05.03.2014.

Italija i crvene haljine


Crvena haljina od lego kockica





29.12.2013 god. u 21.20











4.

Kada pišem nastavak, kao što je sada slučaj, prvo moram da sednem, “uđem” na Fejs, otvorim predhodni deo priče i čitam ga, pritom uočavajući gomilu propusta i grešaka:

“Bože, pa ja sam polu-pismena?!”, ličeći sebi na neke pisce blogova koje sam, tu kojekuda po netu, sretala – Em su deca, po slici im vidite, em su nepismeni?! Neki delimično, neki i potpuno.


Ovima iz “Google”-a bi bolje bilo da neki mehanizam za “obaranje” bloga na mrtvo, smisle.

Čim neko od vlasnika tog malog delića svemira i virtualne mreže,  napiše  “čak šta više” ili “sa ničim”, tog momenta ceo blog i pisca zajedno sa njim, najstrašniji moćni i neuhvatljivi mangup, programerski virus pojede!

Zato ja čitam i pregledam.

 “Ups, briši ove zareze silne, skraćuj ove predugačke rečenice! Bedan pokušaj da na Ivu ličiš?! Jer on u svojim dugačkima nije “jer” svako malo koristio?“

Njegove se milujuću jedna na drugu  naslanjaju. On od malih rečenica silne pravi, a ni veznike ni zareze nikada ne primećuješ? Čitaš i sve ti kao potok što nežno, dok teče žubori.

Na mome “jer” se i sama vazda slomim?!

Pa ih po tekstu vijam, brišem, sklanjam, lomim!

Dodjete na Fejs, zateknete me i mislite kako se ja silno po tuđim zidovima zabavljam? A ja samo čučim tamo jer svoje reči koje jesu sama “ja”, prepravljam. Da sve te “jer” bodlje poskidam, zaoblim se, smekšam i omekšam i u Botičelijevu milu devu se rečima, bar pretvorim.

Ne ide... Jer, kao što vidite, ostade... Pa još silnim uzvičnicima, do žileta, naoštren!
Zato se nikada nikome neću umiliti. I kao svaka prava žena, udvoriti, dodvoriti ili pod kožu uvući. Neće ljudi, lenji su i površni da bi malo ispod kože zagrebali i šta je iza svakog uzvika, otkrili?!
Nego, čim ga vide, odmah, uplašeno beže?

Zato bih se ja mogla ili trebala do jutra prepravljati i opet ne mogla celom svetu ugoditi.

Mogla bih to i ovde, u mom „Word”-u, koga sam na kraju nadmudrila tako što sam od mog, sećate ga se iz priče o laptopu, “supruga”, dobila tačna uputstva kako se sva ta pomagala vezana za rečnike, gase...

Ali,  više mi prija kada se pravim da sam čitalac. To je uloga koju više volim i bolje se snalazim u njoj. Distanciram se od sebe, čitam vašim očima... I polako dobijam sliku šta bih dalje mogla reći i nekako, vrludajući, dovesti priču do kraja.
Iako, ova na kraj ne sluti?!

Čitam priču “Minska polja i kožna bolest!” i  smešim se na nju jer tako se lečim od bola. Jedanaest, skoro dvanaest godina starog, dovoljno odstojalog i zrelog da bi se pominjao.


Jer, ja umem da volim kao luda... Do zadnjega daha snage i atoma volje.

Hm, da. Reč “voleti” je potekla od reči “volja”…

Voleti nekoga znači imati volju za njim! Sve dok imaš volje da ga gledaš kako uživa u fudbalu ne obazirući se na tvoju novu haljinu, dok ti ne smeta što redovno ostavlja dlake po kadi i celom kupatilu, sve dok imaš volje da mu kuvaš ujutro kafu, dok se on brije u kupatilu – voliš ga!

Toliko volim da me stomak boli neprekidno, uvek zavezan želudac u koji osim vode, kafe i cigareta ne mora ništa jestivo da uđe.

Bezglavo, da mogu sluškinja, robinja, kurtizana, naložnica, ljubavnica, drugarica, gejša, konkubina, drug iz osnovne, mama, tata, sestra… Da mu budem.
Jer kada volim, sve se moje energije sakupe u jednu, naprave ogroman vrtlog jednak onome što besni američkom prerijom, tornado koji nosi sve pred sobom.
U njemu se sublimišu svi moji životne sokovi i ja samo za ljubav živim!


Sve ja radim...
Sve kako treba jer sam jako odgovorna prema svojim obavezama i nema tu vrdanja!
Trči jutrom, dete u zabavište, posao, radim… Idem nazad, uz put po dete iz zabavišta, kući…
Pranje, peglanje, usisavanje, kuvanje…

Između dve ljubavne mine,  komercijala za mog kuma Svetislava – trčim po gradu, pravim ugovore i koješta za prodaju smrznute morske ribe?!

Imala sam ja tada mog prvenca, zver moju, ljubljenog “Yuga” ali sam sve pomenuto obavljala biciklom! U svrhu zategnute linije, koja mora biti tip-top!
Moj bajs i opleti po gradu!

Sve kao robot obavljam, funkcionišem kao da mi ništa nije, dočekujem i ispraćam profesore klavira i engleskog...
Jer ‘leba ako bude, bude... Ali dete mora da se obrazuje!

Na opšte zgražavanje mog tadašnjeg komšiluka, posebno gazdarice i stanodavke koja je bila neverovatno začuđena da ja perem veš na ruke i nemam televizor ali plaćam privatne časove?!

A kada je kišan i gadan dan, šaljem dete taksijem do škole koja je daleko, blizu... Eto, izađete kod “Grafike” na Futošku, desno dvesta metara... Pređete Vršačku pa još dvesta  do “Šampanjca” gde je škola…

Ja, prosto, imam svoje prioritete koji ne popuštaju ni pred kakvom krizom ili besparicom već se živi po devizi moje pokojne  nene, mamine majke:

“Ne živi dobro onaj ko ima para, nego onaj ko je naučio!”

Ta rečenica je osnovni i bazični ekonomski postulat na kome je stvorena, još uvek društveno nepriznata, grana ekonomije koja se bavi kućnim budžetom, njegovim suficitom po svaku cenu, nevezano za okruženje u kome se realizuje i nebitno je da li je na vlasti Tito, sloba ili neki od ovih novijih?!

Svi oni rade svoje, teraju celu zemlju u dug i ne deficit, nego jednu kompletnu propast, u jedan bankrot koji je valjda još jedino što može da nas osvesti i upozna sa svetom u kome živimo?! Oni, ili o ekonomiji zaista nemaju pojma ili se prave ludi jer ih zabole baš šta će sa Srbijom biti?!
Svi imaju račune po inostranstvu i uvek imaju gde da odu, daleko od mesta svoga zločina, a vi što ostajete, ko vam kriv?!


Tu ekonomsku veštinu je prvo učila moja majka od svoje, pa onda ja od njih dve i sve to dopunjeno znanjem moje bake, svekrve moje majke, Švabice tvrde i postojane koja je toj grani ekonomije dodala baš ono potrebno zrnce nemačke gvozdene discipline, a to je da u kući mora biti para do sledeće plate, pa tek kada ta “legne”, e onda se taj sačuvani deo bahato i neobzirno potroši, na bilo šta...
Na neki luksuz ili nešto preče.

I tako ja od rođjenja učim ekonomiju!

Uz sve prisutni paradoks u kome otac u kuću bilanse i završne račune donosi  a ja samo od mame učim sve što je i danas baza moga znanja o sprovođenju te nauke u delo!

Mlada sam ja i nezainteresovana za to, ne volim kada mi mama drži govore o tome, sve me to smara i zamara ali mi prija ona nenina rečenica, poslovica koja ima i svoju mlađu sestru: “Ne jede pitu onaj ko para ima, nego ko je naučio”!

Ona prva me fascinira sve vreme mog života, a čula sam je milion puta,  jer ima u sebi te dve reči koje me kopkaju, golicaju i sviđaju mi se:
“Dobro živeti” je sinonim za Fellinija, za Odri, za crno-bele Koko Šanel kombinacije koje idu samo sa njenim parfemom "No.5" i ni sa čim drugim, za tašne od jagnjeće kože, meke cipele i bisere.

“Tako volela da to jednoga dana sve imam i da živim u tom i takvom filmu.”


Tu ima jedna zanimljiva stvar.
Sve sam ja to znala i kada sam se udala, vodila kućni budžet, brinula o svemu vezanom za kuću jer moj Bata za te, ovozemaljske rabote, nije davao pet para!
On živi u svom svetu muzike. Svira, piše note za horske kompozicije koje posle izvode njegovi đaci u gimnaziji i ne haje ni za šta!

Donese  mi celu platu kada je dobije:
 ”To ćeš ti, Bubo, bolje od mene znati!”
Setim se da mu ponudim džeparac  jer on sam ne bi tražio nikada i kažem mu da je sramota da na posao ide praznog novčanika?! A on ni za to ne haje.

Išlo je to meni nekako, ali…

Tek nakon smrti moje majke, ta moja 38-ogodišnja želja i potreba za ostvarenjem te dve reči, za tim lepim i slatkim životom prepunim detalja, haljina, rukavica i svega toga meni važnog i bitnog da bi život bio “dobar”, reinkarnirala se u meni i nekako iz duše moje majke, sva prešla u mene i zaposela me skroz!

Od onda više ne mogu da se od nje odbranim! Tada sam na te svoje male, sićušne, dotadašnje prioritete kao što su dobre naočare protiv sunca, visoke potpetice ili lepe čarape, dodala gomilu novih o kojima do tada nisam nikada ni razmišljala.

Oni koji me poznaju duže, a pažljivi su posmatrači, sigurno su primetili na meni tu promenu, taj trenutak kada sam se ja pretvorila u jednu potpuno drugu osobu, nekoga ko ima stila i tačno određeni koncept šta, kada i kako treba obući ili obuti?!

Tada sam počela da nosim crvenu boju, ali samo kao detalj!

Imam samo jednu crvenu haljinu, svilenu, kupljenu za doček neke Nove godine, valjda ’10-e, koju sam kupila misleći da će mi možda tada, poći za rukom da se ostvari ono, mislim italijansko sujeverje jer sam ga od njih prvo čula, da se u Novogodišnjoj noći obavezno oblači crveni donji veš i onda će vam ta, tako dočekana, godina doneti sreću u ljubavi!?

Svih predhodnih godina bavila sam se samo vešom ali sam tada odlučila da napadnem sudbinu žešće, pa na taj veš, dodala i haljinu iste boje, za koju mislim da je, nošenu vihorom revolving kartice na kojoj stalno plaćate samo kamatu i neki jadni deo glavnice, i dan- danas otplaćujem, jer je bila krvavo skupa!

No, kao i do tada, ništa se desilo nije! I što se mene lično tiče, ja sam sa tim sujeverjem završila.
Čast Italijanima, obožavam ih i volim! Divim se njihovoj modi, dizajnu, arhitekturi, gradovima, posebno hrani sve počasti, klanjam se… Ali ta vam o vešu, ne pije vodu?!


Samo detalj crvene, omiljene boje moje majke, nekako me podigne i od svakog sumornog i dosadnog dana, napravi neku zanimljivu epizodu.

Kada me pitaju zašto volim crveno, kažem da ga nosim u znak žalosti za mojom majkom. Moja tuga za njom ne može da se ožali nikako, ni sa čim, ni plačom, ni krikom…
Samo može da traje u svakoj crvenoj koju vidim i koju na sebe stavim... Samo tako moja mama i dalje živi kroz mene.

Tako treba i da bude – zaslužila je od mene da bude besmrtna.

“Mama, još samo da mi Bog podari jednu unuku, sa očima moga sina... Da je dočekam i stignem da joj ispričam sve o tebi, o tome šta si nam u amanet ostavila i tako ti omogućim večnost kroz tvoje praunuke.”

Isterujem se sa Ministrom finansija svako malo.
On stegne,ne pušta!

Ja grcam, davim se, imam tri kredita, ali ne dam se ni ja!
"E nećeš Boga mi,  meni stati na kraj!"

On smanji plate, ja kupim “Sony”; On ukine regres i topli obrok, ja u Tunis na letovanje; On uvede PDV, ja pravim kuću!
I tako stalno…

Ta naša igra je bezgraniča i bez kraja... I uvek on gubi!
Da ne ureknem, do sada je tako bilo?!

I poslednji udarac koji je podlo zadao, a to je najava smanjenje plata u Novoj, 2014. godini od 30% rezultiralo je mojom kupovinom bunde od nerca o čemu već bruji ceo Fond – bla, bla...
Čak su me i iz Direkcije Bg. zvali da pitaju dal’ je to istina?! (Znači, ljudi su stvarno neobjašnjiva pojava.)



Čitam  te objave, priče pod “Hrastom” i mislim o toj ženi koja stvarno nije baš sva svoja?! Nikoga ne mogu od pisaca da se setim, ko je baš i samo svoj život doslovce pričao.
Naravno da su im sva dela njihova deca, njihov um i svaka priča krcata njihovim iskustvima, ali ovako nešto još nisam čitala?

Volim ove reči, volim što ovo pišem... Kao što sam volela i neke muškarce u mom životu, volim bezglavo i mislite poludećete od toga koliko ste opsednuti, ali ne?!
Sve i dalje ide normalno, sve teče ustaljenim tokom... Obaveze, fakultet, recepti koje šaljete nekome na drugi kraj sveta…


Baš takva, na granici ludila i zdravog razuma, ljubav ne boli.

Od nje se, kako se rodi u sekundi, blista kao zvezda i sija nemerljivo, isto tako ozdravljuje brzo. Naučila sam to  i zato smem da joj se prepustam, hrabro i bez straha  jer znam sebi leka, isprobanog više puta!

Osetim li da taj “moj neko”, centar onog vrtloga, gubi interes za moju dušu, gubi volju za mnom…

Počinjem da se gasim... Gasi se snaga koja me pokreće i ja školski, po receptu Dr. Zorana Milivojevića, za 40 dana to odbolujem, od-tugujem, o-tplačem…
Izlaz iz mraka od boli našla sam prvi put na onoj mapi koju mi je Korto Malteze, veštom rukom moreplovca crtao, ostavljajući mi tajne znake i simbole koje samo ja znam da čitam i tumačim.


I život ide dalje.