02.03.2014.

Francuski manikir


Policajac, Tunis, Sus





27.12.2013 g. u 23.32











Lepo je letovati u inostranstvu.
Slušati neke druge, potpuno ti strane i ćoškaste, daleke i nepoznate  jezike.
Pokušati nabosti bar po neku reč, ne bi li spoznao da li ti ljudi isto pričaju što i mi, da li ih iste muke more, da li imaju iste pobedničke il' gubitničke simbole?

Da li isto kao i mi, ljubavni sleng u jeziku imaju?! Dodiruju li se kao naši, domaći? Mirišu li kao mi?

Da li se isto kao mi majkama umiljavaju, a od očeva zaziru? Da li se u igri zagube, pa ih isto k'o nas, ne možeš kući dozvati?

Da li se istim osmesima i pogledima razgovaraju? I uz kafu o komšijama tračaju?

Da li ti strani i tajanstveni muškarci, još uvek žene vole?! 
Ili je i njih samlela dvadeset i prva stotina godina pa u aparate za pravljenje novca, bez srca za ljubav, pretvorila?!  

U „php 5.5“ savršeno usklađene kodove, od obaveza, dokazivanja i odgovornosti za sve i vsja, griže savesti zbog skupog kredita koji je opet malo kvadrata doneo, otkala?!

Ili ti muški, što taj čudni, preplanuli i suncem grejani  jezik govore, neke prastare, paganske i viteške odlike, sačuvaše?!
Možda danju, isto kao i vi naški, neke kao i reči im neobične, novce prave, a noću se kada sve prođe u velike, tople i željne, ljubavnike pretvaraju?

Gledaš i slušaš pažljivo kako govore, prateći pokrete usana, mimiku i grimase, na preplanulim licima.
Netremice...
Upireš se da razumeš, da uhvatiš  i vešto pogodiš ritam jezika...

Ne bi li ga za deset, jedanaest noćenja sa doručkom ili polupansiona, primio u svoj um i zauvek zapamtio?!

Klikom listaš  fotografije sa letovanja, setiš se uz sliku i nekog tona, pa ti prija...
Kao da si ponovo na vrelom tuniskom suncu, već dovoljno blizu žarke Afrike da bi te koža od njega bolela...

Čuješ konobare kako razmenjuju poneku a ti leškariš uz bazen i slamku grickaš... 
Slušaš svadju  taksista koji, kroz otvorene prozore automobila viču jedan na drugoga na svakoj raskrsnici, bez semafora, bez mnogo znakova... 

Dovikujući se, psujući i preteći, pretvaraju taj saobraćajni haos u jednu ritmičnu i skladnu celinu, u kojoj sve dobija pravi smisao i namenu. 

Oko kružnih tokova, kao da valcer plešu?!

Lepo je ležati na plaži zelenog, više no plavog, Sredozemnog mora, pod gustim suncobranom sačinjenom od palminog lišća, na udobnoj ležaljci. Oko tebe okean crvenkastog, usijanog peska na koji ni sekund ne smeš bosom nogom stati!

I besramno polugolišave "Ramzese" gledati:  Svi prelepi, divnog tena, biserno blještavih osmeha, sa grivama koje im muževnost daju!

Bosonogi, belih al' otpornih tabana,  igraju odbojku na plaži. Naviknuti rođenjem na vrelinu tla pod nogama, skokom se u njega ukopavaju,  a  oznojana tela im se presijavaju na užarenom Suncu. 
Meko odskaču, povijaju se kao pod vetrom i svake sekunde jedan od njih, tamnom šakom belu loptu, samo na tren, pomiluje.

I oni plešu!

Gledate im tela a o jeziku njihovom mislite?!

Ti leškariš udobno zavaljena, pijuckaš đus od  malo-pre ceđenih pomorandži, ne sluteći koliko si blizu da sve tajne njihove koje te muče, otkriješ.
Jer jedan Ramzes prilazi... Da ti očisti tabane od peska.
Neprijatno mi je, sklanjam stopala od njega... 

„Ne, nemoj me, zaboga, dodirnuti!“

On, zasenjen suncobranom, obasjan samo svojim blještavo belim osmehom... Mračno nauljene crne oči pravo u moje gledaju.
I sada se stresem kad' se toga setim!

Pevuši svoje reči na engleskom koji liči na moj, samo mu je melodika drugačija ali to nije prepreka da savršeno svaku njegovu nasmejanu reč, razumem.

- To je ok, to je moj posao, opustite se...

Iza, na njegovom nepcu čujem i francuski.

„Ma, kako bre da se opustim, ne mogu da te gledam koliko si lep? A još da me tom lepezom, metlicom sačinjenom od nekog lišća, mekog i plišanog, po tabanima maziš?“

A da ja kuliram sve to, kao ništa mi nije?!

Kao i sve ishitreno, grlom u jagode, što svakodnevno činim, milovanju se prepustim.

„Možda letovanja na egzotičnim destinacijama u cenu imaju ugrađeno nešto što ne vidimo?! Možda je upravo ovo milovanje u kursnoj razlici na dan uplate, iskazano?! Svoje teško, uz ekran do obnevidelosti, zarađene novce, zato do zadnjeg potroši!“
Lezi, opusti se... Zatvori oči.

I zamišljaj kako si zaista u Egiptu, davno pre.  On je tvoj Faraon  a ti njegova miljenica i mezimica.
Jedina koju on, sklanjanjem od pogleda drugih i Sunca, voli!!

Uživa on u tome što radi, kao i ja. Nije mu posao težak već prijatan.
Voli bele nožice više od svega jer mu je onih tamnijih preko glave, obične su i dosadne... 
Ali ove bele?! 
Sa ružičastim tabanima i roza- belim noktima, koje je gospođa Klara netom pre oslikavala, tanke, paučina - pramenove po njima crtala spremajući ih za taj put u vreli vetar i ovo milovanje?! Milovanje do poslednjeg  zrna pustinjskog peska...