I dalje svira Bluz (2)

17.12.2013 u 12.50

3.

http://youtu.be/O_Bam4ATaHs

Toma P.,  čuveni lik tadašnjeg  Zavoda za socijalno osiguranje, kasnije SIZ-a za Penzijsko.      Znači, Zavod je naša firma oduvek bio, ponavljam, mnogo pre nego su se i rodili oni koji danas u Zavodu za socijalno osiguranje, ovom novo i veštački stvorenom rade, pametuju nam, kontrolišu nas i glume ludila koja im je omogućila tamo neka partija...

I njih, tako jadne i nesposobne da se zaposle kao vrsni stručnjaci u nekim dobrim kompanijama, kojih ima u Srbiji, ali malo, no i to malo vapije za dobrim menadžerima, ekonomistima, pravnicima... Partijski drugovi uvališe Državi na leđa - 'ajmo još malo udri po Budžetu, ima još tu da se po'apa...

I onda sa svim svojim sposobnostima,  zajahaše moje Zombije i mene, ucenjujući nas svojom neizmernom glupošću, od koje ih nikada neće izlečiti ni jedna devizna  dnevnica koje masovno sebi isplaćuju, kada se po belome svetu, radeći naše poslove, vuku i pritom, drsko, fotografišu...

Ni bilo koja fotka na sajtu, ma koliko on bio posećen i visoko rangiran na listi “Googla”!

Ja i daljem slušam “Vojvođanski bluz bend” a momci jedva da su izdali materijal, koliko ja znam, za jednu ploču!

Meni  traju dugo, mnogo duže nego svim njihovim “grupi” devojkama, koje su ih pratile neumorno pokušavajući, da ljubeći se bar sa onim dugokosim, garavim  basistom koji je došao davno posle mog Tobe, dotaknu malo gradske slave i steknu neki rejting na tadašnjoj novosadskoj rock sceni!

U moje vreme riba koja se ljubila sa bilo kojim muzičarem, makar negde na gitarijadi u Zmajevu ili Ratkovu,  ali javno, da je svi vide, postajala je istog momenta Miss celog sela i cena joj je vrtoglavao skakala, pogotovo među onim našim manijacima koji su suludo voleli rok i stalno nabadali nespretno po gitari,  lupali  besomučno bubnjeve  sve vreme  se nadajući , da će jednog dana biti Koverdejli, Plantovi ili Gilani... 

I imati samo svoje, lične “grupi”  devojke a ne nečije tuđe, odbačene, reciklirane otpatke! 
Bilo je i dobrih momaka, talentovanih... Seoskog tela ali svetskog duha,  ne kažem?!

Svake godine u parku kod “Ž” stanice ( Mi, novosadjani  tako našu železničku  zovemo!) , povodom slave Đurđevdana dešava se svirka koju organizuje Mesna zajednica” Blok”.

To je taj deo grada preko puta stanice i celom dužinom parka...

 Pariske komune, Jurija Gagarina, okolina Mašinske škole...

Tamo žive jedni od najboljih gradskih likova, šmekera i bitangi. U "Bloku" se i dan danas pije pivo ispred trafike, a na drvetu okačenom o kanap koji je gore zakucan velikim ekserom, visi otvarač za pivske flaše! Nikome živom ne pada na pamet da ga pipne, osim u svrhu otvaranja i uživanja u istom!

Ko naiđe od putnika namernika, komšija, prolaznika... Svako ima pravo da uzme orošenog pivkana, upotrebi otvarač, čučne i uživa u ’ladovini pod drvetom!

Kraj u kome takvi ljudi žive i rastu zaslužuje da svoju slavu beleži jednim dobrim okupljanjem!

Ceo park se pretvara u Vudstok. Ogromna bina, sa dobrim ozvučenjem i livadom ispred nje, za posebne ljubitelje „prženja“ koje sledi, hiljade buradi sa pivom razmeštene skroz oko te livade, pod drvećem, oko klupa...

Naravno tu su i šatre sa stolovima, pljeskavicama bez kojih ni jedan dernek ne može i hemijskim WC –om, dole skroz, u mrklom mraku, ispod same pruge...

Ti piškiš a voz od gore tunji, cela zemlja se trese!

Samo gledaš kada će taj plastična kutija od WC-a pasti i tebe dovesti u situaciju koju si do sada samo u filmu “Milioner” video. Samo što ti gineš u hemiji, a ne u indijskom čučavcu!

Piškiš...  Voz prođe, čuješ ga kako koči u stanici i shvatiš da si i ovo preživeo kao i sve tutnjave do sada.  
Ponovo jasno i glasno čuješ „Amajliju“  sa  „Ume biti gadno“...
Vrneš se na livadu.

Da, grupi devojke...

Marijana, ona što sam je hvatala za vrat u prošlom nastavku, i ja svake godine, tradicionalno idemo na tu svirku. Ma, nema šanse da je propustimo.

Ja zbog nekog klavijaturiste u koga sam nesretno zaljubljena već  jako dugi niz godina, negde od ’02-e ili treće, čini mi se... Ona, u početku, zato što voli da zuji, nema veze gde i šta?!

Svejedno je njoj da l’ su “Verige” i Šemsa Suljaković, ”RST” i “Apsolutno romantično” – Pera i Kina? Ili Ž. Park i rok svirka?!

Samo da je dernek i da se uživa!

Prve godine njenog gostovanja, vidim ja nešto se ona vrpolji, pravi one njene neobične grimase sa usnama, prći ih, pa skuplja...

Đuskamo mi, pijemo šveps koji kupimo pod šatrom pa u njega sipamo  votku “Baltic” koju ja imam u ploski od 3 deci, sakrivenu u tašni.

Kada već ne može da izdrži jer će pući od muke, ona meni objasni da je situacija jako zajebana jer se njoj sviđa onaj gore, gitarista “Vojvođanskog Bluz benda”!! Onaj sa kosom i  repom. Visok, smeđ, solidan frajer... Negde, jaka četvorka!

„Baš joj je zanimljiv, a ona trenutno nema momka, i baš je usamljena, pa...“

Čekam  pauzu svirke, snimim lika za šankom naručuje pljesku.

Taj, gitarista, 4+...
Priđem ja njemu, pružim ruku, predstavim se...

Čovek se smeje, izgovara svoje ime upitno. Ukratko mu objasnim situaciju istovremeno rukom dozivajući Marijanu da priđe!

Pogledam joj lice u deliću sekunde i vidim da je bela!?

“O, ne opet? Da l’ je votka il’ gitarista?!”

Šta sada, ona već ide prema nama?!

“Maki, da te upoznam! Ovo je moj najnoviji drugar, pa eto... Lepo bi bilo da se upoznate...“

Vidim, beli ona još više...

Ostavim ja njih, odem da cunjam po onoj masi i gužvi ne bih li našla klavijaturistu.

Ali čudo sa njom biti mora:

Ponudi on i njoj pljesku!  A Maki moja voli da ručka!  Više nego da pije!

Na votku to ne ide, nikako?! Posle petnaestak  minuta njihovog razgovora o kome znam samo da su razmenili brojeve... Zove me na mobilni:

 „Dolazi po mene, nije mi dobro! Idemo kući!“

Ja brzo nazad, gitarista se vratio na scenu i praši dalje, a ona se drži za stomak, bela ko zid!

“Bože moj, nigde sa njom prispela nisam?”, mislim se.

Ajde! Uhvatim je pod ruku, krenemo prema izlazu iz parka, dođemo do pešačkog koji vodi prema Pariske komune. Tamo je auto...

Stoje dva pandura i gledaju nas upitno?! Maki i ja smo uvek bile vrlo uočljiva kombinacija! Sve se u deliću sekunde odigrava!

Ona mene povuče za ruku unazad, odvuče me par metara do obližnjeg drveta...

Opet peglu baca! Panduri i ja zgranuti!! Otvara tašnicu, vadi maramicu.. Pogleda se u ogledalce, maramicom uglove usta obriše,  protlja ruž usnama!

“Ajmo kući!”

Mislim...  Kada ja, sreća retko mi se desi, “peglam”,  dušu svoju u kanalizaciji ostavljam!

Znači od peta, raspadam se, umirem, bolesna 3 dana posle toga... Mala to u trenu odradi kao da košticu od trešnje, junske, ispljunula!

Panduri nas isprate pogledom sve do auta.

Međutim, Maki nikada nije postala grupi devojka, jer se desio incident!

Naime,  par dana kasnije , gitarista ju je nazvao pitajući da se na piće ili kafu odu. Nesretnik, ili iz ugla njenog Rodoljuba možda i srećnik, negde u razgovoru pomene kako on stavlja masku od žumanaca i maslinovog ulja na kosu?! Bar jednom mesečno!

Minut kasnije ona mene zove, besna kao ker:

“Ma jebo ja njega, ni na piće ne idem!! Odma’ sam ga zamislila sa tom „maskom“ na glavi,  sve mi se stužilo! E takve Boga mi, Maki neće!!“

Da, Toma...

17.12.2013 u 20.50

4.

Toma P.

Pravnik, dobra faca, zanimljiv i upečatljiv lik!

Slao nekim operskim pevačicama, kada premijere pevaju, bukete cveća iz Novog Sada do  Beograda, sa bombonjerama i mašnama u vreme kada nije bilo “City Expresa”, “Fedexa” i sličnih nama sada normalnih i shvatljivih, izuma 21-og veka!

U ono vreme je to bio viteški podvig, teško izvodiv u uslovima ljutog komunizma koji gospoštinu i manire niti je voleo,  niti priželjkivao.

Hm... 
Sreća, bila sam dete za vreme Tileta. 
Volela sam ga. Volela sam taj način govora! Po zagorski, grleni, mekan...

Isti glas i način govora je imala moja baka Ana, u Anku, po hercegovački, prekrštena.

Pričala mi kako je kao mlada devojka u Zagrebu  između dva rata, odlučila da se učlani u KPJ i negde u nekoj zabiti dvorišnih stanova u Ilici, najčuvenijoj Zagrebačkoj ulici,  dobila člansku kartu lično od Josipa Broza, kasnije Tita! Ja ne verujem?!

„E moj sine, pa nije svet sa vama počeo?!“

Moja baka je obožavala Ćopića, fudbal i “Dinamo” volela, svaku utakmicu njihovu gledala!

Slavila Božić 25-og decembra i Svetog Nikolu, katoličkog, kada Krampus po mračnoj i hladnoj noći ide i nevaljalu decu skuplja!

Moramo cipele očistiti, uglancati i na ganku kuće ostaviti!

Ujutro u njima poklon!

Pričala mi kako su Židovi, koje zato volela nije, Isusa Hrista izdali!?  I kako je Juda kriv za sav ovaj naš jad jer je prodao Hrista, Pontiju. Slušam ja nju, znam tu priču, hiljadu puta ona nju ponavlja... 

Niti ja znam jedne, niti druge!? Ja samo o Dunavcu i detinjstvu svome mislim.

Nisam stigla da se sa njom oko te priče objasnim i razjasnim! Pa da se nas dve malo po’rvemo oko toga, jer Švabica je opasna, ljuta! Umrla je pre nego sam ja saznala, još ni danas ne celu istinu , o izdajama raznim!?

O Hristu i religiji sam samo iz njenih priča znala. Već sam odrasla uveliko bila, kada sam te “rupe” u širokom obrazovanju o kome sam uvek maštala,  popunjavati počela. U mojoj se kući ništa od toga, nikada ni pomenulo nije!

Komunizam je, po meni, jedno sasvim ok i dobro uređenje i okruženje. Baš mi sve to opušteno i prijatno zvuči, bar u teoriji, kada čitamo je na papiru. Nešto poput hipi komune u kojoj sam uvek, bar na malo, želela da živim! Ali, nije se dalo... 
Svi su jednaki, vole se i sve dele na ravno!! Nema moje i tvoje, nego sve je samo naše! Ne znam kako vama, ali meni kao savršen sklad, ljubav i harmonija zvuči?! 
Svuda samo crveno, na ljubavni žar nalik, cveće i muzika koja na stiskanje tela uz telo, navodi... 

Raj! 
A oko vas sve zdravi i normalni ljudi. Svi sebe dovoljno vole pa i druge mogu. Poštuju sebe, znaju tačno koliko, uprkos nekom nedostatku, poprilično vrede. Tako naučeni da poštuju druge! Svi sa svojim manama lepo i u miru žive tako dajući sebi priliku da pravoga saputnika, sa uklopivom manom sebi nađu.

Ja sam buca, ali mršave volim?! 
Eto ga tamo, baš jedan vitak i garav što samo osmeh lep ima, ali mu je kostiju njegovih dosta, pa jednu toplu čezne?! 

Ova naša sa kičmom problem ima, nešto nogu vuče! 
Imamo mi i za to leka! Evo ga jedan što mu majka mila baš o te muke bolovala a on je samu ostavio? 
Sada baš jednu takvu hoće, da sa njom starost svoju provede i grehe svoje pre odlaska Bogu, sa sebe okaje i spere!
Ja dece ne mogu imati, Bog rešio bez poroda da me ostavi?! 
Čemu briga, svet ljubavi je ovo!? Eno ga jedan, baš za me krojen! Veliku, svoju decu već ima pa ih više i ne treba! Svako svojim srećan i zadovoljan, nikada pakostan, zavidan nit’ ljubomoran!?  

Jer komunizam svakoga, pa ma kako bednog i sirotog, hoće i voli da pogleda, da ga bolesnoga, ako treba i u Švajcarskoj leči. Niko u njemu džipove što 15 litara na stotku troše, niti vozi niti o njima misli! Svako kuću,  ako voli i vikendicu imati može!

Kuća!?

Da li ste se nekada o njoj zamislili?! U njima živite, budite se, svađate se, ljubav vodite... 
Cveće u bašti okopavate, rukama grumenove zemlje snažno mrvite i možda nikada o njima, kao vašem delu ove planete, ne razmišljate?! Jer kuća i zemlja na kojoj ste je gradili je samo vaše parče Svemira! Vaše parče Zemlje o kojoj retko, kao svome dvorištu, mislite?! 

Ne sluteći da, dok je u katastar upisujete, sebe u istoriju planete dodajete! Pet, deset il’ više ari koje vam niko, nikada oduzeti ne može! U knjige upisano i tako vašim naslednicima poklonjeno!  Vaš deo zemlje je kapital o kome drugi mogu samo da maštaju!

Kaže meni Erika, moja engleskinja:

“Kako vi ovde lepo i srećno živite! Moj životni san je da svoj delić Zemlje imam, ali mi je nedostižan! Vidim ovde običan svet, radnici ili službenici ne samo kuće po gradu,  nego još po koju u Čortanovcima ili na  Popovici imaju!”

Hteli mi priznati ili ne dosta toga smo u komunizmu dobroga imali. Ali glave nam onih mojih hipika gore, iz komune, nisu te, niti time napunjene?! 

Pakosni smo mi i zli, zavidljivi i zajedljivi, pa sve ono dobro što su neki sa komuniznom zamislili, mi ruglu izvrgnemo i u jad neki pretvorimo. Komunizam kaže: “Religija je opijum za mase.” 

Rečenica sama po sebi nikakvu zlu poruku ne nosi?! Niti bilo šta nalaže, nit’ zabranjuje?!  
Konstatacija ravna onoj moje komšinice koja kaže da lepu haljinu imam i da joj kažem gde sam je kupila?! Hu, a mene živ sram pojede jer haljina tri penzije njene košta...

“Tu, Maro dole kod “kineza”... Al, mislim da je nema više!”

Šta je kome opijum, šta ko pod religiju podvodi? Tako je široko i neobjašnjivo sve to, meni?
Tek o pominjanu mase da ne pričamo? Masa je u kilogramima, u razularenim navijačima... Masovno Meksikanci krišom u Ameriku ulaze. Krajnje bezazleno, čak ni pažnje neke velike vredno nije!? 

Bar bi hipicima gore, mojima, takvo bilo. Bole njih za mase  i religije, oni samo ljubav vode, kuće grade, povrće i voće u voćnjacima svojim sade.

Ali Srbija je ovo! I tada je ovde, na istome mestu gde i danas  stoji, bila!

Uvek se nađe neko govno, neki rođak ili komšija koji o vašoj porodičnoj slavi brigu vodi i na oku vas, kao odstrel, neprekidno drži. Samo čeka da vam tri prsta u cvetić za krštenje vidi, da odmah u Komitet ide i vaše ime, dece i semena vašeg zauvek, na crnu listu upiše! U stolici u Komitetu isto takvo, samo druge boje kose, govno sedi i spiskove crne pravi!

Da ih onome iznad sebe brže – bolje, nosi!

U Čurugu sam kao dete mnogo dana provela!  Tamo su svi te slave, za koje tada ni šta su, znala nisam, listom slavili, pogače i žito u crkvu o svecima nosili! Sve normalno i obično. Svi se ukućani lepo obuku, kako tome danu i priliči, ulicom prema crkvi krenu, sa punim rukama. 
Nasmejani i slobodni! Kako, ne znam?! 

I oni su te Komitete imali, ali kanda su u njima neki drugi ljudi sedeli...

Moj otac, kada danas o njemu mislim je idealan karakter za taj komunizam koji se tada u Srbiji furao!

Nikada stava ni o čemu, pogotovo ne borbe za isti! Diplomirani ekonomista koji, koliko ja znam, nikada ni jednu knjigu osim školskih udžbenika, pročitao nije.

Na polici u dnevnoj sobi ponosno su i usamljeno stajale neke knjige! Njegove.

“Kapital”, naravno! Kao obavezno štivo svakog tadašnjeg komuniste! Glavu dam da ni njega nikada pročitao nije, nego je to u kući da se “pokazuje” stajalo! Dve zbirke rešenih zadataka iz matematike, koje bih sigurno brižljivo čuvala da sam ikada slutila kako ću se jednom u tu nauku zaljubiti.
Dve knjige o Titovom životu i delu koje treba pripaziti, jer će jednoga dana jako mnogo vredeti! 
Ne kao novac, nego uspomena na jedno ludo i zanimljivo vreme! Nije nam dao da slavimo ni Božiće, ni Uskrse.

Kada sam klavir kod katoličkog popa htela učiti:

 „Ni slučajno u crkvu! Ni prići! Pa da mi saznaju u Partiji?!“

Živeo je pored mene, ne sa mnom, do moje četrnaeste. Za sve to dugo vreme...
A dečije je mnogo dugačko, setite se!
Dani vam ko godine dugi, hiljadu stvari od jutra do sumraka možete...Godine ko vekovi dugi, nikada im kraja nema... 
... Ni jednu mi knjigu nikada kupio nije! Osim jednom!  U znak sećanja na razvod od moje majke častio me sa “Enciklopedijom sveta”u pet knjiga!

Prelepe priče, slike, putopisi Livingstona kroz Afriku, izgradnja Maču Pičua...

Bogate ilustracije, prelep svilenkasti papir, povez koji i danas dan stoji kao i prvog  a listane  su mnogo, mnogo puta.

Naravno, taj razvod je definitivno ubio moj osećaj sreće zbog knjiga, jer sam ih se setila i u ruke uzela tek mnogo godina kasnije. 

Selenić kaže da je komunizam u Srbiji našao najplodnije tle za svoje najgore modifikovano seme.

Seme brze, prekonoćne odluke da dotadašnje Bogove više nemamo, od  Staroslovenskih, Paganskih, vetra, zemlje, žetve...  Do novog nam Hrista! Samo se u petrokraku kunemo, njoj verujemo i u njeno ime, sve što jesmo od čukundeda, pljunemo!

Seme koje i danas nosimo, bili mi u tranziciji, feudalizmu, kapitalizmu , liberalizmu...

Možemo boje, partije, grbove i zastave do veka menjati ali ljudi uvek isti ostajemo samo u drugo  ime kršteno. Tog semena se nekako rešiti i komunistu u sebi ubiti, moramo!

Ha?! Mi ubili sve što je valjalo, samo nam seme, za nastavak i produženje te bolesne loze, ostalo!!

Ubili savršeno zdravstveno i penziono osiguranje, do tančina i besprekorno organizovano i bez kapi krvi koju sada prolivamo, u delo sprovedeno! I siromašni su tada mogli bolesni biti! 

Ubili pasoš crveni sa kojim smo sva vrata otvarali?! A ostavili komunjare u sebi, te pogane monstrume koji ne čuvaju leđa svom prijatelju ili kolegi, već će obraz uvek za malo novca ili mesto u dupetu rukovodioca,  rado menjati!

A ne da se vazda kukajući, pitamo šta smo mi to Bogu zgrešili pa nikako da nam na bolje u Srbiji krene?! Svi u crkvu sada idu ali niko sa Gospodom u samome sebi da se napokon pomiri, obraz na prvo mesto stavi i u novo sutra krene. Samo tako od greha prema dedovima svojim očišćeni, možemo neku drugu Srbiju čekati. Ali kako se to ovde može izvesti?! 

Tek sada je religija opijum za mase postala, držim?! Sada kada vam pravoslavni sveštenik na sahrani ubijenog čoveka, osvetnički, opominjući  govor mržnje pred celom zemljom, drži?!

“Ko se mača lati od mača će i poginuti!”

E, Srbijo, zemljo moja mila! U paklu ćeš jednoga dana zbog greha goreti!!

Toma je i u tom licemernom, komunjarskom  vremenu, nalazio načina da obraduje svoje Prijateljice, Ljubavnice, Devojke, Simpatije... Uvek kavaljer i gospodin! Voli žene.

Znala sam Tomu samo iz hodnika! 
“ Dobar dan” za “Dobar dan”!

Ja u Pokrajinskom , on u Filijali. Ali sam slušala legendu o njemu od nekih drugih, njemu sličnih originalnih i nezaboravnih  ljudi...

Sada je takvih na žalost malo.

Ili su toliko bledi, nevidljivi... Nekako providni. Pa mi prosto žao dođe da ih kritikujem na bilo koji način ili nešto prozivam za nedostatak duha, smeha, intelekta, oratorstva, organizovanog vrcavog uma i ostalih osobina koji su ti, kao Toma  imali i odneli sa sobom pravo u legendu...

Toma P., Milanov tata.

nastavak

photo credit: http://www.novisad.rs/park-kod-zheleznichke-stanitse