. Tako se desilo.

Hrabrio je, užasnutu vetrom i visinom, pružajući joj svoju ruku da slobodno priđe staklenoj pregradi na vrhu Avalskog tornja; Ona mu ušuškavala leđa, znajući da su mu mokra i oznojana, mekim crvenim ćebetom što ga služe na „Ušću“, u jedinom kafeu u kome je dozvoljeno pušenje; Pre toga, nasmejano je čekao da ona proba gomile cipela, blejeći naokolo po šoping centru, vraćajući se povremeno do nje i sa osmehom ili mrštenjem, procenjivao model koji je tog trena obula; Ona ga hranila, poslušnog i umiljatog, svojom kašikom i vrelom supicom iz svog tanjira, pa je posle par dana fasovala tešku prehladu, jer je on tih dana šmrcao; Umirali su od smeha kada se ona izgubila u tim, njoj identičnim staklenim hodnicima, po povratku iz wc-ea do restorana gde su ručali: „Smoto jedan, smotani! Ne puštam te nigde više samu!“

Znala je koliko je hrabar i neustrašiv, i zato je sa čuđenjem slušala kako bi se u povratku kući, kada bi noć uveliko pala a on okuražen sa pola litre crnog što su ga popili na zemunskom keju u čast njenog promicanja na poslu, polako ali sigurno zatvarao u svoju ljušturu sačinjenu od straha ili prezira. Počinjao bi sa nekim dosadnim fraziranjima, krcatim podsmeha prema svemu što je čestito i valjano, o čemu je dok je normalan i opušten sve pravo znao! Bacala je povremene poglede sa suvozačkog mesta na njegovo, sada neprijatno lice. Od veselog i razdraganog dnevnog princa, noć ga je u krastavu žabu pretvarala, praveći ga nalik onom’ pomenutom Crnogorcu sa kajlom, što ispijajući espreso u 10 sati pre podne, svoje zadivljene slušaoce koje uvek može kupiti za malo para ili par pića, impresionira nekim „Ja, pa ja“ mudrostima i zaključcima, pritom naravno, u svim kontekstima, tretirajući žene kao stoku!

Ćutala je, samo potvrdno klimajući glavom. Taj scenario je dobro znala, jer su se sva njihova, najprijatnija i najlepša druženja, završavala uvek na isti način. Za razliku od dana u kome se osećao bezbedan, kada bi uživala u svim njegovim pričama o mladosti, vojsci i omiljenim koncertima, pažljivo slušajući svaku izgovorenu reč ne bi li o njemu što više saznala, sada se potpuno isključivala, puštajući ga da sam uživa u svom monologu, znajući da je sva ta njegova bezvezna priča samo buka koja treba da uguši mogući krešendo manifestovan dodirima i razuzdanim seksom, koji bi se inače, normalno, prirodno i ljudski, po bazičnim instinktima i nagonu za parenjem desio između dve jedinke uobičajenih seksualnih sklonosti a različitog pola, nakon tako prijatno provedenog dana!

Ne! Uvek bi se noću čak i bez poljupca u obraz rastajali. Bežao bi glavom bez obzira!

„Treba mnogo truda i snage protiv prirode se tako grčevito boriti!“, opraštala mu je, „Mora da su ga muke velike stisle!“ i pravdala ga.

Kada je prvi put uhvatila sebe da ne sluša te njegove uzrujane i napete tirade nego razmišlja o sutrašnjim obavezama i „Šta će za ručak?!“, znala je da je najgore prošlo. Da želja za njime popušta. Ponovo će mirno spavati, bez mašte i snova. Bez očekivanja.

* * *

I dan, danas se viđaju po gradu. Često ih sretnem kada na pauzi, sa posla odem u obližnji kafe, pa se sada kao stari znanci već pozdravljamo. Uživam da gledam kako on njoj pridržava kaput, saginje se da dohvati olovku što joj je pala sa stola ili joj sipa šećer u kafu, ne primećujući ni sam da to čini. Svi ti njegovi pokreti, od izvlačenja njene stolice do zatvaranja vrata koja je otkrilio propuštajući je zaštitnički ispred sebe, potpuno su spontani i neusiljeni. A i ona je uvek radosna i nasmejana. Nehotice mu namešta kosu ili skida zalutali trun sa košulje.

Sretnem jednom gospođu samu. Ide od trafike sa novinama u rukama. Rešim da iskoristim tu priliku, da joj kažem kako su divan par i kako mi je zadovoljstvo da ih posmatram.

Ostadoh zapanjena kada mi se nasmejala, odmahujući glavom:
„Pa, mi nismo par! Mi smo samo drugari! Prijatelji! Kako god nas zovi!“

U neverici sam joj protivrečila:
„Nemoguće je to što govorite! Pa ljubav se ne može sakriti?! Videla sam vas toliko puta?!“

Gospođa se i dalje šeretski smešila:
„E, lutko moja! Šta to vredi! Ne možeš slepog naterati da vidi! Ima dana, moje je sve vreme ovoga sveta, ne žurim se! Sve dok mi ga je milo gledati, dotle ima priliku da shvati i nauči!“, veselo mi je mahnula i utrčala u autobus.

Kada ih negde vidite, lako ćete ih poznati, pogotovo ako se dobro zagledate, jer takvi su retki u današnje vreme - Parovi koji, već gledano izdaleka izgledaju kao ostarela ljubav što se lišena svake strasti pretvorila u toplo, nežno i iskreno prijateljstvo.




Photo by Alex